Прочитај ми чланак

Антиевропска суштина „европске“ Украјине

0

35762

(Александар Донецкиј)

Украјина упорно понавља да она скроз припада европској цивилизацији, и да су Украјинци потпуно посвећени европским вредностима. Стварно? Да видимо…

15 – 20% становништва Украјине прихвата идеологију која се назива „украјински интегрални национализам“. Прецизније, њену подврсту коју је створило радикално крило Организације украјинских националиста (ОУН) на челу са агентом Абвера Стјепаном Бандером. Према творцима те идеологије, створене у трећој деценији 20. века, она представља компилацију немачког нацизма и италијанског фашизма у украјинској стварности.

Основни постулат „украјинског интегралног национализма“ представља милитаризована тоталитаристичка држава у којој сва права и слободе смеју да користе само етнички Украјинци, којим инокосно управља вођа једине дозвољене партије. У таквој држави се сваки политички рад сматра противзаконитим, и сви медији су под чврстом цензуром. Представници других етничких група морају или да се иселе из земље, или да буду насилно асимиловани. Међуетнички, тим пре међурасни бракови морају да буду категорично забрањени.

Пошто је у фебруару 2014.године свргнута законита власт, наведена идеологија је наметнута као државна. У ствари, права парола државе, званична, постала је „Слава Украјини! – Слава херојима!“, тј. нацистички поздрав и отпоздрав из времена ОУН(б). Такође постоји и полузванична застава Украјине у црвено–црној боји које симболично приказују „крв и земљу“ из идеологије немачких нациста, односно представља заставу бандероваца. (У тој идеологији константу представља узајамна веза националног порекла народа („крви“) и рођене земље која нацију храни, тј. „земље“ – нем. Blut-und-Boden-Ideologie – прим.прев.). Одбијање да се на нацистички поздрав одговори данас се у Украјини сматра за сумњив знак, односно повод да се неко или избаци са посла, или да се понижава и физички злоставља. „Лустрација смећем“ (убацивање човека у контејнер за смеће) у Украјини је постала појава толико нормална и подједнако понижавајућа као што је то у фашистичкој Италији било мучење рицинусом, које су користили италијански фашисти, Мусолинијеви саборци.

Нова украјинска власт је у пантеон националних јунака увела и војнике дивизије СС „Галичина“, Стјепана Бандеру, капетана Вермахта Романа Шухевича који је крив за покољ Јевреја и Пољака у Лавову у јулу 1941.год. и убијање хиљада пољских сељака 1943. – 44.године. Петро Порошенко је за национални празник Украјине прогласио Дан украјинске побуњеничке армије која се борила против антихитлеровске коалиције.

Зар је могуће да је Европа спремна да вредности украјинских неонациста призна за своје.

***

Један од главних проблема Украјине представља и политичка корупција.

За нормалну појаву се сматра куповина места у парламенту и поткупљивање посланика. У претходном периоду, када је Петро Порошенко био министар иностраних послова Украјине, ни један дипломата није могао да добије посао у амбасади у иностранству, уколико није одређени новчани износ дао министру.

С Порошенковим именом је повезано и више других корупционих скандала. Пошто је сео у председничку фотељу, његова банка је одмах повећала своје активе за читавих 50%, а бродоградилишту које је његово власништво је враћена државна поруџбина која је пре тога била одузета због непоуздане производње.

Корупција је толико обухватила украјинску власт да је представнику ВО „Свобода“, не претерано богатом човеку, било довољно неколико месеци на дужности генералног тужиоца да би стекао цео хотел Хајат који се налази у центру Кијева. А сада су за корупцију сумњиче високи сарадници Министарства горива и енергетике Украјине, при чему као повод служи одбијање Јужноафричке Републике да испоручи угаљ због ризика да може доћи до погоршања њеног имиџа.

Разговори олигарха Игора Коломојског, који су објављени нешто пре избора, говоре да се ситуација са политичком корупцијом у Украјини последњих месеци још више заоштрила. На пример, део списка посланика организације „Самопомошч“ су саставили сарадници и рођаци сарадника америчке трговинске корпорације Cargill.

Далеко од европске традиције је и устоличење политичких династија у Украјини. Оптужбе због политичке корупције постоје и за бившег председника Виктора Јануковича чији је син, који раније није представљао јачег политичара, преко листе Партије региона доспео у парламент. После промене власти посланик у парламенту је постао и син Петра Порошенка. Међу новим лицима у парламенту има и доста представника породица посланика и високих функционера. У украјинском Министарству иностраних послова раде читаве династије рођака које су давно устоличили посланик Филипчук и амбасадор Лубкивски. Према подацима полиције Маркијан, син Лубкивског је, док је радио на Балкану, био повезан са групом која се бавила кријумчарењем и трговином људи. Сада је он саветник руководиоца украјинске контраобавештајне службе, а његов брат је у дипломатији.

Ето такав је украјински менталитет: пошто се пробију на неку дужност људи почињу да од рођака, пријатеља из детињства и земљака формирају своје окружење. То никако нису европске вредности, то је типично исказивање онога, што се у Европи назива „азијатство“.

***

Пореска служба украјинске државе представља бисер европског пореског система јер се у њему прво формирају локални буџети, а тек после тога од њих – буџет државе. У Украјини се сва средства концентришу „горе“, а тек после тога се деле „доле“. Локални чиновници морају да моле централну власт да им се, у зависности од исказане лојалности, поклони у ствари припадајуће „благо“.

Такође, европско законодавство се са великом пажњом односи према правима националних мањина тако што им се обезбеђује не само могућност да опстану самосвојни и да сачувају свој језик и културу, већ им се даје и право на самоуправљање.

У Украјини се чак и дискусија о правима националних мањина тумачи као сепаратизам, а они који се охрабре да говоре о својим правима се гоне судски или их малтретирају.

На пример, када је мађарска мањина у току последњих избора за парламент захтевала да се формира округ, како би и представници Мађара ушли у Врховну раду, врло је оштро одбијена. То је учињено без обзира што је украјинска мањина у Мађарској, која има развијено законодавство у области заштите права националних мањина, заштићена преко закона. Можемо да се присетимо и многих покушаја Украјине да сруши ратификовање Европске конвенције за заштиту регионалних језика и језика националних мањина.

У Украјини се и слобода мишљења отворено гони. Затварају се новине и часописи који им се не допадају, забрањују се телевизијске дискусије, новинари се гоне и са њима се обрачунава. У земљи постоји најстрожија цензура која се назива „мораторијум на критику власти“. Против опозиционих новинара се фабрикују кривични поступци који се квалификују као издаја државе.

Кршење „Светске декларације о људским правима“ и „Повеље о социјалним правима и гаранцијама становништву независних држава“ је у Украјини постала државна политика. У очигледно испољавање суштине политичких снага које су дошле на власт је и њихова убеђеност да становници земље представљају шрафове државног механизма, а не људе. Идеолошка усмереност многих партија које су учеснице „националне револуције достојанства“ садрже захтеве да сваки становник мора безусловно да игра улогу коју му је дао државни апарат, који је изнад њега.

***

Тако се при детаљнијем разматрању испоставља да она Украјина у коју некадашњу земљу упорно претвара садашњи кијевски режим који је учврстио своју власт после државног преврата, у ствари, у суштини – антиевропски пројекат. То је анти-Европа, тројански коњ који је у стању да изнутра растури европску цивилизацију.

(Фонд стратешке културе)