Била је очева миљеница, понос и десна рука, али је стрепела од помисли да је хвале само зато што је ћерка Вука Стефановића Караџића. Од тога, упркос свим исписаним и насликаним делима, често није могла да побегне, јер се уз њу увек стављало име реформатора српског језика. А опет – била је личност за себе. И као таква се, почетком прошлог века, нашла међу 216 великана у делу историчара Андре Гавриловића „Знаменити Срби 19. века“.

Вилхемина Мина Караџић рођена је 1828. године у Бечу, родном граду мајке Ане. Била је седмо од тринаесторо деце, али су само она и брат Димитрије, касније официр, преживели детињство. Сви остали су умрли.

Можда материјална ситуација није ишла на руку Вуковој ћерки, али је компензована несебичном љубављу оца и мајке и напорима да добије што боље образовање.

– Била сам мажена и пажена као дете из добре куће од већ познатих родитеља. Мама ме је водила на мисе, а отац у царски дворац и познате музеје. Касније, најчешће и радо обилазимо „Пинакотеку“ и гледамо платна великана. „Минка“, рече ми отац једног дана, „ти треба да добијеш највише образовање. Видим да се у теби расцветавају уметничке склоности. Твоји учитељи те хвале. Талентована си. Наравно, нећемо ти ускратити да се играш, веселиш и забављаш. Но, прво књига, та светиња за свако дете“ – записала је у књизи „Мина, Вукова кћи“ ауторка Војислава Латковић.

Минка је ишла на часове клавира, сликала је и лако су јој ишли језици. Немачки јој је био матерњи, научила је француски, италијански, енглески, па потом српски, што ју је већ чинило полиглотом и преводиоцем. Памтили су је као девојчицу у плавој хаљиници, са машном од органдина у коси, правилног дугуљастог лица, тамних очију, како испод руке држи споменар или ноте. Обожавала је музику и имала среће да је учи од врсног педагога Густава Гросмана. У позним годинама је говорила да је у души била и остала сликарка, поносећи се колекцијом од педесетак портрета и цртежа којима је удахнула себе. Волела је да јој позирају случајни пролазници, али је веровала и машти народа, па је сликала јунаке епских песама, пре свега Марка Краљевића, о којем јој је тата често читао на крилу. Много јој је помогао белведерски капелан Јозеф Пфајфер, иако је напредовала и слушајући савете признатог сликара Фридриха Шилхера. Вук је за ћерку тражио трогодишњу стипендију од руског цара Александра ИИ Романова, како би могла да се усавршава у Француској и Италији, али је био одбијен, а она остала разочарана. Тако се удаљавала од света боја и све више окретала књижевности, па је од 15. године писала песме и преводила наше народне умотворине на немачки језик, чиме ју је „заразио“ тата. 

Вук је увек истицао да без помоћи ћерке не би био толико успешан, јер га је она пратила на службеним путовањима, помагала му, сређивала списе, водиле преписке се европском интелигенцијом… Била је његова десна рука и велика подршка док је радио на преводу „Новог завјета“, али и док је изналазио начине да штампа дела. А она је имала воље и талента и за лични рад. Када је Вук Јакобу Гриму дао да прегледа Минине преводе, овај је био одушевљен. Зашто их није издала као своје, него их је уступила пријатељу и песнику Лудвигу Аугусту Франклу, који их је 1852. године у Бечу објавио као збирку под именом „Гусле“, није познато. Међутим, Аустријанац је књигу посветио њој, а две године касније, у Берлину је штампан њен превод српских народних приповедака „Волксмарцхен дер Сербен“. Како је Грим написао предговор, било је јасно да је квалитет неоспоран.

Многи учењаци тог доба знали су да млада Мина свима може да парира. Јернеј Копитар ју је обожавао, а о њој је са много хвале говорио и Његош. Научници, песници, филозофи, студенти волели су да долазе код Вука и Ане, јер су се ту увек водили умни разговори, говорило на разним језицима о политичким, друштвеним и културним приликама, шалило, играло… Мина је обожавала те вечери, али највише се радовала једном госту – Бранку Радичевићу. Шармантни студент медицине и сиромашни песник из Сремских Карловаца био је заљубљен у њу, баш као и његов побратим Ђуро Даничић, који је са Вуком радио на „Ријечнику“. Мина је пленила интелегенцијом, лепотом и харизмом, очаравала мушки свет играјући кола на бечким баловима у српској народној ношњи. Али, отац је желео да је добро збрине, па му се веридба са руским лекаром и сином спахије Флором Огњевим учинила правим потезом. Заруке су, ипак, биле раскинуте, не зато што Мина није могла да сакрије равнодушност, него због несугласица које су настале између њених и Флорових родитеља.

На крају је 1858. године пред олтар Саборне цркве у Београду стала са Алексом Вукомановићем, братанцем књегиње Љубице. Угледни професор на београдском Лицеју и члан Друштва српске словесности јој је даровао љубав, нежност, православље и пре свега – сина Јанка. Била је срећна док му је помагала у раду, путовала са њим по Шумадији, обилазила крајеве о којима је слушала од оца. Имали су много заједничких планова, али њен муж је умро тек неколико месеци по рођењу детета, када се Мина вратила у Беч код родитеља. Захваљујући раду са оцем и љубави према детету, преживела је најтеже дане. Међутим, тешко је поднела Вукову смрт 1864. године, потом мајчину, да би потпуно клонула 1877. када је добила писмо да је страдао и њен деветнаестогодишњи син, питомац војне школе у Русији. Једино што јој је у том тренутку остало била су очева дела, наставила је да их сређује и објављује у Београду, Бечу, Петрограду. У данима када коначно није морала да брине о материјалној сигурности, па је могла и да путује, изгубила је жељу за било чим, осим за радом. И радила је до 1894. године, када је умрла у Бечу, а сахрањена у Београду. Њени посмртни остаци, заједно са мужевљевим и синовљевим, данас леже у селу Савинцу на обали Дичине, у породичној капели Вукомановића коју је кнез Милош Обреновић подигао књегињи Љубици. Са Мининим крајем угасила се лоза Вука Стефановића Караџића.

(Вечерње новости)

Ознаке: знамените Српкиње, Мина Караџић, песникиња