Прочитај ми чланак

ПЕСМА: Певамо туђе, заборављамо своје

0

n28777

(Ненад Благојевић)

Када је српском народу било тешко, утеху и помоћ тражио је у песми. Песма му је увек узвраћала новим надахнућем и надом. Када је српском народу после тмурних година поново почињало кроз облаке да се пролама сунце, Србин је то показивао песмом. Када је Србин кретао у бој, то је увек чинио са песмом која му је испуњавала срце у грудима. Сва осећања, сваки део живота претакао је Србин у песму, показујући кроз њу тачно стање своје душе. Своју историју светосавац је кроз песму забележио и описао. Онда када смо се питали како је српском народу, било је довољно да ослушнемо песму. Песма никад није лагала, она је све увек јасно казивала. Зато и данас када нисмо срећни са оним што је око нас, када нам је реалност склонила осмех са лица треба да ослушнемо песме и да размислимо шта ми уствари певамо.

Негде смо изгубили корак са коренима својим. Појање наше није као ђедова наших. Дозволили смо да нисмо сигурни ни шта је наша историја ни које су наше песме. Прихватили смо да нам други диктирају истину, да нам други пишу историју, можда да нам и песме пишу други. Резултат је садашњост у којој нема среће, нема осмеха, нема песме, нема будућности.

Зна ли неко речи песме „АЈДЕ ЈАНО“ ?

Наравно да смо сви сигурни да је знамо, па колико пута смо је само запевали. У томе и јесте проблем: певали смо песму за коју нисмо сигурни у текст. Питање је да ли смо певали ону коју су нам други издиктирали или ону коју су наши ђедови спевали. Веровали смо другима, нисмо завирили у своју душу и тамо потражили истину, препознали превару или… Да смо послушали срце сигуран сам да не би певали ону верзију коју годинама слушамо. Последица тога је да смо доживели то што нам је кроз ту песму најављено:

Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…

Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо…

Певали смо нешто што није у складу са српском суштином, певали смо текст који казује оно против чега се Србин вековима борио. Зар није српскије певати онако како су се наши преци и понашали:

-Ајде Јано,кућу да не дамо
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?

Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
Ајде Јано, песме да певамо

Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
Ајде Јано, коња да седламо
Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
До Бистрице да идемо да се умијемо.
Ајде Јано, кућу да не дамо

Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
Кад продамо, Јано море, како да играмо?
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано море, како да играмо?

Дозволили смо да кроз текст певамо оно што нисмо ми. Нисмо размишљали о речима оца Тадеја: „Какве су ти мисли такав ти је живот“. Таква песма је својим појањем само најавила оно што је касније и учињено. Продавали смо своје куће, своја имања, продали смо своју земљу, и на крају издали своје претке. Нисмо размишљали шта певамо, нисмо размишљали ни шта чинимо. Остаје нам да добро размислимо шта ћемо у будућности певати и шта чинити. Остаје нам да своју децу научимо да буду боља од нас. Морамо престати да се водимо материјалним, престати да пратимо тренутне вредности. Није „Ајде Јано“ једина песма, има њих још много. Сетите се само колико сте пута слушали на разним весељима „шоту“.

А знате ли ко је она?

Шота Галица је жена шиптарског терористе Азем Бејта. Након његове смрти 1924.год преузела је његову улогу и са „качацима“зулумћарила и предводила те одметнике и терористе. Србима ће увек остати дубоко урезано у сећање ужас који је Шота Галица приредила. Ухвативши шесторо српске деце чобанчади на планини Мокри она их је везала, наложила ватру и живе бацила у огањ. Док су деца горела Шота Галица је са „качацима“ играла око ватре и певала „Шоте мори шоте / шоте машала / давно желим шоте, мори да те играм ја!“.

На месту овог злочина била је подигнута спомен-плоча, али је од краја II светског рата више нема. Сигуран сам да нисмо слушали „шоту“ и да нисмо дозволили да на месту злочина нема ни спомен плоче – не би нам се догодио дрон, нити би икад Рама могао да у Србији вређа Србе. И не само да не би могао Рама – не би могли ни други, без обзира да ли су представници Америке, Енглеске, ЕУ… Да смо чували своје споменике и своје песме, сачували би и своје достојанство. Сачувано достојанство би нам помогло да заштитимо свој народ, земљу, своје интересе. Имали би шта да оставимо својим потомцима. Овако нам је Запад потурио своје полтроне, а они ће нашој деци оставити лажну историју, лажне песме и праве дугове.Немамо више права да чекамо . На нама је да своје потомке учимо вредностима које су увек красиле светосавца. На нама је да их научимо које су песме наше. Неприхватљиво је да не знамо које су то песме. Како да онај ко не зна ко је, ко су му преци, где су му споменици, зна шта је у његовом интересу? Зато је песма важна, јер она чини народ:

„И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје…

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој…

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.“

„Завештање песме и свирке“, одељак из „Завештања Великог Жупана Српског Стефана Немање свом сину Светом Сави“, Миле Медић

Не сме више светосавац туђу песму да поје, туђе коло да игра. Та песма и та игра одвела га је тамо где је туђин хтео али не и тамо где је Србин желео. Морамо се поново сабрати, уздати у своју песму и игру. Преболети грешке, на саборност позвати и баш као што песма каже витештву се вратити:

„…Што су стари јади иштетили тешко,
Све ће то преболет срце нам витешко.
Па кад сине слога, звезда наша нова,
Смириће се кости наших прадедова.

Биће опет среће, поноса и славе

И снаге, и сјаја, и врлине праве.

Песме наше неће нагињати плачу,

– Благослов ће стигнут загрљену браћу.

Учи, дакле, брате, учи децу твоју,
Ја ћу учит моју,
Да се братски грле, сложним духом крепе
Прадедова својих аманете лепе.“

Јован Јовановић Змај

Никад више не сме да се догоди да не знамо своју песму. Никад више не сме да се са српских усана чује песма оних који се ваљају у прљавштини и прашини док око њих наизглед умилно гмижу европске змије, а НАТО јастребови нишане са неба видећи у њима још један ручак. Увидеће Српски народ лажно змијско умиљавање, препознаће поглед јастреба који у Србину види плен. Светосавац неће дозволити да се ваља у прашини, није то његова природна средина. Оставиће ту прашину и прљавштину онима који је заслужују, онима који су ту прљавштину и створили. Вратиће Србин поносну и пркосну песму на усне своје. Таквом песмом отераће те лажно умилне змије, отераће јастребове који ширећи крила над муком Србиновом покушавају да га застраше. Вратиће се тада Србин аманетима прадедова. Поново ће тада витешки стајати а срце у грудима срећом и вером испунити. Поново ће непријатељ морати да схвати да Србина не могу подаником направити. Да од Србина могу о части, истини, вери и правди само учити. Поново ће Србин само своје песме певати и Отаџбину поносном учинити.

(Фонд стратешке културе)