Од почетка бурних политичких промена у арапском свету познатих под називом Арапско пролеће у делу српског јавног мњења се наслућивало да иза наизглед спонтаних излива политичке огорчености на улицама стоје геополитичке калкулације појединих западних земаља, пре свега Сједињених Америчких Држава. После готово четири године од почетка овог процеса јасно је да је у многим случајевима било директне америчке или западноевропске умешаности. Српска јавност је често исказивала негодовање против западних интервенција у арапским државама, препознајући у њима исте империјалистичке механизме чије су жртве биле Југославија и Србија.

Српска јавност је оштро критиковала агресију на Либију и настојање западних сила да свргну њеног лидера Моамера ел Гадафија. Иако свесни апсолутне војне надмоћи НАТО пакта у овом рату бројни Срби су се надали да ће пружањем моралне и медијске подршке нарушити изолацију у којој се Либија нашла. У случају Сиријске арапске републике у којој више година бесни грађански рат српска подршка поред противљења страном мешању у унутрашње ствари суверене државе подразумева и наду да ће херојски сиријски отпор довести до значајних геополитичких промена на Блиском Истоку и нарушити хегемонију САД и њених савезника у овом кључном региону.

У различитим фазама сукоба у Сирији у Србији су у више наврата организована јавна окупљања и трибине којима је за циљ био да разјасне прави карактер овог рата и пруже подршку сиријском народу и легитимној сиријској влади. Као део тих настојања у Београду је, у среду 17. децембра, у просторијама Месне заједнице Теразије организована трибина о грађанском рату у Сирији. Организатори трибине били су администратори странице Support for Syria and Bashar al-Assad from the people of Serbia и Центра за синретичке студије. На трибини су говорили историчар Владимир Гујаничић, амерички политиколог и оснивач Центра за синкретичке студије Хоакин Флорес и француски геополитичар Ив Батај.

Посетиоцима трибине се први обратио Владимир Гујаничић. У врло исцрпном излагању Гујаничић је дао преглед досадашњег тока кризе на Блиском Истоку, грађанског рата у Сирији, тренутне ситуације у овој земљи и ширих геополитичких импикација рата у овој земљи. Према његовим речима рат у Сирији је део ширег процеса Арапског пролећа који се одвија уз помоћ западних држава и њихових арапских савезника.

У Тунису се Бен Али повукао са власти јер су исламисти били најјача политичка снага и јер су западне државе аминовале ову политичку промену. Где год су исламисти долазили на власт те земље су послужиле као инкубатор за даље исламистичке револуције. По преврату у Тунису уследио је грађански рат у Либији и свргавање Моамера ел Гадафија а затим серија политичких преврата у Египту. Иако је био амерички савезник Хосни Мубарак је свргнут а као главна политичка снага истакнути су исламисти који су после серије немира у којима је Египат долазио на ивицу грађанског рата свргнути.

Сва ова дешавања су, према Гујаничићевом мишљењу, била припрема за последњу држава у овом низу – Сирију. Иако је протеста било и у неким мањим арапским државама које су блиске САД и њеним западноевропским савезницима они овде нису подржале смену режима. Британски премијер Дејвид Камерон је својевремено изјавио како није реч о процесима исте врсте док је немире у Бахреину сурово угушила саудијска војска. У Србији се потпуно некритички извештавало о дешавањима у Сирији, углавном на основу западних гласила, док светлу тачку представља слање војнополитичког аналитичара Мирослава Лазанског у Сирију да се на лицу места упозна са ситуацијом. Демонстрације у Сирији дешавале су се једновремено као и у другим арапским државама. Носиоци ових демонстрација били су исламисти који су се са сиријским властима сукобљавали још 80—их година.

Гујаничић је разјаснио сложене геополитичке узроке притиска на Сирију и распиривања грађанског рата у овој држави. Два су кључна питања која се међусобно преплићу. Прво је енергетска стабилност и онемогућавање изградње енергетских токова који би од Ирана, преко Ирака и Сирије, избијали на Средоземно море. Друго је одржавање Израела као доминантне регионалне силе.

Сирија је дугогодишњи ирански савезник, а последња дешавања у региону су показала чврсту повезаност коалиције Иран—Сирија—Хезболах. Нуклеарни програм Ирана не може бити нарушен систематском ваздушном кампањом док год Сирија опстаје као респектабилна војна сила у израелском суседству. Треба имати на уму да је Сирија једина држава која се граничи са Израелом а која га и даље не признаје у садашњем територијалном обиму.

Првих месеци сукоба западни политичари и медији су говорили о сигурном и брзом паду Башара ел Асада али се испоставило да извођење тог сценарија уопште није тако једноставно. Исценирани напад хемијским оружјем био је кључна тачка када се могло видети да ли ће САД интервенисати или не.

Важно је нагласити да је Сирија до сада једина земља која је била америчка мета али у којој није дошло до директне интервенције. Наравно, САД и њени арапски савезници су обилно помагале непријатеље Сирије – процењује се да је у досадашњем току грађанског рата погинуло преко 130.000 страних бораца који су се борили против сиријске владе. Све досадашње ратове САД су решавале својом огромном ваздушном премоћи. Ситуација је сада знатно другачија. Сирија располаже моћним противваздушним снагама и повезана је системом регионалних савезништава – напад на ову државу лако може да доведе до ширег регионалног сукоба.

Због америчке неспремности да реализују до краја у региону циљеве своје спољне политике почела су да попуштају њихове везе са државама у региону. Египатски председник ел Сиси изјавио је да ће САД платити за оно што су урадиле Египту. Промене у Египту онемогућиле су да се ова земља шире ангажује у грађанском рату у Сирији – преко 2.500 припадника Муслиманског братства је осуђено а идеје претходног египатског председника Мурсија да у Сирији чак ангажује египатску војску сада никако не могу бити реализоване. Сличан повратан политички процес одиграо се и у Тунису.

И Ирак је направио оштар спољнополитички заокрет. Ирачка војска пресеца руте за снабдевање побуњеника и тиме наносе штету америчкој политици у региону. САД припремају побуну у провинцији Анбар и успевају да сруше Маликијеву владу. Ипак, иако је реч о респектабилној војној сили, Исламска држава није успела да потуче две конвенционалне армије између којих се нашла и њено наступање у Ираку је заустављено. Исламисти непланирано нападају и Ирачки Курдистан где америчке нафтне компаније имају значајне концесије и тек после овог напада САД краћу са ваздушним ударима на њихове снаге.

Гујаничић је своје излагање закључио разматрањем тренутне ситуације у Сирији и шире у региону. Према његовим речима, свега неколико провинцијских градова сада се налази у рукама побуњеника и исламистичких терориста. Американци имају незадовољне савезнике у региону јер нису обавили свој део посла у Арапском пролећу.Не знамо још увек како ће се рат завршити и колико ће трајати. Последња препрека за његово победоносно окончање је Исламска држава.

Након што снаге Исламске државе буду савладане западне државе и њихови савезници или могу да започну свеопшти рат на Блиском Истоку или да признају сиријску победу. Бивши ирачки премијер Малики је недавно изјавио како је сиријски отпор помрсио рачуне западне политике а Турска већ води двоструку политику. Гујаничић је разјаснио и природу спорадичних ваздушних напада које врши Израел.

Према његовим речима ови спорадични препади немају никакву војну вредност и њихов једини циљ је да испровоцирају сиријски одговор и тако је увуку у шири рат. Своје предавање Гујаничић је завршио у оптимистичном тону: Верујемо у победу Сирије и мислимо да ће Сирија бити Стаљинград новог светског поретка.

Оснивач Центра за синкретичке студије и политиколог Хоакин Флорес је у свом излагању указао на утицај ситуације у Сирији на геополитички положај Србије. Према његовим речима сваки узмак вехабија у Сирији представља непосредан добитак за Србију. Подсетио је на своје прошлогодишње излагање у коме је истакао како се вехабисти увежбавају на тлу Европе да би, сједињени са тобожњим радничким и левичарским покретом, радили на подривању Републике Српске.

У БиХ је текао сличан процес као и у Арапском пролећу. Демонстрације су лажно приказиване као раднички и широки друштвени покрети да би на крају њихове резултате преузели исламски екстремисти. Флорес је духовито запазио како амерички политиколози на универзитетима уче како да подривају стабилност држава попут Југославије и Србије и да је је он у Србију дошао како би западне методе употребио против западне политике.

Указао је да у српској опозицији постоји гласно неслагање око тога које су методе борбе одговарајуће и које циљеве у овом тренутку треба сматрати за реалне. По његовом мишљењу најлакше а веома сврсисходно би било да јавност изврши притисак на Владу да ухапси Срђу Поповића, једног од лидера некадашње организације Отпор, због криминалне делатности у читавом низу земаља почев од петооктобарских демонстрација 2000. године. Према његовом мишљењу Србија поново може бити на мети америчке политике.

Као један од најозбиљнијих проблема српске политичке сцене истакао је недостатак организованог радничког покрета па тако стране силе лако могу да злоупотребе друштвено незадовољство да би подриле државну стабилност. Зато је навео да је организовање пронационалног радничког покрета један од најургентнијих задатака. Након Флоресовог језгровитог излагања уследила је дискусија о главним српским и међународним политичким темама.

Слушаоцима се потом обратио француски геополитичар Ив Батај. Тежиште његовог излагања била је француска спољна политика и њена готово потпуна зависност од политике Сједињених Америчких Држава. Према његовим речима нема битне разлике политици различитих француских председника.

Према арапском свету и Саркози и Оланд су водили агресивну политику – један је директно учествовао у интервенцији у Либији док други даје подршку исламистичким снагама које се боре у Сирији. И један и други су експоненти америчких интереса.

Батај је подвукао да у данашњем свету некадашње идеолоке ознаке готово да немају никаквог значаја и да је помоћ исламистима коју им пружа Француска условљена америчком и политиком ционистичког лобија. Утицај ових лобија неопходно је разумети да би се на прави начин схватили фактори који утичу на доношење одлука у високој политици. Уплитање Француске у бесмислени рат у Либији, подршка терористима у Сирији и можда најилустративније проблеми са испоруком Мистрала показују колико су ови лобији моћни и утицајни.

Распоред блискоисточних држава последица је Првог светског рата и политике колонијалних сила која је вођена по окончању овог сукоба. Пре Другог светског рата у региону је највећи утицај имала Велика Британија а њену политику и на Блиском Итоку и на Средоземљу готово да су у потпуности преузеле САД у послератном периду. САД исту политику спроводе далеко бруталнијим средствима. Америчко друштво има дубоке проблеме али је и даље у питању војни хегемон. Према својим слугама Американци имају прагматичан однос и не брину се о њиховој судбини онда када им више нису од користи.

На крају трибине окупљенима се обратио сиријски студент у Београду Хасан Есмајил који се захвалио на досадашњој подршци коју је српска јавност пружила сиријском народу у његовој борби.

(Милош Милојевић, Србин.инфо)

Ознаке: Арапско пролеће, Башар ал.Асад, блиски исток, исламистички тероризам, рат у Сирији, сад и блиски исток, сирија и србија, француска спољна политика