Прочитај ми чланак
Пред нама су божићни и новогодишњи празници који се користе и као прилика да кажемо шта желимо у наступајућој години. Наше жеље су истовремено и наше „изјаве о намерама“ шта ми желимо. Као поштоваоци ћирилице целисходно је да и „латиничарима“ пожелимо срећне празнике и да им јасно кажемо шта од њих очекујемо у 2015. У овом посту је једна могућа честитка са пропратним писмом фирмама које користе латиницу. Наша је жеља јасна „Желимо да у јавној употреби користе ћирилицу“. Фирме које желе да буду препознате као оне које негују ДОБРО ПОСЛОВАЊЕ на тржишту Србије сигурно ће пажљиво прочитати ово писмо. За оне друге које су непоправљиво доследне у неговању вредности ЛОШЕГ ПОСЛОВАЊА у Србији арогантним коришћењем латинице мораћемо да им помогнемо да промене ставове снажним и добро организованим кампањама да схвате на ком тржишту послују.
Ако вам се свиђа модел писма прокопирајте га и пошаљите електронском поштом препознатим фирмама које искључиво користе латиницу. Прави је тренутак да се чује глас ћириличара.
—————————————-
Поштовани/а,
Честитамо Вам новогодишње и божићне празнике у жељи да у наступајућој 2015. години направите искорак у пословној политици и да у јавној комуникацији користите ћирилицу чиме ћете своје пословање прилагодити локалној средини то јест пословању у Србији.
Наиме. У Службеној употреби у Србији је српски језик и ћирилично писмо. Већина грађана Србије користи ћирилицу и вређа их систематско и арогантно наметање латинице која се у Србији, у светлу стогодишњице догађаја из 1915, сматра понижавањем успомене на претке и подсећање на тешке и понижавајуће године окупације. Те 1915.г. цела влада Краљевине Србије била је принуђена да се повуче из Србије пред налетом вишеструко надмоћније аустроугарске и немачке војске. Једна од првих наредби окупационих трупа је била забрана ћирилице у јавној употреби у окупираној Србији. Такође је арогантно коришћење латинице у Србији болно подсећање на догађаје на просторима такозване НДХ насељених и србима где је први акт те државне творевине био забрана коришћења ћирилице под претњом смртне казне.
Не треба да Вам говоримо да је већина грађана Србије православне вере а службено писмо код православаца у Србији је ћирилица. Такође и већина грађана Србије који нису православне вере и који Србију доживљавају као своју домовину користи ћирилицу јер је је ћирилично писмо саставни део идентитета народа који живе на овим просторима.
Арогантно и агресивно наметање латинице је опасна и пословно штетна поготову у светлу евоцирања успомена на догађаје од пре 100 година. Праг осетљивости грађана на игнорисање њиховог идентитета је све нижи и латинизација Србије се све више доживљава као дискриминација сагласно Закону о забрани дискриминације.
Према мишљењу заштитника грађана Републике Србије у случају органа јавне власти коришћење латинице је одлика ЛОШЕ УПРАВЕ. Цитирамо
„Не примењивање позитивних правних прописа са изговором да за то нису обезбеђени технички услови у конкретном случају, обесмишљава њихово постојање и улогу. Пропуштање органа и службених лица да уочене проблеме у раду отклоне већ, уместо тога, тражење оправдања, у (не)организацији посла и другим унутрашњим решеним и нерешеним питањима техничке природе, карактеристично је обележје „лоше управе“.
Имајући у виду изнету аргументацију непримењивање ћирилице у јавној употреби у Србији је одлика ЛОШЕГ ПОСЛОВАЊА јер пословном политиком искључивог коришћења латинице шаљете поруку да не поштујете купце Ваших роба и кориснике Ваших услуга, да сте се придружили онима који свесно и организовано дискриминишу грађане Србије, да сте се придружили онима који величају вредности окупације Србије 1915. и геноцида над Србима за време 2. светског рата.
У вези коришћења ћирилице постоје и митови који се аргументовано могу оповргнути. А то су:
Први мит:
Не може се са ћирилицом у Европску унију.
Апсолутно нетачно јер ЕУ званично одлучно заступа очување језичке разноликости.
Други мит:
Срби су одувек писали латиницом.
Нетачно јер се у Србији масовније писало латиницом искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације. Новосадски договор о равноправности језика и писма из 1954. је од стране угледних посленика културе оцењен као удружени злочиначки подухват против српског језика, српске ћирилице и српске културе.
Трећи мит:
Ћирилица је превазиђена.
Нетачно јер је ћирилица (руска) прво писмо које је „узлетело са Земље у Свемир“, „на глави Јурија Гагарина писало је СССР“ а данас највећи „пробој и повратак ћирилице“ долази са развојем информационих технологија које омогућавају равноправно коришћење свих језика и писама, чак и оних који се не користе. Компанија Гугл је у својим производима а посебно у претраживачу омогућила да се све странице на српском језику приказују на ћирилици.
Четврти мит:
Са ћирилицом не можемо у свет.
Нетачно јер је могућа и супротна теза „да само са ћирилицом можемо у свет“ о чему говори развој информационо комуникационих технологија.
Пети мит:
Ћирилица није исплатива.
Ово је нетачно јер се у свим трансакцијама са иностранством врши локализација производа за то тржиште (барем је то случај код озбиљних фирми) а познато је да је једни начин да се од културе и баштине зарађује је да та култура постане међународно значајна. А култура може постати међународно значајна искључиво њеном афирмацијом, никада асимилацијом и опонашањем. Односно српска култура се једино може, и треба, афирмисати коришћењем ћирилице као њеног историјског одређења.
Шести мит:
Ћирилица вређа.
Ово је јако опасан и погрешан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који ћирилицом не пишу. Такав став је скандалозан јер бити свој значи управо само то – бити свој. Штићењем свог идентитета не нападамо никог другог, ми само бранимо, испољавамо и представљамо себе на један позитиван начин, без самомржње. Замислите само, да обрнемо улоге и да кажемо да је чување националног идентитета мањина у Србији – увреда, то би био скандал. А то у Србији нико рационалан никада није рекао већ се мањинама пружа подршка да очувају свој национални идентитет.
Седми мит:
Ћирилица неког угрожава.
Апсолутно нетачно јер ако је нешто у Србији угрожено то је ћирилица што се може измерити прегледом јавних натписа у нашим градовима, или медија и издаваштва на ћирилици и латиници.
Осми мит:
Двоазбучности је равноправност .
Математички гледано равноправност је 50/50 одсто, а ћирилица је у Србији заступљена у јавној сфери негде испод 10% (у приватној сфери је други однос) и то није математички гледано равноправност. Равноправност писама је договорена у оквиру заједничког, српскохрватског језика који је обухватао све новонастале језике на простору бивше Југославије. Нестанком СФРЈ све новонастале државе су почеле са неговањем свог језика и своје азбуке (једноазбучности) која је била доминантна и пре тога у тим новонасталим творевинама. Један језик и једно писмо је доминантан принцип у Европи у јавној комуникацији са изузетком Србије којој се намеће да изабере латиницу без обзира на историјске, лингвистичке и остале кулуролошке и политичке аргументе да то треба (и мора) да буде ћирилица.
У нади да је Ваше доминантно коришћење латинице инцидентно изазвано погрешном пословном проценом, да Вам намера није да вређате осећања највећег броја грађана Србије, да Вам није намера да се афирмишете као фирма која систематски дискриминише кориснике својих услуга и роба по основу употребе писма и да вам није намера да афирмишете вредности лошег пословања желимо да у наступајућој 2015. своје пословање прилагодите тако да писани документи и други натписи буду доступни на ћирилици.
Све најбоље и срдачан поздрав,
Аутор: Милан Милошевић
Извор: Нећу да потпишем уговор на латиници
