Прочитај ми чланак
У савременом свету „мека сила“ је неодвојиви део спољне политике великих држава. У њу се улажу велика средства и, чега смо били сведоци више пута, она се и вишеструко исплати онима који је знају користити. Русија је прилично касно схватила све предности ове врсте ширења утицаја, посебно на Балкану.
У недељу 14. децембра у „Дому књиге“ у Москви одржана је презентација првог на територији Србије додатка о Русији у интелектуалном часопису „Водич за живот“. Члан Савета Федерације и оснивач добротворног фонда Анатолиј Лисицин сматра поразним да у земљи, чије становништво је тако позитивно расположено према Русији, није присутна руска „мека сила“:
На територији Србије, тамо где нас поштују, воле и желе да будемо блиски, у информационом простору нема ништа проруско. Новине, часописи, телевизија – све је прозападно. Чак и филмови који се дају на телевизији – амерички, турски – иду са српским субтитловима, а наши само тако. Када сам питао чиновнике у Руском дому зашто је то тако, они су кроз шалу одговорили да тиме терамо Србе да уче руски језик.
Главна уредница часописа Данка Милошевић нагласила је да је стогодишњица почетка Првог светског рата била добар повод да се Срби подсете на вишевековне везе Србије и Русије.
Сенатор Лисицин и ја делимо мишљење да су Русија и Србија две пријатељске земље. Зато смо у јулу ове године договорили да покренемо покренемо пролог часопису „Водич кроз живот“, посвећен Русији. У Србији већ постојимо 4 године. За то врло кратко време стекли смо репутацију цењеног магазина, који подиже интелектуалне теме на један забаван начин и сваки наш текст је прожет хумором, оригиналношћу и наравно истином, што нас је изгледа и довело на друго место по читаности у Београду. Та вечита потрага за истином је и натерала сенатора Лисицина да нађе медијског партнера у Србији који би био вољан и способан да отвори заборављене странице историје Првог светског рада и да подсети Србе на многовековне везе са Русијом и на оригиналан начин, али најпре историјски коректан начин покуша да заустави ревизију историје.
Према мишљењу Лисицина, везе са сународницима и ширење руског језика у свету треба да буду приоритет спољне политике Русије. То је та „мека сила“ која проноси руску идеју у иностранству:
За 23 године после распада Совјетско Савеза, ми смо заборавили да ван граница Русије живи 30 милиона људи који говоре руским језиком и са којима треба радити. Ми нисмо радили. У Украјини живи 8 милиона Руса. Нисмо их ни примећивали, нити чули. Тако је и са Србијом. Отварају се енглеске, француске приватне школе. Срби желе да уче руски језик, међутим постоји само једна школа при амбасади. Сународници су предходница у иностранству. Управо ти Руси, та општина, та „пета колона“, треба да спроводи наше идеје у иностранству. Међутим, „Россотрудничество“ нема такве задатке. Њихови задаци су веома уски. Они су довољни само за успостављање обичних контаката и дочек делегација. Не постоји та „мека сила“, „народна дипломатија“ са којом све земље раде. Представништва земље у иностранству веома су важна компонента њене спољне политике. Украјина нас је научила да са сународницима треба радити конретно и поштено.
