Др Драган Петровић. Експерт за геополитику. Докторирао је на Геополитици савремене Русије (Политичка географија), а сада брани докторат на међуратним совјетско-југословенским односима у оквиру историјске науке.

Иако се, очигледно ради о врсном експерту и познаваоцу геостратешких прилика у свету, али и човеку који је због свог аутентичног слободоумног мишљења , бритког ума и језика, некако, скрајнут са листе оних, махом властима подобних квази аналитичара, који имају шта да кажу и објасне позадину безнађа у којој се и ми, у Србији, али и читав свет налази. Сходно својој уређивачкој политици, “Сведок” је уступио простор Драгану Петровићу, а наши читаоци и јавност просудиће колико су били досад у мраку и забити, заслепљени свакодневним лажима које сеју квазиексперти.

Др Петровић се држи максиме – истина може да се скрива, али – кратко. Истовремено, каже, да му је жао што се од српског народа и јавности крије права истина! Уз то, додаје, да је за “презентирање квазиистине” задужен релативно мали број људи, надрианалитичара и новинара, од којих су неки, једноставно, стављени у функцију страних ментора, посебно оних из САД и ЕУ.

Књиге, медијске анализе из домена политике и економије на Балкану са освртом на Србију су фах господина Петровића који у последње време, чини се, изазива подозрење политичких моћника садашње власти.

– Изнећу скривену истину, јер сматрам да је изношење истине обавеза српских интелектуалних кругова и у корист Србије, ма каква та истина била, али и да грађани ове наше напаћене земље почну, напокон, да размишљају – српски.

– Врх данашње српске власти је умислио или свесно лажу себе, па онда народ, да су они стварно миљеници Запада, и да САД и водеће чланице ЕУ желе искрено да помогну…!? У дебелој су заблуди, а сеју лажне наде грађанима, каже у ексклузивном интервјуу за “Сведок”, без длака на језику, др Драган Петровић.

– Чини ми се да српска власт то почиње да схвата, само је питање има ли ова власт довољно знања и храбрости да се одупре притисцима САД и Запада кад су интереси српског народа и српске државе у питању. Више примера показује – шта заправо они који су бомбардовали Србију желе:

Условни пријем КИМ у МОК;
Утакмица Србија – Албанија, којом је Албанија показала своје стварне намере;
Долазак и јавни наступ албанског премијера Едија Раме који је једноставно имао задатак својих ментора да Србима усред Београда, а богами и другима попут Македоније, Грчке и Црне Горе пошаље јасну поруку, шта је “једини кључ” решења мира на Балкану – велика Албанија?!

Сведок: Не чини ли вам се да криза распада СФРЈ још увек траје, захваљујући САД?

После распада СССР-а настао је период америчке доминације светом. Уз САД, раме уз раме, сврстале су се Велика Британија и Немачка. Захваљујући пре свега овим земљама југословенска криза је перманентно решавана, и данас се решава – на српску штету…

Зашто?

Пре свега Американци и Британци идентификовали су српски фактор као проруски (Словени, православни, историјски савезници). Англосаксонске силе апсолутно негативно и историјски, а и сада, гледају на руски фактор у својој борби за светску премоћ. САД и западне силе притиснуте економском кризом су сада најопасније. Ове земље осећају да Русија, Кина и њихови савезници јачају. То запад и САД нагони ка изазивању сукоба у свету. Њихов опстанак зависи од што већег броја сукоба ширим света.

Време је показало да су стари непријатељи Србије и даље остали непријатељи, делом је Србија добила и нове непријатеље?

То је евидентно. Немачка и Турска, као осведочени непријатељи Србије и дан данас нису промениле свој однос према Србији. САД и Француска су се у неку руку, од савезника Србије у два светска рата, сада претвориле у непријатеље. Многе анализе показују да је Велика Британија према Србији гајила политику сходно својим интересима на Балкану.

На пример?

Примера ради, у вишевековном процесу решавања Источног питања, па и питања Балкана, Британија је током 19 века кочила ослобађање православних и словенских народа од Турака, јер је у томе видела могућност продужења руског утицаја. Стога смо ми у свим догађањима протекле две деценије редовно извлачили дебљи крај, пре свега због утицаја англоамеричке, а делом и немачке политике.

У својој последњој књизи Геополитика Балкана, Ви нудите нека решења у самом балканском лонцу?

Нама је потребна равнотежа на Балкану, и стога је пожељно повећати утицај других, нама наклоњенијих сила, пре свега Русије, других сила БРИК, Француске…У својој Геополитика Балкана, указујем на важност сарадње Србије са Црном Гором, Македонијом и Грчком око спречавања албанског ревизионизма, где ове земље имају заједнички проблем са Албанијом, и само заједно га могу лако неутралистати.

То је наш адут, а шта је албански?

Једини прави адут албанског ревизионизма је америчка подршка, али она слаби и слабиће све више, због неумитног процеса преласка светског поретка ка мултиполаризму. Али се поменуте балканске земље не смеју успавати, требало би да се истовремено сачувају од повећања улоге Турске.

Како?

– Србија би морала да помогне Русији да се руски утицај, као нама најнаклоњенији, повећа на Балкану.

Дакле, Ви процењујете да ће нешто променити, за нас, на боље?

Руски утицај у будућности ће се повећати на Балкану и из најмање два регионална фактора:
Изградњом Јужног тока;
И решавњем украјинске кризе, где ће Русија преко њеног Југоистока проширити додатно свој утицај.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

У књизи Геополитика Балкана, која је изашла из штампе ове године, у поглављу о Бриселском споразуму, указујете на његову неприхватљивост по елементарне српске државне интересе, тачку по тачку. Колико је Бриселски споразум стварно велика опасност?

Српски народ мора да зна колика је важност севера КиМ за Србију. Американци, као и увек и овде инсистирају да Срби у потпуности изгубе и ову област, по пелцеру Ердутског споразума за Источну Славонију и Барању. Цетири општине, Северна Митровица, Звечан, Зубин поток и Лепосавић које су апсолутно етнички и историјски српске, чак и данас после погрома над Србима су кључ. Србија мора да по сваку цену да поврати овај део Србије. За српски фактор Косово и Метохија имају огроман значај.

Питање је зашто је за САД, када су већ прекршили постулат Бадинтерове комсије (границе некадашњих република биће границе нових држава) управо на штету Србије, инсистирају да од Србије отуђе, или отму, територију бивше Аутономне покрајине Косово и Метохије, чак и тај најсевернији део који је након свих етничких чишћења остао етнички српски?

Српски народ мора да се упозна са географијим, да је о томе више знао не би никако дозволио било који вид преговора око севера КИМ. Тврдим да је Бриселски споразум подвала запада и САД српском преговарачком тиму који очигледно није схватио шта овај део Србије значи за будућност земље и српског народа.

Ево прилике да српски народ то и сазна?

Рашка област која се наслања на север КиМ има шест општина, а у три западне општине православни Срби су већина (Нова Варош, Прибој и Пријепоље), у остале три, источне, муслимани чине већину (Нови Пазар, Тутин, Сјеница). Међутим, географски ове три општине тзв. Санџака, граниче се са српским етничким територијама (северна Црна Гора на југу, на западу ове три српске већински православне општине Рашке области, плус Република Српска, па Краљевачки регион на северу, и што је посебно важно на истоку четири општине са српском већином северног Косова – Северна Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић).

Ко је др Драган Петровић?

Др Драган Петровић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду. Дипломирао је на четири факултета у оквиру београдског државног универзитета! На Економском, историји, политичким наукама и Социологији.
Завршио је две постдипломске студије и одбранио магистарске тезе на Економској географији (индустрија Београда), и на Политичким наукама -међународни односи (француско-српски односи).
Докторирао је на Геополитици савремене Русије (Политичка географија), а сада брани докторат на међуратним совјетско-југословенским односима у оквиру историјске науке.
Објавио је до сада тридесет књига-научних моногографија из међународних односа, савремене историје и економије, а има и више запажених радова у иностранству, као и на стотине објављених чланака, анализа и рецензија у домаћим научним часописима, међународним зборницима и лексикографским јединицама у енциклопедијима.

 Ту је замка Бриселског споразума?

– Потпадањем севера КиМ под централну власт Приштине наставиће се даље сламање Србије. Јер без обзира на новокомпоновану идеологију Црне Горе коју спроводи Ђукановићев режим тамо, кога у овим недемократским подухватима подржава у континуитету америчка политика, и који представља својеврсно насиље над вековним српским већинским бићем на тлу Црне Горе, њен северни део је апсолутно просрпски и такав ће и остати.

Затим, још увек Рашка област (Санџак) представља у геополитичком смислу област која спаја Србију, Црну Гору и Републику Српску, и баш ту је једино могуће изградити тзв. трансверзалу повезивања исламског фактора на Балкану са муслиманским делом Босне.

У сваком случају, чак и само ове четири компактне српске општине на северу Косова имају непроцењив значај за геополитичку безбедност и будућност Србије и српског фактора у целини. Сад је, надам се, јасније зашто су оволико жестоки напори америчке политике да север Косова и Метохије где су Срби већина и који не контролише фактички албанска власт у Приштини, падне под јурисдикцију Приштине, а самим тим и под НАТО контролом.

Колико знамо север Косова никад није припадао Космету?

Наравно да је и тај детаљ јако битан, већи део, општине Лепосавић и Зубин поток, био је у саставу тзв. „уже Србије“ дакле ван Аутономне области Косова и Метохије све до 1959. када се једногласним решењем Петра Стамболића, тај простор поклања Аутономној Области Космета, што је чињеница који српски преговарачи и српска јавност нису довољно користили.

Србија, по вама, није никако смела да отвори процес преговора око КИМ, а по најмање процес припајања четири општине остатку Космета?

Зашто се отварало оно што је већ затворено. Примера ради: Онај који је признао независност бивших југословенских република као држава рекао је да је КИМ саставни део Србије и то је прошло кроз УН. Како то да се признаје независност бивших југословенских република, и то се уважава, а не признаје да је КИМ саставни део Србије?!

Ко је за то крив?

Што се тиче наше стране, они који су после 5. октобра преузели власт у Србији, они су и отворили тај процес и довели у питање резолуцију 1244, коју је Савет Безбедности усвоијо, и у којој се недвосмислено каже – да је КиМ саставни део Србије. Устав Србије је такође јасан.

И уместо да се све на томе заврши, некоме је било стало да се отворе некакви преговори, који наводно требају да помогну српском народу да на КиМ живи боље.

Врло интересантно све што је урађено, урађено је насиљем не само правним, и то је Србима са КиМ учинио делом и званични Београд, ако оставимо по страни међународни фактор. Очигледно, рекао бих благо, незнање учинило своје. Србија и српски народ су доведени у невиђену опасност. Те глупости се виде из авиона.

Око КиМ се није смело преговарати на начин како је то урађено, а понајмање око четири општине севера. Север КиМ је геополитички значајан, јер се као шпиц зарива у остатак територије „Србије ван Косова“. Бриселски споразум је погубан по Српску државу и њен народ.

Како видите правац вођења спољнополитичке политике Србије у будућности?

Србија своју додатну шансу у међународним односима може тражити у будућем периоду у могућности да се више ослања на различите центре моћи покушавајући да максимизира свој национални интерес. Ипак, јасно је да су јој највише наклоњени дугорочно гледано, Русија, а потом и остале силе БРИКС, потом на западу може обнављати своје традиционално пријатељство са Француском, као и са другим медитеранским земљама, попут Италије и Шпаније.

Са Немачком може развити интересну сарадњу рачунајућ и повезивање са Москвом, а у перспективи и са Паризом у покушају тражења прихватљивих решења у релацији са Берлином, што неће бити лако, имајући у обзир извесну ненаклоност немачке политике према српском фактору. Са друге стране, у односу на англосаксонске силе, треба смањити интензитет сарадње, који је ионако на економском спољнотрговинском плану скроман, а са друге стране Вашингтон и Лондон су показали велику ненаклоност и чак непријатељство последњих година у односу на егзистенцијалне српске интересе.

ЕУ

Однос према ЕУ?

Када је у питању однос према ЕУ он се мора поставити на чисто интерсној основи имајући у виду следеће чињенице:

ЕУ је у унутрашњој и вишедимензионалној кризи, постоји реална перспектива њеног институционалног или ванинституционалног (прећутног, али реалног) раслојавања на више прстенова („клубова“) где би Србија чак и да уђе једног дана у чланство, сигурно припадала најнижем нивоу земаља чланица.

ЕУ је засићена проширивањем, очекује се макар известан застој у том правцу. Посебно, у односу на Србију, постоји неспремност Немачке и неких других чланица да се званични Београд прими у пуно чланство.
Да не говоримо о парцијалним интересима српских суседа (Хрватска, па можда и неке друге) да додатно поставе (не)прихватљиве захтеве по питању учлањавања Србије у ЕУ.

МЕДИЈИ

Блокада главних медија у земљи заправо доводи у питање читаву демократску концепцију, јер се парламентарни и изборни систем без елементарне слободе медија, која на жалост није присутна код нас, сада више него деведестих, озбиљно доводи у питање.
Могу ли се очекивати промене?
Наравно само слепи не виде, јер се све догађа исувише споро да постепена промена односа снага у свету и окружењу, погодује промени погубне Постоктобарске концепције у Србији.
Зато, постојећи распоред снага у политичкој и друштвеној елити је реликт прошлости, сам по себи штетан за интересе највећег дела народа и земље, и мењаће се свакако.
У читавој причи блокада најважнијих медија је један од стубова Постоктобарске концепције, и промене у овом правцу су неопходне и без њих нема демократизације земље.

Чини се да се лагано, али сигурно, мењају и односи снага у свету?

Однос снага у свету се мења, па су посебно након Светске економске кризе која је и са аспекта тврде и посебно меке моћи погодила највише САД и западне земље, расте још брже значај земаља БРИКС. Управо Русија и интеграциони процеси које она предводи дају одређену алтернативу. Изградњом Јужног тока, и реалном наклоњеношћу коју српска страна има од Русије, у односу на далеко мању наклоњеност западних сила, укључујући и изразиту ненаклоњеност политике САД, даје се одређена алтернатива српским интересима.

Како гледате на концепт – ЕУ нема алтернативе?

Јавност мора да схвати да је улазак Србије у ЕУ тешко изводљив, независно од притисака да се уђе и у НАТО, за шта не постоји подршка јавног мњења у Србији (по већини истраживања, око 17 одсто грађана је за прикључивање НАТО). Овде се најбоље види реалан сукоб интерса широких слојева становништва у Србији и једног дела отуђене и корумпиране политичке и друштвене елите у земљи. Не постоји равномеран интерес становништва у Србији ка уласку и даљем испуњавању услова у правцу придруживања ЕУ. Субвенције преко различитих фондова (који су са кризом у ЕУ све тањи), пре свега предприступних, неселективно долазе до дела друштвене и политичке елите, док широки слојеви становништва немају од тога непосредне користи. Напротив, они имају више штете по питању испуњавања бројних услова, али и губитака.

Да ли по вама Србија, ипак, треба да уђе у ЕУ?

Србија има додатан интерес да не уђе у ЕУ, а то је уникатан трговински споразум који има са Русијом већ практично деценију и по, и који је недовољно искоришћен, а који нуди велику перспективу, имајући у обзир заинтересованост великог руског тржишта за пољопривредне производе нашег климатског подручја.

Са друге стране распродаја и изнајмљивање најквалитетнијег земљишта у Србији и велика незапосленост, су у контра односу са могућностима која се нуди у трговинској сарадњи са Русијом. Треба напоменути да би Србија изгубила ову трговинску повластицу уколико би ушла у ЕУ. Поред тога Француска, рецимо, због свог интереса да задржи своје малобројно пољопривредно становништво на селу, даје енормне субвенције њима, па отуда француски субвенционирани и дампиншки производи просто збришу друге пољопривреде у оквиру ЕУ, попут румунске и бугарске. Да не спомињемо питање КиМ кога би смо се морали одрећи и де јуре у следећим фазама приступања.

Власт нон стоп труби о уласку у ЕУ, да ли српска власт може са сигурношћу да тврди – да нас ЕУ хоће?

Са сигурношћу могу да кажем да Србија уопште нема сигуран бенефит у оквиру гарантованог уласка у ЕУ након исцрпљујућих процеса испуњавања даљих услова ка ЕУ (која је и сама у вишеструкој концепцијској и економској кризи, и нема спремност даљег ширења, посебно не према нама), па се можемо наћи у трагикомичној улози да на крају, ако наставимо овај пут, останемо и без чланства и са несагледивим губицима. Већ сад, једностраном применом ССП, имамо велике губитке у привреди, а када ступи ускоро на снагу правило да се може продавати земља странцима, и без преосталих ресурса најквалитетније земље за обраду.

Многи тврде да се у смеру ка ЕУ отишло предалеко и да сад нема назад?

Наравно да се неко потрудио да то тако изгледа. Тачно да многи тврде да је интерес Србије да уђе у ЕУ са друге стране, он није споран, али не под оваквим понижавајућим и вишеструко штетнијим губицима у односу на потенцијалну добит. Уосталом међу тим потенцијалним, заправо свакодневним и стварним губицима, су поред територијалног губитка, и понижења које сваки грађанин доживљава у овом правцу, као и реално понижење саме државе, њене традиције што вишеструко превазилази и стварне губитке у другим сферама. Дакле, мишљења сам да начелно треба задржати курс ка ЕУ, али не испуњавати више постављене улитматуме, и чекати да се ситуација око многих ствари и геополитичких промена разбистри следећих година, а посветити се развоју и раду у сарадњи са свим међународним субјектима који у том правцу могу бити од користи, а посебно водити рачуна о пријатељским земљама и националним интересима.

Све што Вучићева влада ради погрешно, САД и Запад хвале на сва уста

Сведок: Ваше виђење тренутне ситуације у Србији?

Налазимо се у доста тешкој ситуацији, а велики проблем представља што велика енергија значајног дела бирачког тела ка променама 2012, оправдано незадовољном читавом концепцијом Постоктобарске Србије у пракси, и која је тада довела до пораза ДС коалиције и смене Тадића, није у пракси оправдала ни најосновнија очекивања.

ПАТРИОТСКИ БЛОК

Чини се да се последњих месец дана на политичкој сцени Србије догађају неке промене?

Последњих месец дана се само чини да долази до тектонских промена, и да тај трећи пол, у односу на актуелне власти и “жуту” опозицију (где између њих по напред наведеним есенцијалним елементима Постоктобарским, нема никакве суштинске разлике, дакле са аспекта страног фактора који то надгледа “плави” и “црвени”), се управо сада консолидује.
У чему се састоји та консолидација?
Пре свега сменом на врху ДСС, где гђа Рашковић-Ивић предузима кључне потезе у правцу спремности на удруживање у Патриотски блок и на нешто већој окренутости Русији, што је дугорочно и национални интерес, али и на спремности за додатну демократизацију, омасовљење и јачање ДСС.
Овоме треба додати да Синиша Ковачевић ствара странку, која је концепцијски у оквиру Патриотског блока, уносећи у њу своју харизму и некомпромитованост, а на жалост ДСС ће и поред кадровских и других промена набоље, имати доста ограничења наслеђених од раније, укључујући и део хипотеке око неуспеле и сумњиво спроведене приватизације. Ту су Двери, које заузимају својим полетом крилну, младалачку позицију у Патриотском блоку, потом укључивање интелектуалаца, мањих покрета и организација, и др, што све може дати синергију неслућених размера на следећим изборима. Странка Ненада Поповића изгледа не иде на масовност, али концепцијски је суштински уз Патриотски блок.
Најзад долазак Шешеља може укупно посматрано да ојача опозициони патриотски фронт, иако ће СРС готово сигурно самостално наступати, али ће се свакако сада консолидовати и ојачати.
Највећа снага овог патриотског да га назовемо дела опозиције је заправо у слабостима власти, које наставаљају по народ и земљу у највећем погубну концепцију Постоктобарску, која нас уз сва спиновања, посебно на економском, а и државном и социјалном плану воде у даље тоњење и чак пут ка изузетно дубокој кризи.

 У чему се огледа суштина концепције Постоктобарске Србије?

Погубан концепт наставка неолибералне економије, упркос чињеници да је он и у свету и код нас и у теорији и пракси доживео дебакл. Након 14 година тих „реформи“ које надгледају странци, или боље речено нама мање наклоњени део међународног фактора, наша привреда се нашла у изузетно тешкој ситуацији, готово пред банкротом, а данашња индустријска производња је око 40 одсто оне од пре четврт века.

Како гледате на политику такозване штедње коју спроводи актуелна власт?

Реч је о погрешној концепцији коју је ова власт изабрала. Политика тзв. штедње, и те како је штетна. Високе каматне стопе народне банке, посебно страни банкарски сектор на нашем тлу није у пракси мотивисан да даје повољне кредите нашој посрнулој привреди. Томе треба додати да НБС држи у иностранству депонована значајна девизна средства као подлогу валути, а узимамо стално нове кредите по зеленашким каматама.

Без смањења референтне каматне стопе НБС, оснивање Развојне банке, и јачањем преосталог дела домаћег банкарског сектора ту у области финансија нема кретања напред (треба вратити и неки облик централног финансијског књиговодства попут СДК, ЗОП и сл.). Треба одржати и чак повећати ниво плата и пензија, да би се прекинула рецесија, улагати у инвестиције, све учинити стратешки ка повећању запослености и развоју, па макар краткорочно и имали извесну инфлацију и задуженост.

САД и Западни финансиски стручњаци хвале Вучићеве реформе?

Све што је на штету Србије Запад и САД ће хвалити. Па погледајте неомонетаристичком концепцијом све је подређено стабилности цена и курса, а запосленост и развој су у другом плану, што заправо највише погодује страном фактору. Закон о раду, који наставља, сада на један отворени начин, пребацивања последица погрешне макроекономије у читавом периоду Постоктобарском (да не идемо даље) на широке народне слојеве, довео је људе на ивици егзистенције. Реалним и чак номиналним смањењем плата и пензија заправо се продубљује рецесија, и ствара могућност да се у дефициту средстава изврши завршница приватизације, за релативно мала средства. Нисам ја једини у овој земљи који то твбрди.

Рекло би се да у политици Србије између владе Мирка Цветковића која је била оличена у лику и делу Бориса Тадића и владе Ивице Дачића, па и владе Александра Вучића нема разлике?

То сте добро приметили: Предаја Косова и Метохије. Поред веома лошег Бриселског споразума око кога су преговарали Дачић и Вучић, и пре тога низа споразума Борка Стефановића, попут интегрисаних граница, имамо и катастрофалну операционализацију Бриселског споразума по примеру Основног суда, и притисака ка даљем пузајућем и чак отвореном признавању Косова, безалтернативни пут ка ЕУ, упркос битним променама које су се у међувремену десиле у самој Унији, кризи, уникатним и тешким условима које има само Србија. То су, ваљда, довољан доказ о једнакој политици предходне три српске владе.

Дакле све се у Србији мења, па и владе, али се не мењају политички ставови?

Баш тако. У том правцу власти након 2012. практично у свему наставља највећи део есенције Постоктобарске, па тако данас имамо парадокс да се свакако бар половина, ако не и већина грађана не слаже у највећем са претходним, да такву опозицију у садашњем сазиву Народне скупштине не представља ни један једини посланик.

Често помињете изборне преваре шта под тим подразумевате?

Просто је невероватно чиме се све назовимо политичка елита у Србији бави. На првом месту изборним преварама (једно говори пре избора и у кампањи, а друго ради доласком на власт), блокадом медија, и предоминацијом компрадорског дела елите у односу на осталу елиту у институцијама система преко мешања нама најненаклоњенијег дела страног фактора, и “легањем на руду” највећег дела политичке елите, заправо изманипулише и измени, уз планирану половичну апстиненцију грађана, бирачка воља грађана.

Који је ваш предлог?

Да се преостали, од компрадора и странаца, маргинализовани део друштвене елите, директније умеша у наведене процесе, помогне суштинској демократизацији наше земље и покушају њеног оздрављења и помоћи изузетно социјално угроженим широким слојевима становништва, те свеукупно спречи земљу од (планираног) краха. Шта је то „српски интерес“?

Можете ли да дефинишете шта је то „српски интерес“?

У српском интересу је ослонац на Русију, рационална сарадња са европским континенталним силама (Француском и Немачком пре свега, али и Италијом, Шпанијом и др.) и уздржана и чак делом „сарадња на дистанци“ са САД и Британијом. Ово утолико пре што је спољнотрговинска размена са Русијом, чак и сада пре изградње Јужног тока, практично уз Немачку, највиша од свих држава посматрано појединачно. Спољнотрговинска размена Србије са САД и Британијом је врло ниска, али су зато притисци и мешање ових сила према српским интересима најтежи и неприхватљиви.

Њихов утицај се у Србији посебно остварује преко дела инсталиране, тзв. компрадорске елите, која општедруштвене и националне интересе предпоставља сопственим себичним, парцијалним и индивидуалним интересима, у чему се може тражити и један од главних разлога зашто је наметнути неолиберални концепт примењиван и примењује се делом и сад, упркос свом теоретском и практичном краху који је доживео свуда у свету, а посебно од 2008. године.

ЦРНА ГОРА

Како гледате на место Србије у Региону?

У регионалној политици Србија се треба ослањати на пријатељске земље, попут Грчке, Румуније, Македоније, па и Бугарске. Тежити културном, а у перспективи и економском повезивању српског народа у региону, пре свега се то односи на Републику Српску и Црну Гору.

Црна Гора је важно питање у спољној политици Србије. Ту треба диференцирати однос према Ђукановићевом режиму. Добро је да су се становници Црне Горе чак и на контролисаном попису, њих око 50 одсто, изјаснили да говоре српским језиком, а још је више верника Митрополије црногорско-приморске, односно Српске православне цркве у Црној Гори. У том правцу треба бити веома наклоњен црногорском становништву, православне вере, где искрених „монтенегрина“ има веома мало.

Србија би требало да улаже у луку Бар и пругу Београд-Бар, те да тежи изградњи ауто-пута кроз западну Србију који би се повезао са планираним у Црној Гори, који води ка приморју. Масован туризам у Црној Гори је могућ само из Србије и Републике Српске пре свега. Наравно то све може да оствари само једна Србија која је „стала на ноге“ и избегла садашњу ситуацију.

УКРАЈИНА, РУСИЈА И САД

Аутор сте две научне књиге о Украјини?

Цитава данашња Украјина била је колевка Кијевске Русије током већег дела средњег века, да би се након татарско-монголске најезде и рушења Кијева и Цернигова, центар руских земаља померио северније ка Москви, а ове просторе временом је запосела Пољско-литванска држава.

Временом се Украјина реинтегрисала у царску Русију, али неједнаким темпом: континентални исток са Кијевом (Малорусија) већ 1654, приморски део (Новорусија) око средине 18 века ослобођен је од Татара и Турака и ту су досељени углавном становници централне Русије, па је ово и данас рускојезичка и проруска регија; западни део приликом деоба Пољске у 18 веку, с тиме да је његов крајњи северозападни део Галиција, припојен је тек након Другог светског рата, дотле је припадао Пољској и Аустрији.

Око 20 одсто становништва Украјине су Руси, али још око 25 посто који се формално пишу да су Украјинци имају за матерњи језик руски, и сви су верници руске православне цркве (Украјинске под јурисдикцијом Московског патријарха). Рускојезичко становништво је дакле већинско (80 одсто) на Југоистоку, који чине поред Доњецке и Луганске области, још и Харковска, Запорошка, Николајевска, Херсонска, Дњепропетровска и Одеска.

Простор данашње Украјине се дакле може грубо поделити на основу историјских и идентитетских фактора на три велике целине, и то на Југоисток, који је рускојезичан и проруски, потом на централни део који има украјински идентитет, али и претежно дуалну свест о својој блискости и пореклу са Русима, и најзад Галицију, која је била у историји претежно ван царске Русије и са наглашеном самосвојношћу и чак антирусизмом.

ШЕШЕЉ

Др Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке, дошао је у Србију, после скоро 12 година?

Без обзира да ли је неко његов присталица, критичар, противник, у антрополошком смислу, овај човек изазива респект, након праве Одисеје коју је доживео у протеклих 12 година.
Показао је својим држањем храброст и одлучност да презентира чињенице у Хагу, и у исто време потврди све рационалне процене да је овај суд само инструментализација англоамеричке политике коју смо и те како могли да осетимо на својој кожи у протеклих четврт века.
Политике која нема правде и принципа које и сама прокламује и не поштује их.
Шешељ постаје симбол отпора томе, иако се не морамо сложити са његовом политиком.
У контрасту са материјализмом највећег дела политичке елите Постоктобарске, његови принципи и упорност га смештају у амбијент ванвременски, попут Антике, што обичан човек препознаје и исказује му поштовање.
Иако мислим да у постављеним политичким циљевима и начином деловања у датим околностима претерује, имам лично дивљење према овом човеку по питању његовог држања у Хашком суду.

 Обзиром да одлично познајете Украину, ваш став о украинској кризи?

Актуелна украјинска криза настала је готово пре годину дана, исказана у уличним протестима опозиције према одлукама власти, да се не потпише ССП са ЕУ, што се потом претворило у насилно преузимање власти на улици.

Агресивне демонстрације подстакнуте споља, и напокон фебруарски пуч у Кијеву, када је дошло до преваре постигнутог договора Јануковича и опозиције уз посредство министара спољних послова Француске, Немачке, Русије и Пољске, означио је отрежњење званичне Москве, дотле заокупљене организацијом Олимпијских игара у Сочију.

Русија се тек тада активније укључила у украјинску кризу, и сада крајем године чини се да је тај биланс по руске интересе барем реми: Повраћен је Крим, а Луганска и Доњецка област су практично стекле извесну сувереност. Покушаће се путем преговора издејствовати за остале области Југоистока барем право употребе као другог званичног и руског језика, и на бази њихових економских интереса неку регионализацију, макар минималну, чему тежи огромна већина тамошњег становништва.

Да ли су октобарски парламентарни избори помогли смиривању страсти у Украини?

Обзиром да је реч о крајње недемократски спроведеним парламентарним изборима у Украјини крајем октобра, где су проруске, некад водеће странке Партија региона и Компартија биле одстрањене, а на Југоистоку је излазност била врло мала (у Доњецкој и Луганској области, и наравно на Криму се није ни гласало), стиче се утисак да Кијев са пресудним утицајем САД, стреми заоштравању ситуације и наставку сукоба. Јасно је да су Парламентарни избори имали за циљ уклањање са политичке сцене проруских странака.

Ви САД видите као главног изазивача кризе у Украини, и у свету?

Не само ја већ и сви познати светски стручњаци из области геостратегије виде слично. САД су кључни фактор изазивања сукоба у свету. Међутим криза око Сирије је показала многе слабости и пукотине у америчкој спољњој политици.

О којим слабостима и пукотинама је реч?

Примера ради, Америка је под различитим изговорима у протеклих деценију и по од пет држава које нису биле под њеном контролом на простору Северне Африке и Блиског и Средњег истока, дакле од Атлантика до западних граница Кине, запосела три: Либију, Ирак и Авганистан, планирала је нападе на Сирију и претила Ирану.

Међутим убрзавање преласка светског поретка ка мултиполаризму где све више јачају силе БРИК, а у самим земљама ЕУ расте и еуроскептицизам, незадовољство и алтернативе неолиберализму, доводи у све тежи положај америчку хегемонију, која још увек има снага да отвара кризе у свету, али не и да их решава у складу са својим плановима управо је то показала сиријска па и украјинска криза.

Очигледно да САД имају унутар себе административних проблема теже природе.

Америка је дакле изазвала и украинску кризу и до јуче добре односе ЕУ и Русије довела у питање?

Америка је та која је последњих 20 година у свету иницирала све кризе па и украинску, стављајући у незгодну раван саме односе старе Европе према Русији. Стара Европа, у економским терминима, је светско стециште знања и капитала, а најквалитетнији стратешки ресурси (енергенти, руде метала и неметала, дрво и др.), али и низ грана индустрије, као и безбедоносни сектор се добијају и заокружују између старе добре Европе и Русије.

Америка све више ту долази као вишак, која своју моћ у Европи развија преко НАТО и пресудним утицајем на источноевропске земље (тзв. Нова Европа), које имају традиционално лоше односе са Русијом попут Пољске, затим Балтичких република све више покушава да поквари добре односе између Русије, Немачке, Француске и Италије.

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА

Последњих месеци све више се говори о „великој Албанији“. Тај албански сан може се остварити, чини се, само ратом, премда је видљива жеља САД да се тај процес одвија кроз преговоре и Албанци добију проширење својих територија мирним путем. Може ли се, и како, тај процес осујетити?

На самом Балканском полуострву посматрано геополитички, албански фактор који подстиче и организује ревизионистичке пројекте и подухвате у односу на све своје суседе, далеко је од тога да може рачунати на повољности у окружењу.

ЕКОНОМСКА КРИЗА

Кога је, по вама, светска економска криза више погодила: ЕУ и САД, или Русију, Кину и њихове савезнике (земље БРИК-а) који се лагано профилишу?

Настанак и развој светске економске кризе од 2008. највише је погодио САД и неке друге западне силе, како са аспекта тврде, тако и са аспекта тзв. меке моћи.
Неолиберална економија, је била оруђе у рукама англоамеричке меке моћи, наметана од ових сила у последњих готово три деценије.
Практичним и теоретским крахом овог концепта највише су погођене управо САД и Британија, док су структурално и по материјалним последицама великом кризом од 2008. највише погођене управо економије ових сила, иако се криза потом проширила и на друге земље света.
Насупрот томе силе БРИК су далеко мање и структурално и практично погођене светском економском кризом, а захваљујући њиховој величини, и пре свега елементима тврде моћи, њихов напредак се убрзава, и полако пристиже, а по бруто показатељима негде и престиже развијене западне земље.
Шта се из тога може заклучити?
Може се констатовати да је тзв. светска, а по својим структурним и последичним елементима пре свега америчка и западна криза, заправо битно убрзала већ започети процес прерастања светског поретка од монополарног, са доминацијом само једне светске силе, ка мултиполарном, где је Америка и даље водећа, али где паралелно егзистира више светских сила.

Четири сродне државе: Србија, Црна Гора, Македонија и Грчка су сваке на свој начин, стварно или потенцијално, угрожене од албанског ревизионизма.

Поред Србије и случаја Косова и Метохије, њене јужне покрајине, Црна Гора се налази пред највећим изазовом управо у односу на албански фактор.

У самој Црној Гори православни живаљ који броји око 450 000 људи и чини око 75 одсто становништва земље, окружен је са истока и североистока албанском популацијом (Албанија, Косово и Метохија, западна Македонија).

Албански народ броји и преко пет милиона људи, не рачунајући Албанце у самој Црној Гори.

Иако иредентизам према Црној Гори није до сада посебно развијан у самој Црној Гори, на картама Велике Албаније редовно су обухваћени и делови црногорске територије, некад и ван стварне већинске етничке распрострањености Албанаца.

Македонија се налази пред евидентим изазовом у погледу западног дела земље већински настањеним Албанцима, где постоје одређена трвења и где је 2001. дошло до оружаних сукоба.

Грчка има такође одређене проблеме са Албанцима, како на својој територији (део Епира) тако и по питању православног становништва грчког порекла у јужној Албанији.

Цак и само техничка сарадња четири престонице Београда, Подгорице, Скопља и Атине, по питању заједничког осујећивања албанског ревизионизма који на свој начин угрожава сада или потенцијално интегритет и интересе ових земаља, могао би да знатно умањи стварну опасност по том питању за ове земље.

Уосталом између два светска рата Мала антанта је превасходно настала на заједничком интересу три земље (Југославије, Цехословачке и Румуније) да елиминишу ревизионистичке опасности од свог суседа – Мађарске.

Да ли је могуће ујединити ове четири државе око заједничког циља; заустављања стварања велике Албаније?

Постоји нешто што се мора. Без обзира што читав тај процес заиста усложњава присуство и политика Америке, која као и Британија представљају главни ослонац и подршку албанском ревизионизму на Балкану.

Процес стварања велике Албаније се мора зауставити. Наравно да би се то морало учинити мирним путем.

Албански фактор представља и стециште наркотика и транзита из читавог света (хероин из Авганистана, који случајно контролишу Англоамерикацни од 2001, а од тада се два пута увећала површина под маком одакле се добија 97 одсто светске производње хероина).

Такође, кокаин из Латинске Америке, а хаших и марихунаа се прерађују у самој Албанији.

Англоамериканци да желе – могли би да неутралишу, или макар битно смање ову продукцију и транспорт дроге преко подручја које контролишу Албанци, али они то не раде!

А највећи део те дроге иде у земље ЕУ.

И из тих разлога српски фактор има интерес да буде са Русијом и земљама БРИК који су у експанзији, да одржава интересну сарадњу са силама Старе Европе (Француска, Немачка, Италија) и да буде врло опрезан према недобронамерности Англоамериканаца, укључујући и крајњу резерву према Турској, закључује на крају интервјуа др Драган Петровић.

(Сведок.рс – Драгољуб Гајевић)

Ознаке: Драган Петровић, Драгољуб Гајевић, ЕУ, Косово и Метохија, Русија, Србија