Прочитај ми чланак

ТАЈКУНСКИ БИЗНИС: Највеће инвестиције у политичаре

0

tn12dforbs1

Развијени свет има пословну елиту, која поштује законе, правила игре, поштено ради и добро зарађује. Србија, нажалост, због добро познатих околности из деведесетих година двадесетог века, а и због тога што се дешавало у периоду транзиције, има пословну елиту која је то само по имену. Наравно, постоји и мањи број људи који поштено раде, поштују законе, плаћају своје обавезе и том делу пословног света само можемо да будемо захвални што запошљавају људе, плаћају порезе и подижу бруто домаћи производ Србије.

Овим речима Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду, одговара на питање ко представља елиту у домаћем бизнису.

У групу привредника који послују по прописима, не закидајући државу, добављаче и раднике, Савић сврстава најбогатијег Србина Миодрага Костића, власника „МК групе”.

– Ако заборавимо како је зарадио први милион, у последњих неколико година он се понаша онако како већина људи очекује да се понашају пословни људи – наводи Савић.

Међу тим малобројнима што послују коректно налази се један број привредника који су почели да се баве приватним бизнисом крајем осамдесетих година двадесетог века и у време Анте Марковића. То су углавном мала и средња предузећа и међу њиховим власницима нема звучних имена. Они су, каже, почели скромно и на памет им није падало да варају државу, да не исплаћују плате и узимају кредите које не могу да врате. Своје пословне империје градили су постепено. И сада, уверава наш саговорник, има тих пословних људи који не дугују ником ништа, који су својим радом, залагањем и способностима постали то што јесу. Они данас добро функционишу и уредно плаћају све своје обавезе.

– Један број пословних људи у Србији определио се да ради поштено, да нема иза себе моћне државне чиновнике, министре, представнике влада, банкаре и остале утицајне људе. Једноставно су почели од породичног бизниса, уздали се у се и у своје кљусе, инвестирали своју уштеђевину и направили свој мали бизнис. Неки од њих окренули су се извозу, сарадњи са светом и не петљају се у домаће приче – каже Савић.

Много већи део пословне елите чине људи који су први милион зарадили у време владавине Слободана Милошевића, користећи као изговор санкције, тврдећи да не може другачије да се послује и да земља треба да преживи. Под санкцијама и када је свет неправедан према нама, како се говорило, све је дозвољено.

– Тада се користила примарна емисија, као и црни и официјелни курс, који су се разликовали три до четири пута. Људи ништа нису морали да раде, само да купе марке по званичном курсу за шест динара и да продају по 25 динара, тако да никакав ризик нису имали. Користили су новац Фонда за развој и других државних институција. Имали су иза себе моћне политичаре који су им омогућивали да само они увозе контингентирану робу, која је на листи забрана званичног увоза. На пример, „Делта” Мирослава Мишковића у време хиперинфлације плаћала је царине са роком од 45 дана. Михаљ Кертес, тадашњи управник царине, обавестио је све испоставе да тако морају да поступају. Треба имати у виду да су тада царине биле много више него сада. То је био огроман ветар у леђа Мишковићу – каже Савић.

После петооктобарских промена, нова досовска власт изашла је у сусрет бизнисменима, јер нико појединачно није био довољно моћан и јак. Користили су новац тајкуна, а ови њихов утицај. И веза између бизниса и политике остала је нераскидива, а бизнисмени важан фактор у одлучивању.

Механизам је обично функционисао тако што су бизнисмени типовали на одређене политичаре док су били „мали” и „момци који обећавају”, улагали су у њих, то јест давали су новац њиховим странкама. Када добију изборе и постану министри, они им то све врате вишеструко.

– Демократска странка имала је принцип да је у њиховој странци дозвољено лобирање. Лобирање постоји и у Америци, али тамо постоје правила. У неуређеној земљи као што је Србија, лобирање је потплаћивање. Суштина је да бизнисмени финансирају њихов успон, а када ови дођу на власт, вишеструко им врате. Политичари су им прилагођавали законе, уредбе и друге прописе. Смешно је да неко помисли да су Мишковић и Беко купили „Луку Београд” да би претоваривали гвожђе и челик. Они су у старту знали да ће бити промењен урбанистички план и да ће се лука иселити, а да ће то остати површина на којој ће моћи да се сагради милион квадрата стамбеног и пословног простора и да се лепо заради – наводи професор Економског факултета.

Не може се очекивати, сматра он, да таква пословна елита уредно враћа дугове банкама, плаћа порезе и доприносе, исплаћује одговарајуће плате радницима и намирује добављаче.

– Свако ко не плаћа обавезе према држави, укључујући и комуналије и порезе, не враћа кредите, закида на зарадама или их уопште не исплаћује, не може се назвати поштеним човеком и не може бити елита овог друштва. Неки од њих су, нажалост, перјанице и прва постава елитног клуба „Привредник”. У том клубу су и људи као што су Драгољуб Вукадиновић, данашњи власник „Металца” из Горњег Милановца, Никола Павичић, почасни председник „Таркета” из Бачке Паланке, и Миодраг Бабић, бивши директор „Хемофарма” из Вршца, који су годинама били на челу успешних фирми и тамо остајали када су приватизоване. Ти директори из социјалистичких времена, који су научили да раде, јесу део пословне елите. Они су богати, али нису тајкуни. Иза њих не постоји ниједна афера – каже Савић и додаје да је добар део пословних људи поникао из великих друштвених фирми попут „Генекса”и „Инекса”, а бизнис су отпочели тако што су преузели везе, основали предузећа, задржали клијенте и наставили да раде.

Њега не чуди што се на пословној сцени махом врте иста имена још из Милошевићевог времена и што нема нових снага у привредној елити.

– Испод великог храста не расте мало дрвеће. Овде нема праве конкуренције. Данашњи бизнисмени нису постали богати зато што су знали да раде већ зато што су били „способни” да искористе транзициони механизам, покварену државу и неке корумпиране чиновнике на добрим позицијама. Неко нов ко хоће да уђе у тај систем не може, јер ови који су заузели позиције то не дозвољавају. Човек који хоће да ради поштено, што подразумева да оде на шалтер банке, узме кредит с високом каматом, да има јемство барем два пута веће од зајма, да хоће да плаћа порезе и доприносе, пријави раднике и плаћа их онолико колико зараде, нема никакву шансу да успе – сматра Савић који очекује да ће тек друга или трећа генерација бизнисмена бити права пословна елита Србије.

С друге стране, Бранко Павловић, консултант и бивши директор Агенције за приватизацију, сматра да треба разликовати да ли су бизнисмени пласирали значајан део капитала у Србију (независно од тога како су дошли до првог милиона и онда одатле послују у складу са законом и правилима која важе за све) или нису.

– Постоји озбиљан свет, као што су, на пример, Мирослав Мишковић и Зоран Дракулић. И постоје они који су вечито нешто куповали за нула динара и непрекидно користе ненормалне погодности које добијају од свих гарнитура у државном апарату све до данашњих дана. Постоји и део капитала коме није јасно порекло, није јасно да ли је из криминалних токова или није. Дакле, требало би да правим разлику између пословних људи, да ли они корумпирају систем и даље га разграђују или послују у складу с прописима и новац улажу у Србију – сматра Павловић.

Он препоручује да се Србија угледа на Кинезе и Русе, који штите богатог човека од било каквог напада. Кинези, каже, у свом парламенту имају 88 милијардера у доларима.

– Ти га убациш у систем и кажеш – то је високоуважен човек. На тржишту се обогатио и шта сад ту има. Наравно да је тржиште сурово и да се користи свашта али, молим лепо, он је богат човек који пласира новац у даљи развој Кине и због тога мора бити уважен. Ми тога овде немамо. Код нас се сви сврставају у исти кош – додаје Павловић.

Он каже да је велики број домаћих привредника претрпео губитке зато што су пласирали новац у реални сектор и зато што је систем такав да, ако то урадите – морате да пропаднете. Странци, каже, не могу да пропадну, зато што држава њима даје повластице. Пример је „Фијат”, где све што треба да се уради за фабрику уради српска страна, а онда држава трајно плаћа доприносе за запослене. Овим другим странцима дајемо 10.000 евра по новоотвореном радном месту, бесплатно добијају плацеве…

Павловић сматра да је приступ у коме је економија одвојена од политике погрешан начин размишљања. Политика постоји због економије. И не постоји земља у којој крупни капитал није повезан с политиком.

– Једно што вреди нормирати јесте да ли је то што привредници раде у складу с прописима и да ли то штети развоју друштва или не. Та амбиција како ћете да одвојите утицај крупног капитала од политике је смејурија. Код нас је проблем на другој страни. Политичка гарнитура претворила се у организовану криминалну групу која је богатија од свих тих бизнисмена – тврди Павловић.

(Политика)