Прочитај ми чланак

ИЗ CATENE MUNDI: Милан Будимир – Везе Етрураца и Словена 1. део

0

etrurci-i-sloveni

Прогоњени и маргинализовани српски академик Милан Будимир, оснивач Балканолошког института, још средином 20. века писао је о везама Етрураца и Словена. Зашто је његово дело остало у тами?

Реалност етрурско-словенских лингвистичких веза могу у првом реду потврдити nomina sacra, али само у случају да се ради о уочљивим идентификацијама. Стога се са довољно разлога може прихватити Kretschmerova идентификација етрурског Јупитра Tin(ia) (Glotta XIV, 308) са општеслов. din- »дан«, иако овај дериват одудара од познате лексичке групе diēus pater, c којом је, по општем признању, корадикалан као и лат. diēs и илирско Deipatyros. Познато је да су готско atta и слов. oticu потиснула општеиндоевропско pater.

Meillet мисли да је томе разлог поодмакла цивилизација, док Хирт заступа сасвим супротно гледиште да су словенски Индоевропљани сачували највише архаизама. Чињеница што су сачували термин mātēr као и неки други матрилинеарни реликти указују на другачију могућност тумачења. Због грчких корадикала Dōis и Domātēr дозвољена је и фонетски потпуно оправдана припадност имена Da(j)bog и Dajbabe (сингулар!) лексичкој групи diēs Tin Iuppiter итд.

Нормалну базу самог лексичког минимума dei без икаква форматива налазимо у илирском сложеном имену Dei-patyros, које Хесихије сматра својственим епиротским Стимфајцима. По начину образовања може се као најближи сродник сматрати латински назив Diespiter, који је уствари само дублета за далеко познатије Iuppiter. Ако илирском Dei-patyros (v. Krahe, Die Sprache I, 38) треба, како неки мисле, придружити и топоним Dōdōna, од којег је сачувана и дублета Dōdō, онда бисмо и у илирском имали исту дугу базу као у словенском Dajbog Dajbabe. У том би случају облик Dōdō поред већ поменутих Dōis и Domātēr потврђивао половну или непотпуну редупликацију лексичког минимума dei-, која је већ констатована у староинд. dīdēti »блиста«. На тај би начин отпале замерке које чини Н. Herwerden у свом Речнику с. Dōmatros у погледу Bechtelova Dōis и везе са Dōdōnа и Dōtion pedion.

Из свега овог излази да је дуга база коју имамо у слов. пару Dajbog Dajbabe потврђена у грчком и у илирском. Најзад, са чисто фонетског гледишта оправдано је утврдити половну редупликацију не само у староинд. dīdēti и у илир. Dōdō него и у лат. групи Diāna и Iuppiter Diānus, будући да се код ових староримских nomina sacra може поћи пре од старијих облика Dīdiana односно Didianus него од Варонове конструкције Diviana иако се притом позива упомоћ етрурска туђица индоевропског порекла tiv (~divan, diviti se и јерм. tiv »дан«) »месец«. Очигледно да и ова туђица као и претресано Tin(ia) »Iuppiter« потврђује блиске лингвистичке везе између етрурског и индоевропског, које, разуме се, не морају бити генеалошке природе, како то мисли Kretschmer, него напросто културно-географске. За римску Дијану карактеристична је веза са етрурским Vertumnus, o коме ће бити доцније речи.

Изнесеном тумачењу јужнословенског божанског пара Дајбог Дајбабе противи се традиционално учење словенских митолога и етимолога, по којима су Дабог Дајбог Дажбог (о имену Дајбабе не говори ниједан од њих) у вези са глаголом »дати«. Тако се за Да(ј)бога обично каже да је »старо словенско божанство сунца које даје сву благодат«. Ову филолошку интерпретацију илуструје В. Чајкановић хомерским изразом dōtōr еаōn »dator bonorum«. Притом се обично истиче схватање, тобож народно, по коме је јужнословенски Да(ј)бог као хтонско божанство непријатељски расположен према божанству неба и светлости. Неки виде у томе остатак манихејског односно богомилског дуализма (в. А. Brückner, Mitologja Slowianska 58). Јасно је да је ова противречност привидна и да је обична и разумљива последица хришћанске детронизације поганских конкурената, по којој је Да(ј)бог постао хроми Дабо и прост синоним за ђавола. И Васмеру (Russ, Et. Wb. I, 326) Дажбог je »Spender des Wohlstandes« и без обзира на Стрибога и Скотиј бога.

У коликој мери језичка свест и будност може одмаћи са својим паретимолошким комбинацијама и адаптацијама, најбоље показује оно што читамо у Ак. Рјечнику (правилније би било Речнику, исп. бријег брегови брешчићи итд.) с. Дâбог: »Дâбог м. по неким крајевима народ мисли и приповједа да је Дабог зли дух који је био једнако могућан као бог и над земљом господовао док га није син божији надвладао и освојио – Постало је од Дајбог, старосл. Дажд бог, што је саставлено од императива глагола дати и од имена бог. Уздржало се још из славенске митологије у којој је по свој прилици назначавало сунце, види Миклошић, lex. paleosl. код Дажд бог и Јагићеву расправу у Arch. für slav. Philologie 5, 1 и даље

– Само у наше вријеме у народним приповијеткама. Био Дабог цар на земли а господ бог на небесима. Па се погоде; грешне душе луди да иду Дабогу, а. праведне душе господу богу на небеса. Нар. прип. вил. 1866, 642. Дабог окупио скупштину па већа и смије се што се господ бог мучи. 1867, 655.« и: »Дабо м. име што се као за шалу надијева ђаволу – Може бити постало из латинскога diabolus но је већа прилика да је hyp. од Дабог – Долази од прошлог вијека а између рјечника у Вукову гдје стоји да се говори само хроми Дабо. Од дви врсте вина… јесте вино свитовне и вино милости божанствене. Прво вино наздравља Дабо и ово пристаје онима, који га протива разлога пију… Друго пак вино јесте вино небеско. Е. Павић, оглед. 507«.

etrursko-pismo 

Грчки богови и Дажбог

Кад знамо да већ песник и писац атичке Илијаде оперише паретимолошким комбинацијама, називајући свог главног јунака Ахила akhos Akhaivōn, није никакво чудо што и Хесиод (Opera 356) поступа на исти начин правећи разне комбинације са дериватима глагола didōmi. Али његов hapax legomenon именица dōs нема никакве везе са homofonim imenom Dōs које читамо код Хомера (hymn. in Сеrerеm 122). Емендација Fr. Bechtela условљена метричком нуждом која то име мења у Dōis далеко је убедљивија него Brunckov дометак men, будући да је и палеографски много једноставнија, јер се ради о једној јединој хасти. Bruncku je потребна нова реч, веза мен, за коју се одлучио Ј. Хумберт у своме издању хомерских химни (стр. 45), иако је познато да је Fr. Bechtel јединствен стручњак и за грчку ономастику и за целокупну проблематику индоевропске апофоније. У нашем случају се и ради управо о апофонији, јер за Весhtelovu емендацију говори не само епирски хидроним Dōdō који има истоветног сродника и на балтско-словенском простору, него и топоним Dōdōna и Dōtion a поготово илирски Dei-patyros и грчки Zas (od starijega Di-ant-s) који су очигледно корадикални са првим слогом у нашем боговском пару Dajbog Dajbabe.

И поред оскудних података, божанска имена Да(ј)бог и Даж(д)бог, чију везу са соларним Сварогом подвлаче сви стручњаци, могу се у смислу претходних извођења свести на заједнички архетип односно лексички минимум dei-, или, са редупликацијом deid-, која је утврђена у староиндијском, грчком и илирском. Тако се и облик Daž(d)bog, имајући у виду његову везу са Сварогом, сасвим лепо може извести од старијег Dōi-d-io-, док је нередупликована дуга база сачувана у облику Dajbog (од старијег Dōi-o-, isp. крај: крој: лат. crēvi). Ha овај се начин наши Dajbog и Dajbabe ослобађају своје досадашње усамљености и њихова веза са блиставим Сварогом (hēlios, sol и тд.) постаје сасвим јасна и природна. Али не само то. Према изнесеном тумачењу словенски апелатив din- и деноминатив diviti se имају у етрурским корадикалним и истоветним образовањима Tin(ia) и tiv(r) »месец« (исп. luna <louxna »блистава«) своје најближе сроднике. Далеко је међутим важније да и сам Јупитер са својом епиклезом Dianus као и његови остали индоевропски сродници у грчком, индоиранском, илирском и германском има свог лингвистичког и култског сродника у нашем Дајбогу и Даж(д)богу.

Pelazgi iПелазги

Редупликовани лексички минимум утврђен у староинд. dīdēti, илирском Dōdō, Dōdōna где седи Zeus Pelastikos (не Пелазгикос) и у старослов. Даж(д)бог, као да је оставио трага у неким глосама из говора индоевропских Пеласта, само са нормалним вокализмом ei. Ha то указују Хесихијеве глосе, за које је карактеристично померање звучних дентала у безвучне: tītō »зора, дан, сунце« и догрч. име соларног божанства Tītān. P. Chantraine у својим етимолошким белешкама за Bailly-ev Речник оставља апелатив titō (по свој прилици од старијег облика deidō) без икакве етимолошке комбинације, док име Tītān заједно са Хесихијевим глосама titах »краљ« и titēnē »краљица« проглашује медитеранским т. ј. неиндоевропским. И без обзира на шиптарски корадихал ditë »дан« и на долат. titus »columba agrestis, penis, senator«, -очигледно је да се ова докласична лексичка група не може без нарочитих разлога одвојити од својих индоевропских сродника и то тим теже што већ и сам Kretschmer мисли да су најближи индоевропски сродници, ретско-тирсенски Пелазги из области северно од горњег Дунава, већ у другој половини трећег миленија преко западног Балкана кренули према Медитерану и Анадолу.

Према њему ови Пелазги чине са најстаријим Индоевропљанима посебну лингвистичку групу коју он зове протоиндоевропском. За релативну вероватноћу изнесеног тумачења догрчких туђица tīto Tītān и тд. говори и важан фонетски детаљ, што се њихов основни вокализам поклапа са староиндијским корадикалом dīdēti, и илир. Dei-patyros, па се тим путем обезбеђују општеиндоевропске вокалске алтернације и, према томе, идиоглотски карактер целе лексичке групе.

Неизвесно је да ли овамо спада и догрч. назив мајмуна tityros (Theophr. Char. 5) иако имамо ономасиолошку паралелу у староинд. kapi-h »мајмун« (због црвенкасте боје длаке) одакле потичу по свој прилици не само грчке туђице Kēb/pos, keblos него и старослов. позајмица opica, у којој стручњаци траже извор германском аpan и келтском abbana (место рукописног abrana).

Ako tityros припада лексичкој групи dei/dī»блистав«, а зато је наведена ономасиолошка паралела, онда се догрч. tityros мора сматрати као дериват неке номиналне основе на tu-. Познато је да таква основа, која је из колектива развила именице апстрактног карактера, уствари представља nomina actionis као и основe на ti и ta (в. Р. Kretschmer, Dyaus, Zeus, Diespiter und die Abstrakta im Indogermanischen, Glotta XIII, 107).

Cpeћом управо код ове лексичке групе имамо свих пет врста колектива: на -ta, на ti, на tu, на n и на r. За прву врсту сведочи шиптарско ditë (od starijeg ditā; исп. грч. genetē, biotē и тд.), за другу врсту староинд. su-dī-tih »schönen Glanz habend«, за трећу врсту споменута туђица ti-tyros a за четврту и пету Tin(ia) слов. дин и подлога деноминатива dīrio (исп. diviō и дивити). Већ је Kretschmer (o. ц. 109), насупрот Brugmannu и Wackernagelu убедљиво закључио да је лексички минимум са завршним u, који налазимо у именима Zeus Iuppiter и у нашим дериватима диван дивити се и тд, секундарног карактера и да се мора поћи, као што смо то већ напред учинили, од минимума dei-, коме су додавани формативи t, n, r, u. За овај последњи форматив и његов изразито култски или боље речено демонски карактер (v. Fr. Specht, Zum sakralen u, Die Sprache I 43) говори поред осталог и архаично грађена староинд. именица dyumna »Himmelsherrlichkeit« која нас подсећа не само на грч. prymnos, староинд. nimna него и на божанска имена са Апенинског полуострва као Picumnus Pilumnus Vortumnus и Voltumna.

Међутим Kretschmer који је богато документовао проширење овог лексичког минимума односно његову редупликацију у староиндијском речнику, објашњава женски род именице dyaus поред Dyauh у најстаријим партијама Ргведе као остатак старијег стања када су демонска бића била неодређеног и безличног карактера. Исти такав архаизам са накнадном коректуром новијег датума имамо у нашем божанском пару Дајбог Дајбабе. То значи да се овде у нашем митолошком фолклору ради о изузетно архаичном реликту из најстарије индоевропске прошлости.

Да је ово схватање доиста прилично вероватно види се по томе што облици Да(ј)бог и Даж(д)бог имају своје пуне паралеле у индоевропској номиналној морфологији. Даж(д)бог претпоставља исто проширење лексичког минимума које смо већ констатовали у староиндијском, догрчком и у хидрониму епирских Илира Dōdō (v. Н. Krahne, Sprache und Vorzeit, 108). Стога није случајно што се овај и овахав хидроним јавља не само код илирских племена на југу него и код њихових балтско-словенских сродника на северу. Ономасиолошки момент овог хидронима откривају нам семантичке паралеле као Alpheios, Aspropotamos, Albula и наши хидроними Бистрица, Бели Поток и Лаб насупрот Тамнава и Црна Река.

У поменутој расправи указао је Kretschmer даље на могућност да се и сингуларни песнички облик Зевсова имена Zas (од старијег di-ants) сведе на лексички минимум di-, чију смо нормалну базу констатовали у илирском Dei-patyros, a високу продужену базу у нашој ономастичкој групи Дајбог Дајбабе. Али ни Kretschmer ни остали стручњаци нису узели у обзир словенска корадикална образовања, која као и ргведски корадикали dyaus и Dyauh указују на најстарије стање, а оно је претходило појави патријархалног система у индоевропском друштву, документованог изразима Zeuspater Iuppiter Diespiter. Како знамо да је појава живог рода секундарна па да према томе ни ргведско Dyauh ни dyaus не могу представљати најстарије стање, морамо тражити такав облик који и друштвено-политички и лингвистичко-историјски даје макар наслутити ту најпримитивнију ситуацију.

etrurska-slika

Ту најстарију ситуацију показује коренски минимум сложеног илирског имена Dei patyros будући да су и грчко Zas и наше Daž(d)bog, Da(j)bog већ у извесном смислу деривати. Зна се чак да су најстарија номинална образовања радикалног карактера и да за њима долазе колективне именице хетероклитског типа на n/r и на u(исп. домдомовој). Следи да су илирски Пеласти у овом правцу сачували најстарије стање, а да је етрурско Tin (ia) већ доцнија појава, иако има истоветне сроднике у староиндијском и латинском а највише у словенском. Ово последње стога што ту налазимо и деривате од хетероклитске основе на r-.

За ову идиоглотску архаичност наведених словенских корадикалних образовања говорило би и најновије схватање. М. Vasmera, да слов. богу није нека општесловенска позајмица из неког скитско-иранског говора него самосталан члан словенске идиоглотије. У том би случају Да(ј)бог Даж(д)бог и Дајбабе у оба своја дела били потпуно оригиналне творевине, које потврђују да су протословенска племена сачувала трагове најстаријег индоевропског Олимпа готово боље него што се то може закључити из Ргведа за староиндијске Индоевропљане.

Други део сложенице Дајбабе може се објаснити Вуковим речима (Речник с. баба): »У Дубровнику се свака дојкиња и дадиља зове баба, макар била и дјевојка од 12 година«. Са овим Вуковим тумачењем углавном се слаже и интересантна лексичка чињеница да се у планинској области западно од горњег Врбаса изразом баба зове она удата жена која има порода, па макар јој било тек 15 година. То значи да је Дајбабе супруга божанства које се зове Дај или Дажд. Разуме се да би се облик Дај могао сматрати рефлексом за старије Дадј (од индоевр. dōidio, a не од базе doi-), па би на тај начин хомерско Dōs или Dōis било усамљено. Проширење са суфиксом -ijo-, које је очигледно у облику Daždbog, јавља се не само у ведском sūr(i)yah него и у грчком hēlios (од старијега sāvelios). Овај морфолошки детаљ, на који су указали Ernout Meillet (Речник 1116) иде свакако у прилог изнесеном тумачењу и подржава везу са соларним Сварогом.

Сложеница Дајбабе, документована у области Титограда, указује исто тако на архаичност њеног дохришћансkог или боље речено паганског култа, иако потврђује прелаз из демонизма у деизам где већ имамо посла са јасно обележеним божанским индивидуалностима. Interpretatio graeca за старослов. baba гласи mammē. Оба ова ономатопејска образовања са лабијалним сугласницима јављају се као култска имена већ у докласичном Анадолу, одакле под крај IХ в. ст. е., по мишљењу већине стручњака, долазе Тирсени на Апенинско Полуострво. Име тог старог анадолског божанства јавља се у више облика: Ма, Мēnē односно Kybēbē, Kupapaš, Kubaba(t) (v. B. Hrozný, Histoire de l’ Asie anterieure 212). Исти писац на стр. 104 помиње и облик Baba-Ellit, иако не зна за Хесихијеву глосу babaka као име Кибелина свештеника. То значи да се главно материјално божанство у ајгајско-анадолској области звало Bābā, будући да Hrozný и за минојски период постулира култ божанства Kupapaš.

НАРУЧИТЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI