Прочитај ми чланак
Док стоји са мајком у реду пред касом у супермаркету, дечко од четири-пет година упорно колицима удара купца испред себе. Клинцу је то смешно док мајка не реагује. Кад види да мали неће одустати, младић који је имао ту несрећу да се нађе испред њега узима јогурт из дечакових колица и полива га по глави.
Може, али без каиша
Миливојевић оспорава тврдње да су све цвилизоване земље забраниле телесно кажњавање деце, наводећи податак да је то случај у само 29 држава од 198.
Међу земљама које нису забраниле физичке казне деце су САД, Канада, Аустралија, Велика Британија, Француска, Италија…
У Канади је био донет закон о забрани, али га је Уставни суд поништио и дозволио родитељима да кажњавају своју децу стару између две и 12 година отвореном шаком без употребе каиша или другог средства.
Овај снимак са Ју тјуба окачио је на свом Фејсбук профилу психотерапеут Зоран Миливојевић као још један прилог тези да родитељи у процесу васпитавања понекад морају да физички казне дете.
Миливојевић је због оваквог става протеклих дана најоспорованија особа у Србији.
Због „ригидног, нехуманог и заосталог гледишта“ армија психолога, психијатара, педагога и заштитника дечјих права устремила се мање на аргументацију, а више на Миливојевићеву стручност, јер тврди да је сасвим нормално понекад отвореном шаком дете шљапљунути по гузи или повући за уши.
Повод за ову дебату била је Миливојевићева критика преднацрта Грађанског закона у коме стоји члан:
„Забрањује се свако злостављање деце, а посебно телесно кажњавање.“
– Овакав став предлагача Закона неоправдано изједначава телесну казну са злостављањем деце и насиљем.
Уколико се родитељима забрани телесно кажњавање властите деце, доћи ће до анархије у породицама, до даљег слабљења моћи родитеља, а раста моћи детета.
На тај начин ће се повећати „нова патологија“ до које доводи „ново васпитање“ у смислу размажене и презаштићене деце која имају проблема да одрасту у функционалне одрасле особе – тврди Миливојевић.
Спорна истраживања
Међутим, психолог и психоаналитичар Весна Брзев Ћурчић каже да је примена физичке силе према слабијима недопустива.
И родитељи проблем
Заштитник грађана Саша Јанковић сматра да друштво треба да се запита шта се догодило са породицом и родитељима.
– Права тема је како се догодило да родитељи немају довољно времена за дете, да не знају како да изађу на крај са немотивисаним професорима, нетом…
И како онда фрустрације и немоћ искаљују на детету, а Забрана неће донети ништа ако не решимо тај проблем – сматра Јанковић.
– Ако сто пута кажете детету „немој“ и оно сто први пут приђе штекеру, једноставно га склоните у страну.
Ако се поново врати штекеру, опет га склоните и тако све док га трајно не склоните од опасности.
Ако ваше дете малтретира друго дете, једноставно их раздвојите.
Тај резон „ако га почупам, оно ће схватити да друго дете трпи бол и престаће да га чупа“, то је резон одрасле особе – саветује Весна Брзев Ћурчић.
Сви се позивају на истраживања. Међутим, Миливојевић за студије чији су закључци да нема позитивног ефекта физичког кажњања деце каже да су спорни методолошки и у закључцима.
Он наводи да је главна замерка што у истраживањима није направљена разлика између разумне телесне казне и физичког злостављања.
Такође, и да нова истраживања показују да деца која никада нису добила ни ћушку често израсту као највећи насилници, с осећајем да могу да чине све што су им немоћни родитељи допуштали.
Награда и казна
У расправу се укључио и Миша Ђурковић, виши научни сарадник у Институту за европске студије. Он каже да се заједно са супругом труди да што боље васпита децу и признаје да користе и телесну казну. Ретко и углавном шаком по гузи.
– Деца се не рађају као васпитани и рационални људи који знају шта је њихов интерес.
Процес васпитања се заснива на томе да их свим методама, од похвала, награда, до претњи казном и коначно казнама, уведемо у ред, дисциплинујемо, научимо да поштују правила, усвоје норме понашања и прихвате адекватан вредносни систем.
Готово свако дете би желело да стално једе слаткише и игра игрице, док му је много мање пријатно да једе броколи и рибу, бави се спортом или да учи. Наш задатак је да га научимо да ради и оно што му није пријатно – каже Ђурковић, апелујући на посланике да не усвоје закон.
Религиозно сакаћење
Професор кривичног права са београдског Правног факултета Милан Шкулић подсећа да је повређивање деце, насиље у породици, запуштање и злостављање детета већ прописано као кривично дело. Он каже да је лицемерно забрањивати свако телесно кажњавање деце, па и оно које не оставља последице, а да онима који се за то залажу не пада на памет да се упусте у проблем „сакаћења“ деце у религијске сврхе, као што је обрезивање мушког детета.
Србија се још једном поделила, али се већина углавном креће у домету аформизма Душка Радовића:
„Туците своју децу чим приметите да да личе на вас.“
Али и народне умотворине: „Туците децу док су мала, да не би тукла вас када одрасту.“
Тајни абортус европска вредност
У транзиционој Србији ни ова дебата није могла да прође без сукоба „прве“ и „друге“ Србије.
Тако је колумниста сајта Пешчаник Дејан Илић развио тезу да они што заговарају телесно кажњавање деце припадају конзервативном делу друштва који ову тему представљају као „борбу за опстанак угроженог српског идентитета и заједнице“.
Миша Ђурковић, својевремено саветник Војислава Коштунице, ауторским текстом у „Политици“ устврдио је да се српски закони систематски доносе против породице, те да се отвара пут новом тоталитаризму. Он каже да идеја о ригидној забрани телесног кажњавања деце долази из исте кухиње из које је пре четири године дошао нацрт Закона о правима детета.
– То су идеје које децу уче да имају само права, а не и дужности и које девојчици од петнаест година омогућавају да обави абортус и забрани доктору да о томе обавести родитеље – каже Ђурковић.
Илић му је узвратио да је уместо аргумената и чињеница пригрлио „конзервативизам и национализам“.
– У средишти расправе нашла се тобоже одбрана (српске) породице и као непријатељи на крају се испостављају сама деца. Дакле, ако их не тучемо, доћи ће нам главе – закључује колумниста „Пешчаника“.
