Приближавање Анкаре Москви Турску од партнера у НАТО претвора у мету за организовања нереда.

Још увек се није слегла прашина од полетања авиона са руском делегацијом са аеродрома Есенбога у турској престоници, а у Анкару су неочекивано стигли европски посетиоци. У понедељак 8. децембра стигла је импресивна екипа у којој су били шефа европских иностраних послова Федерика Могерини, комесар ЕУ за политику и сарадњу Јоханес Хан и европски комесар за хуманитарну помоћ и управљање кризним ситуацијама Христос Стилианидис. Сутрадан се пут Турске упутио и британски премијер Дејвид Камерон.

Веза између ове три посете је очигледна: европљани су дошли да одврате Турке од сарадње са „Путиновим ауторитарним режимом“. Преговори су одржани иза затворених врата, а извештаји турских новинара не иду даље од кратиких извештаја са конференција за штампу. Из званичних извора знамо само да су представници ЕУ убеђивали Турску да се придружи санкцијама против Русије, или барем да не повећава извоз хране, као и да одустане од реализације пројекта Плави ток 2, који је потписан у Анкари 1. децембра.

У замену нудили су брз трансфер 70 милиона евра за потребе сиријских избеглица и оживљавања директних преговора о интеграцији Турске у ЕУ, који су замрзнути 2005. године. Британски премијер је такође, како наводи прес служба председника турске владе А. Давутоглуа, дошао да разговара о учешћу Анкаре у међународној коалицији усмереној против Исламске државе.

ТУРСКА НЕ ВЕРУЈЕ У ЕУ

Међутим, уочи посете он је јавно позвао на скори пријем Турске у Европску унију као пуноправног члана. Да ли ће турско вођство пасти на обећања Европске уније или ће наставити да развија партнерске односе са Москвом?

У програму владајуће партије Правде и развоја стоји да су односи са европским земљама приоритет за турску спољну политику. У оквиру кабинета постоји чак министар за европске интеграције – Волкан Бозкир. Нова политичка елита је успела да дође на власт 2002. захваљујући паролама о убрзаном процесу приступања Турске у ЕУ. Међутим, мека исламизација турског друштва и независна спољна политика новог вођства није била по вољи европских званичника.

Раније Турску нису примили у ЕУ због објективно ниских економских и социјалних показатеља. А сада, када је земља видно престигла своје суседе – Бугарску и Румунију – у БДП по глави становника, изједначавајући се са угледнијим земаља Источне Европе, дошло је време да се нађе изговор о цивилизацијском карактеру, на који више од свега воле да се фокусирају Немаци из ХДС/ХСС и Французи из центристичких и десничарских партија.

Треба напоменути да ни турско вођство није полагало велике наде у евроинтеграцију. Садашњи председник (од 2004. године премијер) Р. Т. Ердоган вероватно је само вешто искористио проевропски дискурс за борбу против унутрашњих непријатеља. Прво, током парламентарних избора 2002. и 2007. године, служећи се овом реториком, успео је да одузме гласова од либералних прозападних странака. Затим је, под маском потребе за реформом законодавства по европском моделу, елиминисао члан Устава који је војску стављао изнад политичког процеса, као и да уништи велики број секуларних забрана, попут ношења женске верске одеће на јавним местима.

Као резултат тога, под паролама европске интеграције, нова политичка елита успела је да победи секуларну опозицију, која се ослањала на војску, бацајући у други план некад моћне прозападне либерале. Спровели су и масивну приватизацију, која је резултирала тиме да је државно власништво пребачено из руку традиционалних секуларних званичника у руке динамично развијајућих муслиманских кланова.

По нашем мишљењу, садашње руководство Турске реално процењује своје шансе за улазак у Европску унију. Један Кипар – пуноправни члан ЕУ чијих је 37 одсто територије окупирала Турска 1974. године – чини сваки напор Анкаре у том правцу бесмисленим.

ОГРОМНА ДОБИТ ОД РУСИЈЕ

Зато Ердоган мало верује обећањима Европљана о наставку преговора за улазак његове земље у ЕУ у јануару: расправа, можда и буде отворена, онда одложена, и свакако се неће завршити одлуком Брисела о пријему Турске. Понуђени новац за Сиријце (70 милиона евра) представља малу суму – то је само око 50 евра за сваку званично признату избеглицу, којих је тренутно у Турској више од милион и по.

Истовремено, само прво Путиново обећање – попуст од шест одсто на руски гас – обећава корист од 700 милиона долара годишње а, у случају остваривања транзита, приход од милијарду долара. Раст извоза турских намирница у Русију не представља само девизну зараду већ и потенцијално решење за проблем незапослености, која је у Турској у 2014. години достигала 10 одсто. Тешко да ће се Анкара одрећи тако атрактивних изгледа у замену за пролазна обећања уображених суседа.

Међутим, у рукама Запада остају озбиљне полуге притиска на Анкару. Стратегија САД на Блиском Истоку и даље је да очува равнотежу снага водећих играча и одржавање ниског интензитета сукоба. То гарантује немогућност појављивања на Блиском Истоку једног центра моћи које би било одобрено од друге политичке линије.

Док је Турска „острво стабилности“ у региону, на другој страни, курдски проблем, више од два милиона избеглица и очекивано (према прогнози ЕУ) успоравање раста економије у 2015. години сасвим су довољни да уздрмају политичку стабилност. Турско вођство је у последње време оштро критиковано због корупције објављивањем нових чињеница које могу негативно утицати на имиџ власти.

Вашингтон је последњих година до савршенства савладао технологије масовних антисистемских народних покрета, а приближавање Анкаре Москви може бити разлог за трансформацију Турске од партнера у Северноатлантском савезу у мету за организовања нереда.

Превео за Нови стандард Срђан Ђорђевић

(Русская весна – Александар Сотниченко)

Ознаке: Александар Сотниченко, ЕУ, Русија, САД, санције Русији, свет вести, Турска.