Прочитај ми чланак
(Миодраг Зарковић)
Последице недавног пријема „Косове“ у Међународни олимпијски комитет могу бити далеко погубније него што би се то дало закључити на основу срамотног ћутања надлежних о овом чину.
„Секао бих себи гласне жице због тога што сам некада навијао за Савићевића“ – ово је 2006. године изјавио Александар Вучић, љут због исхода тадашњег референдума о црногорској независности. У то време још увек генерални секретар Српске радикалне странке, Вучић је свој бес првенствено био усмерио на Дејана Савићевића, некадашњег фудбалера београдске Црвене звезде из њених најславнијих дана, који се у референдумској кампањи био отворено сврстао на страну подржавалаца црногорске независности. Или, ако ћемо приближније, бес је Вучић био усмерио на себе, односно на своје наивне гласне жице.
Да ли су, неких осам година година касније, Вучићеве гласне жице биле у једнакој опасности, али овог пута због Влада Дивца? Ако и јесу, то не знамо, зато што их није помињао. Штавише, протеклих седмица није било никаквог излива незадовољства од стране Вучића према Дивцу, иако је за гнев сада било више разлога него ономад по питању Савићевића и његовог противсрпског политичког ангажовања.
Владе Дивац је, наиме, као председник Олимпијског комитета Србије исказао прећутну сагласност са пријемом независне „Косове“ у Међународни олимпијски комитет. Тачније, челници МОК-а појаснили су касније да је Дивац заузео став одћутаног противљења, што му суштински дође на исто. То што се он можда противио пријему „Косове“ у незваничним сусретима са највишим званичницима МОК-а није никаква утеха за то што се српски олимпијски комитет Србија није званично побунио против пријема „Косове“. Дивчева кооперативност према Приштини била је чак толика да су му јавну захвалност за „конструктиван став“ и за то што је „невољно“ ипак прихватио одлуку исказали и председник МОК-а Томас Бах и председник косовског олимпијског комитета Бесим Хасани – што све упућује на закључак да Олимпијски комитет Србије обмањује јавност када тврди да је искористио сва расположива правна средства против одлуке МОК-а.
Али, своје гласне жице Александар Вучић више не дира.
Штавише, не дира ни Дивца ни Олимпијски комитет а ни „Косову“. Председник српске владе се, ако ни у чему другом, за две и по године власти извештио барем у томе да питање српске државности једноставно не примећује. Тако се на пријем „Косове“ у МОК Вучић није ни освртао, што је, опет, самом Дивцу олакшало посао замајавања јавности устаљеним а затупастим поштапалицама како, забога, не треба мешати спорт и политику и да је најважније, дакле важније и од сигурности српске деце на Косову и Метохији, да спортистима из Србије не буде ни на који начин ускраћена могућност да се такмиче.
Пријем „Косове“ је, међутим, догађај који представља нуклеарни удар на напоре да се очува иначе угрожена целовитост Србије. То је до сада најозбиљнији корак ка томе да Србија прихвати вајну независност своје окупиране покрајине, јер нас искуства из блиске прошлости опомињу да, насупрот Дивчевим неваспитаним уверавањима, овакве спортске одлуке неизбежно воде ка политичким катастрофама.
За разлику од одрођене српске врхушке, Запад одлично зна да је спорт савршен полигон за посредно натурање жељених политичких решења. Сетимо се, на пример, продора кошаркашке Јадранске лиге у Србију, касног лета 2002. године. Сва ова самоубилачка посвећеност „региону“ којој смо данас препуштени има своје корене у ондашњем прихватању Црвене звезде да као први српски клуб уђе у Јадранску. Треба ли подсећати да је Звездино тадашње руководство поставио лично премијер Зоран Ђинђић и то после споља потпомогнутог пуча на Малом Калемегдану, а да је истакнуту улогу у том руководству имао Горан Весић, данас један од најповерљивијих сарадника Александра Вучића и градски менаџер Београда? Зашто се Владе Дивац, у то време председник ривалског Партизана, није тада бунио против тако грубог уплитања политике у спорт?
Елем, Јадранска лига је широм отворила врата Србије за „регион“. У првих пар сезона избијали су немири и нереди на утакмицама хрватских и српских клубова или оних из БиХ, али је временом ствар легла и постало је сасвим уобичајено да Широки Бријег гостује у Београду а Хемофарм у Сплиту. И, наравно, самим тим је ова извикана „регионална сарадња“ – која подразумева да Ивица Тодорић и његова „Идеа“ господаре српским тржиштем а да заузврат једино озбиљније српско улагање у Хрватску буду носталгични српски туристи који током лета засипају парама ровињске или хварске хотеле – постала сасвим прихватљива. Заиста, ако клуб којим председава Дино Рађа, познат по томе што је јавно прослављао етничко чишћење крајишких Срба 1995. године, може сасвим удобно да гостује у Новом Саду или Крагујевцу, зашто би икоме па сметало што Тодорић волшебно долази до противзаконитог власништва над српским земљиштем или што сва кондиторка индустрија Србије полако прелази потпуно у руке хрватских компанија?!
Наравно, од Јадранске лиге српска кошарка није имала никакве користи. Напротив, само штету, врло мерљиву и у спортским резултатима и у новцу. Али, ко ће сада још и о томе да мисли или, далеко било, због тога да одговара! Иовако су ти српски клубови и та национална лига коју је Јадранска опустошила створени на парама грађана Србије, а њима одавно нико не полаже рачуне ни за шта.
Имајмо у виду и прапочетке свеприсутног залагања за „европски пут“ Србије, односно чињеницу да су у својеврсним „европским интеграцијама“ деценијама уназад и то чак са подоста успеха учествовали управо Црвена звезда, Партизан и остали спортски клубови. Ама су небројене изјаве спортиста или тренера, нарочито фудбалских, који на почетку сваке сезоне у постављене циљеве на прво место стављају – презимити у Европи. У преводу, то значи опстати у неком европском купу барем до његовог другог, пролећног дела. Ако се питате због чега се просечан српски љубитељ спорта, од кога би се очекивало да поседује нешто израженију националну свест од просечне и да НАТО бомбардовање још сматра непријатељским чином, ипак не најежи од проповедања о „европском путу“ Србије па чак и гласа за странке зарекнуте да „приближе Србију Европи“, можда део одговора лежи управо у томе што је дотични љубитељ спорта буквално одрастао надајући се из године и годину да ће његов омиљени клуб да презими у Европи.
Другачије речено, познати рецепт о постепеном кувању жабе у случају Срба примењује се најлакше преко спорта, па у том погледу пријем „Косове“ у МОК делује само још злокобније. Збиља, за очекивати је да у најскорије време дође до каквог одмеравања српских и „косовских“ спортиста на неком међународном такмичењу. Шта ће српски спортисти урадити у том случају? Да ли ће пристати на утакмицу или меч? Да ли ће се оглушити о Дивчеву препоруку да је ипак најважније да они одиграју своје а српску државност ко шиша? Да ли ће им држава „помоћи“ да донесу „исправну одлуку“ исто онако како је и Дивцу?
И, на крају, шта мислите, да ли ће Вучић икада проклињати своје гласне жице што већ годинама једино знају да певају не о Уставу или територијалној целовитости него само о пресудном значају тих проклетих европских интеграција?
Сва ова питања су, после одлуке МОК-а и срамотног ћутања Влада Дивца али и држања министра спорта Вање Удовичића (који је такође већ најавио да ће државно руководство подржавати наступе српских против косовских спортиста), далеко ближа него до тада. А српска јавност се, нажалост, и даље понаша истоветно Уставном суду и практично проглашава себе ненадлежном за све што има везе са Косовом и Метохијом.
П.С. Пошто се сазнало да ни српски представник није гласао против пријема „Косове“ у МОК, многи су потрчали да оправдају Дивца објашњењем да он ето није ни имао избора пошто по такозваном Бриселском споразуму Србија ни на који начин не сме да отежава „европске интеграције“ своје окупиране покрајине. То објашњење, међутим, није озбиљно. Под један, чак и да га Бриселски споразум обавезује као председника ОКС-а, Дивац је барем могао да из протеста поднесе оставку уколико се није слагао са могућим налогом државног врха. Није да не би имао од чега да живи. Али, под два, још је битније то што је тај фамозни Бриселски споразум политички, а не правни документ, па онда никога ни на шта и не обавезује. Питајте Уставни суд.
(Фонд стратешке културе/Миодраг Зарковић)
