Једном поодавно затекао сам се усред грађанског рата у Либану. Код Јасера Арафата. Бејаше поноћ, све палестинско руководство почињало је „радни дан“ у поноћ. Напољу, с обе стране подељеног Бејрута, грувају тешки калибри. Туку се – смрт за смрт, крв за крв – две вере и четири секте; нико се Бога не боји.

Дејан Лукић

На столу, код Арафата, хаос. Разбацани папири, има их и по поду. На наслону столице виси калашњиков. На крају писаћег стола – шаховска гарнитура. Поклон, каже, из Русије. Могли бисмо да одиграмо једну док не утихне грмљавина – „претим“ му да у шаху имам титулу првокатегорника.

– А ја имам калашњиков!

– Ви то онако, демократски – шалим се.

– Прво калашњиков, па демократија – одговара мртав озбиљан.

Много година пре те ноћи у Бејруту, баасисти су у Багдаду оборили режим Абдел Карима Касема. Оперативац пуча био је млади Садам Хусеин. Дан после пуча улазим у његов кабинет. Као и касније, код Арафата, све је у хаосу. На столу чекић којим је сам закуцавао своју слику на зиду уместо слике Касема кога су његови пучисти синоћ покосили док је седео за овим столом. На столици, баш као и код Арафата – калашњиков.

– У једној руци држим калашњиков, у другој марамицу да бришем сузе – објашњава ми како ће машинком и марамицом да изгради „истинску демократију“ у Ираку. Али, каже, није било нити ће бити успостављања демократије демократским средствима; демократија мора најпре да „окрвави гаће“. Тако је говорио.

Изашао сам здвојан. Шта један млади пучиста уопште зна о демократији; да ли је икада читао Платона, Први амандман америчког Устава? Да ли је чуо за „Магна карту“, Волтера, Махатму Гандија?… И све то протеривало ме имбецилном упорношћу све док на Тигрис није 2003. године стигла „демокатија“ Првог амандмана и „Магна карте“. И док му, усред његовог Багдада, није, пред ТВ камерама, намакла омчу на врат, после експресног „суђења“, пречицом и на „преком суду“.

А посрећило ми се – апропо – у професионалном животу да у љутој Сахари, у оази Куфра, на хиљаду километара далеко од сваке „цивилизације“, седим са Моамером Гадафијем. Прича како ће у његовој џамахирији („држава маса“) да уведе истинску „демократију маса“ у којој ће и бедуин из ове оазе да има глас у државним пословима.

– Емане, пуковниче – кажем му. Емане на арапском значи тражење опроста за оно што ће да буде изговорено.

– Емане – одобрава.

– А како ћете да градите демократију са оним мртвим исламистима што сте их повешали у Бенгазију? И они су били ваша деца, ваши грађани, учесници у демократији џамахирије?

– То нису ни моја деца, нити наши грађани, то су залутали пси. Нема нигде на свету „псеће демократије“, нити демократија долази сама по себи, у златним кочијама. Испред демократије увек иду базуке и тенкови…

Тако су ми говорили, Арафат, Садам, Гадафи… И све сам ово исписао и рехабилитовао у сећању читајући најновији извештај америчког Сената – 525 страница скраћене верзије једне истраге од 6.000(!) страница. У том резимеу се нељудска тортура америчких и британских шпијунских служби над исламистима (после 9. септембра 2011), у Гвантанаму и другде по специјалним, илегалним и нелегалним затворима широм света, простачки релативизира, пере и оправдава јер су, сугерише нам извештај, „људска права“ и „владавина закона“ ловили по свету те исламисте у име „вишег циља“, а тортуре над људима биле су само дело неколико „трулих јабука“, а не система „демократије“, „људских права“ и „владавине закона“ у најбољем маниру империјалног схватања хуманих вредности. Па отуда и питање за квиз: Колико би Арафата, Садама, Гадафија, Косова, Ирака, Авганистана, Гвантанама, Хирошима и тако даље, стало у само у једну Нобелову награду за мир Барака Обаме?

(Вести)

Ознаке: Дејан Лукић, демократија, калашњиков