Законска забрана родитељима сваког телесног кажњавања деце била би у супротности са доминантним начином васпитања и представљала би насиље над нашим културним обрасцем.

Ово истраживање показало је да родитељи у Србији у већини (81 одсто) праве разлику између разумног телесног кажњавања и физичког злостављања. Свега седам одсто родитеља сматра да је сваки ударац по дететовој гузи исто што и злостављање. Они вероватно чине оних 17 одсто родитеља који су изјавили да током васпитања не туку своју децу.

У складу са тим је и податак да 83 одсто родитеља током васпитања деце бар повремено користи телесну казну као „подршку” другим васпитним методама (повремено користи 35, а користи 48 одсто). Све то указује да је повремено телесно кажњавање присутно у нашем уобичајеном начину васпитања, да је део нашег културног обрасца. Важан је и податак да ниједан од 840 испитаника није изјавио да је према детету применио „озбиљне батине”. То такође указује да родитељи користе батине као средство које долази на крају, када друге васпитне методе не дају резултат, а да батине нису главно васпитно средство.

О АУТОРУ

Др. мед Зоран Миливојевић је психотерапеут с дугогодишњом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији.
Први је у источној Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу (ИТАА), као и Европске асоцијације за трансакциону анализу (ЕАТА).
Изабрани је међународни предавач на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу, супервизор у Центру за лечење зависности од забрањених дрога Психијатријске клинике у Љубљани, члан председништва Психијатријске секције Српског лекарског друштва и председник Председништва Савеза друштава психотерапеута Србије, стручни директор Психополис института, Нови Сад, председник је ТА Центра – Асоцијације трансакционих аналитичара Србије.

Када је у питању део тела на којим родитељи примењују телесно кажњавање, видимо да то у већини случајева (58 одсто) чине пљуском по гузи. У остале начине спадају шамар (20 одсто) и чврга (15 одсто). Ова два начина која су усмерена на дететову главу јесу проблематична јер вређају оно што је Јеротић означио као „достојанство главе”.

За разлику од ударца стиснутом песницом који је усмерен да изазове повреду ткива, физичка сила код шамара се распршује на кожи, изазивајући бол и печење, али без наношења дубинске повреде. Упркос томе, шамарање се сматра веома понижавајућим поступком, изразом презира, и зато га никако не би требало користити у васпитању деце. Исти аргуменат важи и за ударање чврге, чупање за косу или повлачење за уво.

Разлози због којих родитељи примењују телесну казну тичу се оних ситуација које родитељ оцењује као важне, а у којима дете одбија послушност, што је навело 83 одсто испитаних. У више од половине случајева то се односи на оно што дете ради, а што може бити опасно (56 одсто), као и за насилно понашање детета према другој деци, животињама и одраслима (37 одсто).

О осећању немоћи говори 28 процената родитеља који се одлуче да ударе дете. Да ли је то немоћ родитеља или немоћ васпитних метода као што су објашњење, захтев за промену понашања, опомена, претња казном, друга врста казне, које је родитељ претходно применио, а које нису дале резултат?

Родитељска моћ се дефинише на способност родитеља да утиче на промену понашања детета. Када родитељ оцени да једна врста метода не доноси резултат, тада се одлучује за телесно кажњавање којим постиже да га у тој ситуацији дете послуша. То је сасвим логичан и оправдан след поступака.

Родитељи се у принципу деле на оне који су као деца били задовољни начином на који су их њихови родитељи васпитавали и на оне који нису били задовољни. Они који су били задовољни имају тенденцију да и сами васпитавају децу на начин на који су били васпитавани, а незадовољни траже друге, новије и савременије методе.

Седамнаест одсто родитеља нису никада добили по гузи као деца и то се поклапа са 17 одсто родитеља који су изјавили да никада нису ударили своје дете. Осврћући се на васпитни стил својих родитеља, 70 одсто њих је сматрао да су оправдано били телесно кажњавани. Они вероватно чине оне родитеље који исти такав начин васпитања преносе на следећу генерацију.

Дванаест одсто родитеља памти и оне батине за које сматрају да их као деца нису заслужили. Такви родитељи имају склоност да воде рачуна да не понављају грешке својих родитеља, тако да или изузетно пазе на праведност или избегавају да примењују телесно кажњавање.

Ово истраживање је конзистентно са ранијим истраживањима која показују да је део нашег културног обрасца такав начин васпитања у којем постоји и блага телесна казна, коју родитељи јако добро разликују од злостављања и насиља над децом. Слични подаци постоје о родитељима из региона. У САД су показали да нешто више од 90 одсто родитеља петогодишњака (углавном мајке као и у истраживању код нас) повремено користи телесну казну.

Законска забрана родитељима сваког телесног кажњавања деце била би у великој супротности са доминантним начином васпитања и представљала би насиље над нашим културним обрасцем.

(Двери српске)

Ознаке: васпитавање деце, Зоран Миливојевић, породица, телесно кажњавање, физичко злостављање