Прочитај ми чланак

КО НЕЋЕ БРАТА ЗА БРАТА, хоће туђина за господара! (Историјске лекције)

0

srbi-hrvati-bosnjaci-bih-bosna-demonstracije-nemiri-1392070707-443385

Босна и Хецеговина као независна држава нема историјски ни политички континуитет. Она је предходних песто година била само регија унутар великих држава, Османског царства, Аустроугарске и Југославије.

Они који данас покушавају да данашњу БиХ повежу са средњевековном Босном, а то су Бошњаци, у то време опште нису постојавали већ су након турских освајања настали као посебна етничка група исламизирањем српског становништва. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Бошњаци (исламизовани Срби) најсретнијим периодом своје историје сматрају окупаторску Османску империју. Исту ону империју која је напуштањем Босне и Херцеговине оставила 97% неписменог становништва. Због пар мостова, џамија и купатила, Бошњаци не могу прежалити феудално уређење земље. Путеве по Босни су правили исламизовани Срби/Бошњаци, а да апсурд буде потпун, коришћени су за одвоз и транспорт материјалних добара из Босне у Турску. И не само робе и новца скупљеног од харача, него и људи за попуну војске и свега другога.

Џамије су дизали сами себи и у своје име да би имали гдје клањати, а правили су их опет Бошњаци и то од бошњачких пара. Паше, чија имена носе те џамије, нису ни орале ни копале, него скупљале харач од Бошњака и остале раје која је опет била бошњачка иако друге вјере. Са Османлијама долазе Србима несреће, погибија, беда, потпуна обесправљеност и пљачка. Под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој деци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу.

У свести српског народа дубоко је урезано сећање на „данак у крви“ или „девширму“. Када би се чуло да долази сакупљач „девширме“, родитељи су одводили децу у планину, бежали у суседне земље, сакатили своју децу како их Турци не би узели, урезивали им крст или их пак женили већ са 13,14 година. Одведени дечаци обучавани су за Јаничаре – елитну султанову војску. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два века у српским земљама.

Турци су Босну подјелили на босански и херцеговачки и санџачки пашалук и од тада се никада више није саставила, али муслимани то не виде. Само чујете – све што је турско добро је. За оне који су се за историју заинтересовали преко турских серија и Сулејмана величанственог,Срби су имали извршну власт на Балкану као велики везири, какви бре султани!

Osmansko carstvo 1580 godine

Тако је само у периоду од 1543. до 1612. године, Србија допринела вођењу царства с 13 великих везира, седам њихових заменика, 23 везира, осам адмирала (капудин-паша), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердар (шефова финансија) и највиших административних службеника. Муслимани (исламизовани Срби) који су контролисали наше просторе, били су локални преобраћеници, који су себе с поносом називали Турцима: мада нису били Турци у етничком смислу. Турци су чак и у самој Турској били дуго једна мањина, а камоли да су имали довољно људи да населе све те просторе.

Османско Царство није било национална држава што је и био разлог за велики успех. Доста је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој крај ни да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. Становништво у нашим земљама било је у огромној већини српско без обзира да ли је исповедало православну или катиоличку веру.

У турским пописима из 15,16 и 17 века прецизно су наведена имена уживаоца и власника баштина као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска ни персијска већ словенска, у нашем случају српска. У некима су наведени и попови, калуђери, цркве и манастири. Па какви би то још требали докази о тадашњем становништву српских етничких земаља?

Постоји и попис који је спровела 1910. г. окупациона власт. Срби се свуда у том попису спомињу као Срби. Католици увек као католици, никад према народности. Реч Хрват није била позната у Босни за дуже време. Бројни шематизми викаријата и бискупија, такође сведоче о томе. Извештаји Ватикана такође. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента.

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској. Ватикан у својој Католичкој Енциклопедији пише да су мухамеданци и католици Босне и Херцеговине Срби и да су Срби 98% становништва Босне и Херцеговине. Босански муслимани су најбољи примјер како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости. Они историју изврћу и тумаче како њима одговара да би доказали да је Босна наводно њихова држава, да су они најстарији народ. Причају о прадомовини и континутитету државност од 1.000 година, што нема никакве везе са историјом.Ово сада је трећи пут да се муслимани опредељују да су Бошњаци.

Највећу корист од међусобних клања Срба све три вероисповести имају једино душмани свих вероисповести или идеологија, јер им омогућује да са што мање сопственог трошка постижу сопствене интересе, стварајући по Балкану ситне и покорне“неовисне“ државе, дистрихте, и друге врсте контролисане независности. Турци су велика заблуда Бошњака, који ако желе бити слични осталим европским народима, морају се суочит сами са собом и једном за сва времена, за век векова, расчистити са заблудама и исламистичком напашћу која их је дохватила и гуши их као најопакија болест.

Османско царство, које је у петнаестом веку донело ислам на Балкан, било апсолутно зло. Од рађања ислама муслимани свет деле на два дела – ми и они – и тако је до данас. Ми смо разумни, мирољубиви и честити верници док су сви остали безумни, извитоперени и јеретички терористи. Ми смо жртве, а остали су убице. Кад би учени муслимани успели да енормну количину мржње из уџбеника, како верских тако и оних секуларних, замене учењем које је усредсређено на љубав према другима без обзира на њихову веру, расу, националност, помогли би да се читав муслимански свет извуче из заосталости, глади, сиромаштва и незнања.

Срби римокатолици и Срби исламске вероисповести требало би да смогну храбрости и ураде оно што су урадили њихови великани и светски признати умови: вратити се свом роду, корену, језику, придружити се својој браћи и окренути леђа непријатељу – то је будућност народа на овом простору. Само просвећивање, информисање, отрежњење и избављење из лавиринта турских и ватиканских конструкција и лажи може бити једини добар темељ за изградњу неког биљег живота на Балкану, јер све оно што је изграђено на лажи, може да донесе само зло и беду, што доказује и наша жалосна историја у посљедњих 600 година!

Ето, то је главни разлог што се на овим нашим подручјима тако бедно , крваво и тешко живи…

Време је да се сакривена кандила и иконе Српских светаца врате у своје домове где су некад били.…

(The Balkans Chronicles)