Прочитај ми чланак
Будите националисти, али не и шовинисти!
Односи између Бугарске и Србије имају веома лошу историју, која се до данас не може заборавити. Наша похлепа се у историјском смислу поприлично „нашалила“ са нама, били смо актери лоших вицева, а када смо и достизали до своје „величине“, често смо заборављали једни друге и правили грешке. Оно што нас сигурно спаја јесте етнички корен и пре свега религија у чије име и данас можемо да помогнемо и подржимо једни друге. Ако не будемо чинили тако, бојимо се да се не можемо надати ничему добром
За почетак нам реците нешто о вашем Удружењу које је у Србији, барем за ширу јавност, потпуно непознато.
Формално наше Удружење је регистровано 2009. године, мада постојимо од још од 2007. године Циљ „Родопских хајдука“ је да се у овим временима када се све мање људи окреће традицији очувају бугарски Родопи и да се на тај начин заустави свако спољашње мешање у бугарску историју и тако коначно стави тачка на све лажне приче о пореклу и раси Бугара, а посебно становништва Родопа.
Вршимо ригорозну селекцију чланства, а тренутно имамо 43 члана који су добри људи и добри Бугари, а уз то су потпуно опремљени старим хајдучким костимима и оружјем из ере турског ига. Током последњих година, сопственим средствима и напорима поставили смо велики број спомен-плоча у част бугарских хадјучких војвода, побуњеника који су се борили за правду и слободу свог народа.
Такође, настојимо да кроз патриотско образовање наше омладине, које постижемо и кроз активности које реализујемо у школама понудимо један нови пут живота, заснован на старим вредностима наших родољуба. Током прошле године изградити смо капелу посвећеном Светом ратнику – Светом Ђорђу у селу Дрианову, општина Лки где су се неки Бугари мухамеданци вратили у Хришћанство, у стару веру својих дедова.
Такође, чланови нашег удружења учествују у реконструкцијама и обележавањима важних историјских догађаја. Тренутно градимо своју музеј у Смољану – Устово који ће сведочити о животу, култури и борби за црквено и национално ослобођење бугарског народа. У свом раду, Удружење „Родопски хајдуци“ се повезују са свим бугарским заједницама у дијаспори, као и са заједницама у непосредном окружењеу матице.
За себе кажете да нисте политичко Удружење. Ипак, ваше деловање је повезано са историјом и културом бугарског народа. Како сте успели да раздвојите те две ствари, јер искрено говорећи, то Балканцима баш не полази често за руком?
Да, у праву сте, наше Удружење није политичка организација. Између историје и политике, берм што се нас тиче нема, односно не мора нужно бити директне везе. Услед немогућности да схвате ту истину, многе земље Балкана су ишле и данас иду у погрешном смеру. Брига и разговори о матерњем језику и оним што чини вашу нацијом оним што она данас јесте је једна ствар и то је потребно свима.
Међутим, политика заснована на тим стварима често није ништа друго него лачни патриотизам и то треба такође схватити. Театралност која у тим случајевима није ретка само нас омета и скреће са пута решавања правих проблема. Наш рад је натерену и није нам потребно да отварамо нова врата неразумевања и сукобљавања.
У том смислу, да се још једном вратимо на почетак, ми радимо са омладином, организујемо предавања по школама за младе, обнављамо дух хадјудчке Бугарске, а стални смо учесници обележавања најважнијих националних празника.
Са друге стране вредно је споменути и то да нас ретко можете срести по улицама великих градова. Наш посао је у слеима, у брдима и ако нас икада будете тражили, знајте да нас најпре можете наћи негде у непрегледним шумама Родопа.
Да ли млади Бугари довољно познају своју историју и своје наслеђе? У којој мери су заинтересовани да вам се придруже?
Наш циљ није да нам се придружи, ко год то био. Својим радом трудимо се не само да усмеримо младе нараштаје ка традицији, него и да покажемо како се у свакодневном животу понашају људи који имају национални понос и достојанство који су свој најбољи израз дали током дуготрајне историје Бугарске. Нека свако за себе процени како и у којој мери може бити користан за своју земљу. За младе је важно да схвате да нас једино традиција и религија могу одржати као народ. Наша врата су увек отворена за младе који мисле изван сфере наметнутног и ничим оправданог „америчког сна“.
Један од највећих родопских хајдука био је и чувени Капетан Петко Војвода. Колико је за модерну Бугарску значајна његова борба и у којој мери Петко може послужити као инспирација младим православним Балканцима?
Личност капетана Петка је био веома интересантна. Свој рат против Турака је започео као млади бунтовник жељан да освети смрт свога брата. Касније је за учешће у италијанским ујединитељским напорима од Гарибалдија добио титулу Капетан, а своје хајдуковање завршио је као борац за право и слободу свих грађана настајуће Бугарске, па и шире, без обзира на верску и етничку припадност. Данас његова борба може бити пример толеранције и истинског патриотизма.
Петко је добро знао да је „јединство снага“ и то би и ми Балканци требали да научимо од њега. То није јединство по сваку цену, него пут да се кроз договор дође до силе. Време у којем жимио сведочи да ће докле год се Срби, Грци, Бугари и „Македонци“ боре за своје „Велике“ државе, за супериорност над другима, истинску супериорност по свему судећи остварити један други народ, који већ напредује завидном брзином – Албанци. Велика Албанија је већ на прагу, она је реалност о којој ћемо морати да размишљамо, зар не?
И мада нисте политичка организација, можете ли нам нешто више рећи о тренутној ситуацији у бугарским Родопима? Колико ми у Србији имамо информације, муслимански илегални имигранти све више долазе у родопску регију, а паралелно са тим приметан је и све јачи утицај Турске на Бугаре муслимане…
Све чешће уплитање дневне политике у историју, а у последње време и у религијске односе на Родопима, узрокује све веће штете по живот овдашњих грађана Бугарске. Томе нарочито доприноси изузетно јак утицај који у овој регији имају политичке партије засноване на етничком принципу чији рад сведочи о њиховом про турском ставу вешто скривеном по плаштом „права и слобода“. Међутим, ако и обично, реалности је сасвим другачија. Широм Бугарске, а посебно на територији Родопа живи велики број исламског становништва које је, као што је и вама познато, на мухамеданство прешло из читавог низа разлога, а већином услед притиска турског окупатора, као што то између осталог сведоче и народне песме, приче и легенде.
Ако говоримо о језику којим ови људи говоре, о њиховој култури и обичајима они су етнички Бугари. Тај утицај је толико јак да се у потпуностио одразио и на њихов ислам који као и у вашем случају има читав низ специфичности. Када нам је тешко, ми певамо исте песме, имамо исти дијалкет и у суштини, када се из живота тих Бугара искључи политика, имамо исти погледа у будућност.
Међутим, не треба крити, нити је то у крајњем могуће, да тренутно у нашим крајевима делују и „нове генерације“ имама који око себе окупљају мухамеданце Бугаре од којих настоје да направе нове нареоде, да их усмере ка исламу који њима није близак и да их тако споје са знатно ратоборнијим припадницима других етничких група и мањина у Бугарској. Ми Родопчани смо издржљиви и борбени људи и током историје забележен је заиста велики број примера да смо се, без обзира на верске разлике, и те како помагали.
Што се тиче наше организације, ми у суштини не обраћамо пажњу на верску опредељење наших хајдука. То је лична ствар и сматрамо да нико нема право да се у то меша. Нека свако одлучује за себе, према сопственој свести и савести. Међу нама има људи који нису хришћани, али јесу Бугари, а има и оних који су се својом вољом вратили у веру својих праотаца.
На крају, што се тиче имиграната, можемо рећи да се тим питањем не бавимо посебно, да смо свесни проблема који постоји, да се својим радом са младим Бугарима боримо против тога, али такође и то да се ради о теми која ће тек доћи на дневни ред Европе и Балкана.
Подручја на којима је Петко Војвода ратовао, укључујући ту и његово родно село данас се налазе у Грчкој. Сматрате ли да те регије треба да постану део Бугарске или ваше удружење, у складу са својом неполитичком мисијом нема таквих претензија?
Као организација пре свега културно-историјског карактера, „Родопски хајдуци“ не могу имати никакве територијалне претензије на Грчку, као уосталом ни на друге суседне државе, јер би то био лажни патриотизам. Ми добро знамо да су Бугари живели и да живе у многим суседним земљама, има и оних који су на хиљаде километара од матице.
Историјски гледано, судбина наше земље у народа дали су нам границе које данас имамо и ми се у скалду са том чињницом и искуством и понашамо.
Уместо за територијалне, ми се данас боримо за културне и језичке границе бугарског народа, не државе. Тамо где има људи који говоре бугарски присутна је и наша култура.
Са тим у вези, реците нам шта мислите о српско-бугарским односима који имају и своје успоне и своје падове. На ком су нивоу ти односи сада, да ли могу постати бољи и шта Срби и Бугари као народи али и њихове државе треба да ураде да би до побољшања односа дошло?
Ми Бугари немамо шта да се мешамо у унутрашње ствари и политику страних земаља, и обратно. У односима између две земље током историје, а поготово за време комунистичке власти често је и на силу наметан један, како се тада говорило „бренд“, оличен у речи „брат“. Међутим, ако погледамо све историјске аспекте политичког развоја наше две земље, лако можемо уочити често и радикалне разлике у путевима којима смо ишли. Односи између Бугарске и Србије имају веома лошу историју, која се до данас не може заборавити.
Наша похлепа се у историјском смислу поприлично „нашалила“ са нама, били смо актери лоших вицева, а када смо и достизали до своје „величине“, често смо заборављали једни друге и правили грешке. Оно што нас сигурно спаја јесте етнички корен и пре свега религија у чије име и данас можемо да помогнемо и подржимо једни друге. Ако не будемо чинили тако, бојимо се да се не можемо надати ничему добром. Доста тога зависи од народа, али не смемо пренебрегнути ни владајуће националне структуре које ипак у наше име доносе одлуке.
Конкретно, Бугари су вредан, али када треба они постају и ратнички народ. Данас, ми смо можда заспали, али сигрно нисмо гурнути на пут без повратка. У том смилсу сматрамо да је култулрна сарадња са пре свега суседним народима од изузетног значја за наш, али и шири балкански успон, јер он доприноси стварању бољих односа, осећаја јединства о чему смо већ говорили и на крају проналажењу заједничког језика када се ради о верујем заједничким проблемима. Ми ћемо на том путу истрајавати и све што будемо чинили, чинићемо уз Божију помоћ.
За крај, ако желите, поручите нешто својим сународницима и Србима у Србији.
Пре свега, желели би да и Србима и Бугарима у Србији честитамо Божић и да их позовемо да остану верни Богу и себи, да буду истински патритори, а не шовинисти. Своје треба бранити, али за то постоје и начини и договори. Наша борба и наш национализам морају бити окренути 21. веку. Будите здрави! С нами Бог! Амин!
