Прочитај ми чланак
Округли сто под називом „Правно-политички аспекти кризе у Украјини” одржан је у Београду, у организацији „Струковног удружења правника Номоканон”. Скуп је отворио амбасадор Руске Федерације у Београду, ЊЕ Александар Васиљевич Чепурин.
Потом су се окупљенима обратили виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду др Драган Петровић, војно политички аналитичар „Политике” Мирослав Лазански и још неки излагачи. На снимку на ју тубе Фонда стратешке културе дати су целокупна излагања амбасадора Чепурина, Драгана Петровића и Мирослава Лазанског.
Чепурин је у свом готово четрдесетоминутном излагања говорио пре свега о украјинској кризи, али и о Јужном току. Између осталог је рекао: „У неким земљама поткопавају структуру, производе нереде, сукобљавају стране, покушавају да управљају структурама у земљи. Југославија је била пример мешања споља и финансирања споља, када раде тзв НВО и масмедији, па смо имали пример Ирака, Либије и Сирије, а сада имамо и Исламску државу и Украјину. При томе, погледајмо како једна правила важе за полицију у Фергусону, а друга за Украјину. Не кажем да треба наступати против некога, већ само износим очигледне ствари. Онда, сви знамо ко је подржао нереде на кијевском мајдану и ко је финансирао државни удар у Украјини и ко је безочно правдао све акције самопроглшених кијевских власти. А, какву у Украјини држе линију? Радили су на наметању антиуставног реда. Али, у Украјини је то јако тешко урадити и насилно гушење једног дела народа је јако тешко остварити. Посебно када је реч о матерњем језику, култури, историји. Управо агресивни напад на ова права приморао је становништво Крима да узме ствари у своје руке. На Криму Руси чине 54 одсто становништва, а између четрвтине и трећине чине Украјинци. Ако погледамо избеглице са Крима – таквих нема, јер се поштују права Украјинаца и зато је тамо била висока референдумска подршка.
На истоку су – у складу са различитим бројкама – погинуле хиљаде становника. На мајдану су демонстранти гађани из зграда, а где су резултати те истраге? Или, да узмемо Мариупољ, рушење малезијског авиона, или масовне гробнице код Доњецка. Не чујем заговорнике људских права, из Кијева, који би се заложили да се обелодане резултати тих истрага.
Треба разумети да ми не поистовећујемо кијевске власти и Украјинце, јер је најстрашнија ствар коју су постигле кијевске власти, то да су жестоко посвађале своје становништво.
Који су путеви за решење? Набројао бих седам корака: потребан је пуни прекид ватре и повлачење војске према споразуму из Минска, друга ствар – о којој говоримо месецима и без које нема напред – потребан је директан дијалог Доњецка и Луганска, са једне, и Кијева са друге стране, а потребан је разговор унутар саме Украјине око нужне уставне реформе која би омогућила да се створи таква структура државе у којој би људи различитих убеђења и ставова могли да поштују међусобно права, где би се водило рачуна о култури, језику и историји, где би све то било јасно и разумљиво и било резултат договора две стране. Украјинцима се не свиђа федерализација – односно Кијеву се не свиђа – а могла би да буде употребљена нека друга реч, али без тога није могуће даље решавање проблема.
Четврто: укидање санкција које реално штете и ЕУ и Русији и Украјини и Истоку и Западу. И да погледамо: Јужни ток су срушили. И да погледамо ко се радује томе и ко, у наставку, покушава да нанесе ударац руско-српским односима.
Пета ствар је кретати се напред и промовисати оно о чему су говорили Де Гол, Митеран, многи људи на Западу, о чему је говорио и Владимир Путин, а то је стварање јединственог привредног и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока. То је јако тешко у овим условима, али је то објективно неопходно!
Да ли ће то бити за десет година или за годину дана, то је друго питање, али би било боље да буде што пре. Онда би било и мање претњи на континенту.
Потребно је прагматично разговарати о војно-политичкој архитектури у евро-атлантиком региону.
Постоје два војна блока: НАТО и ОДКБ, а има више држава, укључујући неке чланице ЕУ, које не спадају ни у један војни блок.
Последње, седмо је да можда нисмо сви доживели пад Берлинског зида (овде има много младих), али никоме није у интересу стварање новог Берлинског зида.Тај зид би се претворио у тачку раздвајања између Запада и целог осталог света, а потребно је разумети да су сада центар моћи и центар развоја на другим локацијама у свету и све више се тамо премештају. Јер, такав зид би ослабио наше ставове (позиције).
Одговарајући на питања новинара – која су уследила одмах после уводног излагања – Чепурин је истакао да је очекивао питање о Јужном току.
„Ми знамо ко се противио Јужном току и ко је рушио све могућности за његову реализацију. То је било кад је већ све било спремно за реализацију.
Да ли је овај гас био потребан јужној Европи? Наравно да је био потребан. Да ли је то било повољно и корисно за земље кроз које је требало да прође гасовод – наравно, било је профитабилно. Да ли се дуго све спремало – да, осам година су потписивани међувладини споразуми. А зашто? Зато што су увек мењали правила, уводили нова и увели Трећи енергетски пакет. Све то, наравно, мења архитектуру овог пројекта. Најјачи елемент је био политички, а сада видимо ко се радује највише затварању Јужног тока. Али, ван сваке сумње, затварање Јужног тока је против интереса и Србије и земаља у региону, а и Русије и ЕУ. Уз то, потребе Европе за гасом нико није укинуо.
Чепурин је у наставку указао да је потребан договор око Енергетске сарадње и „ У овој сфери има могућности за сарадњу, само мора бити динамичнији. Све фирме које је требало да учествују у градњи Јужног тока, остају. И то би могло да помогне реализацији новог пројекта.
После Чепурина, говорио је др Драган Петровић који је исцрпно говорио о историјско-демографским аспектима настанка Русије. Он је објаснио да су средиште Кијевске Руси чиниле данашња централна, западна и приморска Украјина (саме Украјине, наравно, није било), те да је пад такве Русије донео померање центра руског света ка Москви. Украјина се нашла под Литванцима и касније Пољацима и управо је та пољско-литванска унија запечатила превласт католичанства на делу територије.
Пола века је било потребно православним козацима да се ослободе (1654.године) и да од руског цара траже присаједњење Русији, а коначно и целовито интегрисање Украјине десило се после прве, односно друге деобе Пољске (1791.године). Царица Катарина потом насељава слабо насељену Украјину становништвом из централних области. То становништво је и данас православно и припада РПЦ. Међутим, фактички гледано, фебруара ове године, Украјина је – у границама и онаква о каквој смо учили у школи – дефинитивно престала да постоји – истакао је у свом излагању Петровић.
Потом је Мирослав Лазански анализирао однос Русије и НАТО пакта и објаснио да је Русија за САД увек била противник, а да је амерички Конгрес управо усвојио Резолуцију 758 која представља објаву рата Русији!
„Као што је совјетска Русија била изазов за САД, тако је и данашња капиталистичка Русија. Успостављене су базе НАТО ближе Русији, две трећине војних маневара НАТО се изводе уз учешће оклопних дивизија, а оне се не користе за борбу против терориста! Иако је Русија пружала руку НАТО – дала чак своју територију за прелазак НАТО војске у Авганистан после напада на „Куле близнакиње” – за узврат је добила помагање терориста на Кавказу, које америчка пропаганда зове борцима за слободу”, рекао је Лазански. У украјинској кризи, Русија не може да дозволи да се на територији ове земље, или чак Пољској инсталирају нуклеарни пројектили који би представљали угрожавање непосредне безбедности земље.
