Иако ћемо са обе стране добијати све више пацки, држаћемо се самопрокламоване неутралности уљуљкујући се да је то што смо ћушкани са обе стране у најбољем интересу Србије.

Уместо да поједностави своју позицију тако што ће се ослобађати сувишних дилема, Србија сама себи отежава живот постављајући циљеве који компликују њен ионако незахвалан међународни положај.

Почели смо са евроатлантским интеграцијама. Године у којима смо се Русима захваљивали зарад подршке Косову учиниле су да НАТО потпуно нестане са радара српске спољне политике. Москва је вешто остварила свој циљ: прво скривеним дипломатским упозорењима, потом отвореним претњама да би Србија у НАТО-у била „катастрофа”.

О АУТОРУ

Бошко Јакшић је дипломирани економиста.
У београдском листу „Политика” ради у Спољнополитичкој рубрици.
Извештавао са многих међународних скупова, од самита САД-СССР у Бечу, до самита ОСЦЕ у Стокхлому. Присуствовао променама у Пољској и интервјуисао Леха Валенсу.
Дуго се бавио Блиским истоком: рат у Либану, исламска револуција у Ирану, израелско-палестински сукоб. Налазио се на обе стране иранско-ирачког рата, а Први заливски рат пратио из Саудијске Арабије.
Објавио књигу о Израелу.
Извештавао о рату у Кампућији, о глади из Етиопије, а током 1984. радио у Вашингтону као стипендиста „Вашингтон Поста“.
Пет година био стални дописник Политике из Каира.
Био уредник спољне рубрике, а у периоду 1993-94. в.д. главног уредника листа.
Наредне четири године је као стални дописник из Рима интензивно писао о Италији.
Један је од тројице који су руководили Политиком после демократских промена 2000. године.
Извештавао о интервенцији у Авганистану и рату у Ираку.
До одласка у пензију 2014. био је уредник Спољнополитичке рубрике.
Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама.
Чест је гост Би-Би-Сија, Радија слободна Европа, Ал-Џезире као и домаћих радио и ТВ станица.

Данас смо сведоци отварања новог циклуса. Пошто је допринела укидању „атлантске” компоненте српских усмерења, Русија сада све отвореније „саветује” да и „европска” компонента није баш неки избор и да би Србија будућност требало да тражи на Истоку.

Правећи се да све такве поруке не видимо и не чујемо, лако би могли да догурамо да нам у Москви једног дана отворено припрете да одустанемо од ЕУ. Можда претерујем, можда Русија заиста нема ништа против тога да уђемо у ЕУ, као што каже, али увек је боље бити обазрив него се суочити са свршеним чином као поводом „Јужног тока”.

Као и у многим другим областима, власти су уверене да и у дипломатији повлаче велемајсторске потезе који ће просто засенити свет својим визионарством, стратешком проницљивошћу, тактичком перфекцијом, интересном генијалношћу.

Тако смо једно време водили политику познату по формули „и Косово и ЕУ”. Истина, реторички трагови ове творевине још су ту, али свакоме ко није слеп код очију ваљда је јасно да од Косова нема ништа, да ће морати да се мења Устав и да је то предуслов уласка у ЕУ. Бриселски споразум је читуља дуалистичке мантре „и Косово и ЕУ”.

Сада смо се без сопствене заслуге нашли пред новом дилемом. Украјинска криза увела је свет у неку нову варијанту хладног рата. И Русија и Запад захтевају дисциплину постројавајући своје савезнике. Нема ту много мрдања.

На Западу истиче стрпљење за нашу неутралну позицију. Србији је било добро док се крила испод кишобрана немачке канцеларке која је избегавала озбиљну конфронтацију са руским председником.

Недавни самит Г-20 у Бризбејну дефинитивно је променио позиције. Ангела Меркел отворено саопштава да јој је доста неиспуњених обећања Владимира Путина и да је спремна за ново пооштравање санкција. Кремљ узвраћа пропагандном кампањом покушавајући да симпатизере Русије убеди да се одрекну тврде линије Берлина и Вашингтона. Њихови контакти ће се наставити, али јасно је да се Берлин припрема за дуготрајан сукоб.

Уколико се украјинска криза продужи, а сви су изгледи да хоће, обе стране ће све тврђе од Србије тражити да се изјасни с ким хоћете, јер то што ви хоћете игру на две столице – е, то неће моћи.

Шта ради Србија у овој више него неугодној ситуацији? Дипломатија поново пребројава оне „столице ослонца” наше спољне политике, а онда понуди хибридно решење „и Русија и ЕУ”.

Што се Русије тиче, сарадња може да се брани историјом, пансловенством, православљем, гасом, извозом мог омиљеног футошког купуса, али као да ништа није научено на примеру „и Косово и ЕУ”.

Москва има свој резон: ово је богомдана прилика да вас придобијемо уз себе. Добро, јесте забрљали због „нормализације” односа са Приштином, јесте нас на тај начин избацили из игре, али ето, прилике да покажемо ко су и како се заштитнички понашају прави пријатељи. Добро, нема ,,Јужног тока”, али договорићемо се око цене гаса. На часну реч.

Брисел има своју логику: ако сте одабрали ЕУ, као што свакодневно понављате, онда морате да поштујете правила клуба чију сте приступну карту већ потписали добијањем статуса земље кандидата. Нико вас није терао да се кандидујете.

Можемо ми јуначки да тврдимо да нико Србији неће наређивати, што је, такође, опција, али они тамо у ЕУ не мисле да је то наређивање. Они једноставно сматрају да кризна времена одређују степен хитности.

Србија се на том опасном распећу понаша као поводљиво дете. Час је одушевљена када је по глави помилује тетка Ангела, час је пресрећна што на поклон од ујка Владимира добије бабушке.

Блискост са тетком нервира ујку, додворавање ујки не допада се тетки. Иако ћемо са обе стране добијати све више пацки, држаћемо се самопрокламоване неутралности уљуљкујући се да је то што смо ћушкани са обе стране у најбољем интересу Србије.

Узалуд ћемо прстом указивати на интересни цинизам политике великих: на француске војне бродове који ће, можда у саставу руске Црноморске флоте, бити укотвљени на анектираном Криму. Или на најоштрије америчке санкције Русији које се не односе на пројекат Ексон–Мобила да заједнички са „Росњефтом” експлоатише нафту у Карском мору на Арктику.

Слутим да ћемо поново, као поводом Косова, губити време. Рачунаћемо барем на пет година, оних за које је комесар ЕУ за суседство и преговоре о проширењу Јоханес Хан рекао да неће бити примања нових чланица.

Како онда Србија да се понаша око санкција према Русији? Исти тај Хан прво је рекао да санкције против Русије никако нису повезане са перспективама евроинтеграција Србије. Потом је изјавио да су санкције Русији „обавеза” Србије, да би после разговора у Београду рекао да на ту тему нико не врши притисак на Србију.

Знам да Србији није гарантован улазак у ЕУ, нити би Србија добила неке компензације за придруживање санкцијама Русији као што тешко да ће добити озбиљније западне инвестиције да осигура своју енергетску безбедност.

Памтим када су у Бриселу говорили да су Косово и ЕУ два паралелна колосека. После је формула „и Косово и ЕУ” послата у архив. Прети да се понови. Шта значи када Хан „подсећа” да брзина приступања Унији зависи од земље кандидата? Значи да ми одлучујемо о „брзини”.

Нећемо да се интензивније усаглашавамо са спољном политиком ЕУ? Не морамо. Сигурно је само да ћемо губити време. Замерати се Русима који би да нас привуку на своју страну. Замерати се Европљанима који се око тога баш и неће много бринути. Дупло голо. Брисел ће се ионако више бавити Украјином или Сиријом.

(Политика)

Ознаке: ЕУ, НАТО, НАТО лобиста, Русија, САД, Србија