Прочитај ми чланак
Србија је деведесетих под Милошевићем у неким моментима превиђала кључне постулате « реалног и могућег» у очувању Србије дипоматском вештином (обреновићевске традиције) док је политика постоктобарске « револуционарне елите« постепене предаје суверенитет па и легитимног Председника у руке странаца и колико толико очуване државе. Данас тај процес доживљава свој врхунац.
Оно што се види и голим оком је да су као узалудни и као безвердни на западу оцењени и третирани сви наши уступци име уласка у ЕЗ а преузети током протекле деценије и по. То је како видмо само један рачун без крчмара, који је прихватан од стране СНС-а као неке врсте воденичног камена око врата «обавезујућег» наслеђа, политичке матрице предходника ДОС-а.са девизом наводног « спасавања шта се спасти може».
Та жута банда која је ојадила Србију трасира њену предају Косова и изношење 8о милијарди кеша из задужене државе, окачила је вешто и успешно свој салдо наследнцима који су очито предуго желели власт да би сачували присутво духа пред фаустовском понудом. Нису добро .одмерили цену наставка погубне политике која је диригована од светских картела и банкара. Пре свега по народ и државу. Или су пак добили понуду која се не одбија а чије детаље ми још не знамо.
Само је питање времена када ће некадашњи Радикали, бивши супернациоаналистички борци укључујући и садашњег председника четничког војводу па потом изненеда еврољуба, схватити оно што је и политички неиксуснима белодано. Не помаже ни промене свести, бар не Србији, можда појединцима, ни вешто балансирање њиховог вође на натегнутој жици и ЕУ и Русија. То није оно што се очекује од њих поготово у јеку Украјинске кризе, нити оно што их је у комбинаторици амбасада гласова довело на власт. Мора више, још много више.
Јер у заоштравању позиције САД на живот и смрт према Путину, коме је недавно посвећена парада верности и пркоса имам места само за Вашигтон који се води паролом «ко није са нама тај је против нас». А ко је «против нас тај ће гадно да настрада».
То нам се отворено поручује из Стразбура, који поново у име ЕУ јавности пребројава четнике по Србији у уприличеној представи где је припуштен гладијатор из Хага. Да наводно из освете, пре ће бити из неке нама још недовољно доступне комбинације оних који манипулишу казаматима и судбинама узапћених, направи још већи ршум на балканској арени. При томе то чак не мора ни бити договор, једноставно се поклопе интереси.
И тако је дно, добило рупу. И то таман по мери габарита западних манипуланата и њихових кључних играча против Србије, Албаније и Хрватске здружених ако затреба поново као топовска храна. А под лажном заставом демократије и слободног тржишта, и бла, бла…
Тај најновији политички кратер отворен је убацивањем некадашњег политичког оца Воје «синовима» Томи и Аци у њихово задње двориште «не би ли им цркла крава». А мало даље чаме напуштени и огорчени радикали који ће можда добити нову рециклирану политичку ролу.
Све су то отпади и рециклаже досадашње стратегије вишепартизма који је са прљавом водом бољшевизма избацио и преживело чедо титове фараонске владавине овај народ, Србе на прагу да постану Курди балкана. Та владавина посттитотизма заснована на формули сарадње страних и домаћих служби активних још у време Тита диктира да је приступ политици привилегија за одабране и оверене досијеима. Српски речено ко не ради за «наше» не може ни за «њихове» а обоје је неопходно да би неко био политички фактор.
То је један клуб у коме подељени у наводно сукобљене тимове играју намештене изборне утакмице и смењују се тек толико да нико не остане без пара и бодова. Тек толико да се власи не досете. Све се то одвија још од времена догађања па до данашењег одлагања народа. Који од лажи фарисејства, од издаје, преко бруталне демократуре немарно бацани преко ограде « нојеве барке» не схвата шта му раде или ако схвата диже руке од идеје да нешто може да се промени.
Чинили су то сви досадашњи политички актери уз дубоко уверење да је дубина понора испод њихових обећања довољна да обезбеди заборав за сва недела и лажи, а да су спонзори „ружичастих револуција” посебно били убеђени да су осигурали доживотност на власти. Све по праузору на Броза. Који је за њих, руку на срце, недостижан идеал по свим сегметима политичке магије. Вучић поводом Украјине покушава да игра или симулира његову несврстану политику.
Не мора да буде како су замислили то светски моћници. Казује то и скаска о цару Трајану, на интернету приступна као публикације ЦИА, анализе од 1970. до 1993. године, под насловом “Шта после Тита”.
Проучићемо ово из штива, искључиво због добронамерног односа према актуелним политичарима, који су ових дана у паничној потрази за новом комбинацијом одлагања дебакла. Да се управо из намерно откривених тајни Ленглија наслутити и судбина свих извршилаца америчке империјалне воље. Примера има безброј, од Латинске Америке, преко Африке, све до Балкана.
Понуђене анализе о оперативној употреби титиоизма, неврстаности, самоуправљања, први су прави путокази који упућују ширу јавност на сазнања о скривеној сврси “догађања народа“, о задацима, четничким брадама маскираних комуниста, о дуплом дну НВО демократа, али и дела наводно патриотске интелигенције.
Анализе ЦИА о менталном склопу титоиста и крајње бескрупулозним методама борбе за власт, рецимо између Доланца и Љубичића, објашњавају и смисао потоњих догађаја. Рецимо, срж флоскуле “и Србија и Косово”, преображај већег дела назови опозиције (политичких крила служби), данас све више про НАТО агилних.
Нема више алибија, Милошевић, и Ђинђић јуче, а Чеда, Тадић и Николић данас, знали су и морају знати куда, по какву цену и са којим гаранцијама воде нацију мечки на рупу. Или, једноставно, сви ови хазардери мислили су, или мисле, да ће седањем за сто у чијем се кругу игра смртоносни балкански рулет, њих заобићи гвоздени концепт коцкања са судбином на балканском бурету, а то је да у овом рулету нема трајног добитника. Осим његовог организатора који су негде далеко.
Укратко, планере растурања Југославије и данашњег полома Србије, које величају свакодневно овдашњи медији под брњицом, још почетком седамдесетих интересовало је само једно.”Шта после Тита”? Ту је, пре свега, процена да “Русија под било каквим сценаријима неће ризиковати европски, па светски рат, у спречавању америчког сценарија за Балкан”. Показало се тачно. Да ће у надгорњавању дебелог Словенца, везаног за немачки ДМБ (тврди ЦИА) и војних обавештајних структура гурнутих у руке Ленглија још од 1948. (тврди ЦИА) бити отворена бреша за распад СФРЈ. Као пројектовани жртвени јарац, као оличење некаквог предодређеног српског геноцидног национализма, виђен је у опсервацијама ЦИА 1987. Милошевић са “ветром у коси”.
А управо је аналитичар Душан Пророковић коначно провалио од жутих скривану тајну да је споразумом са лидером тадашње Албаније премијером Фатосм Наном на Кипру о мирном решењу косовског питања 1987 Милошевић покушао да заустави НАТО. Који му је у Дејтону везао мараму преко очију. Прекасно, ратна машинерија је била покренута од деведестих у Босни и у Хрватској као империјални модел ширења будућег светског хаоса. Бериша је оборио Фатоса уз помоћ официра, а восјка је прелила оружје на Косово Тачију све у координацији ДМБ и ЦИА-е.
Врло занимљиво, рекло би се и тачно у предвиђањима ЦИА је да ће у том паклу реваншистички десничари, који ступају на сцену, иначе. орочени “кумови“, својим “бруталним узнемиравањем мањина” и “наглашеним национализмом”, пробуђени српски национализам свесно претворити у преговарачку омчу око врата Милошевићу. То јест онемогућиће му да тражи мирнији расплет кризе. И то још од деведесетих у време када му је предлаган «миран разлаз». Моћницима је био потребан још један балкански рат. Србија се збијала и куражила на митнизима и Вука и Воје Шешеља. Као овце у торовима где их уместо пастира чекају курјаци.
Увалити Србији ту гротескну утакмицу за “најпатриоту” и «најсрбина» на крилу углавном квазипатриота, бивших комунњара сада са кокардом уместо петрокраке, наводних бранилаца Југославије прекодринске браће, па Србије и Косова. Наравно да су се они најпоштенији и најпонесенији борили искрено и храбро али у тактици крени стани они су били топовско месо. Тако су у сукобима највише гинула деца истинских патриота.
Тако су без већих проблема и уз не мало учешће паравојски омогућени инцидентни злочини који су по плану пали на терет угледа српског народа где је заправо сахрањена, рекло би се заувек, мрачна тајна о Сребреници, од које сви беже као ђаво од крста. А титови кукавни официри су своје наследнике слали у “добровољно” изгнанство. У суседну Мађарску. Да би их касније, пресвучени у пронатовске миротворце, амнестирали за остављање државе на цедилу.
Једни су у том крвавом циркусу носили дресове са кокардом, а други жуте свеже пропране од црвенила петокраке. Трећи сегмент комуњара извукао се из “рата у коме нисмо учествовали“ и ступио у редове новог поретка, што дакако није садржај о коме би ЦИА причала за јавност. Они су још у радном односу и не треба кварити посао.
Превиђајући свесно и данас пуни смисао те суицидалне представе, у којој су Милошевић и Ђинђић, платили главом кад су били потрошени а остали су кегле на политичкој куглани запада. Увериће се ако већ нису да у америчким и британским плановима нема места ни за пријатељство, лојалност или захвалност. Доживеће они међу нама, данас немоћним посматрачима, сви који претрају сва понижења необјављене окупације, да и ову власт Вашингтон и поданичка“квинта” виде као презрене, а само је питање времена, и као потрошене и одбачене извршиоце.
Такву улогу, свесно или не, нека суди историја, одиграли су Срби саборци Броза, у кога се још куне пола Србије, а потом и бројни њихови потомци из инкубатора титоизма који сада играју у новим дресовима. Слаба је утеха што демократори поједине од њих из чистог утилитаризма, па чак и слуге тоталитаризма, бивше комунистичке функционере и координаторе службе проглашавају херојима демократије.
Неки, показало се, имају краћу а неки дужу употребну вредност, искључиво на бази количине штете и пометње које су у стању да направе на геополитичкој територији интересантној за НАТО империју која се креће на исток. Тамо где ће се под маском заштите људских, посебно мањинских права, формирати протекторати какав је данас ова територија коју зовемо Србија, без трајно дефинисаних граница и јасног идентитета.
(Видовдан.орг – Драган Милосављевић, Фото: Ifeelstock, Зоран Стојковић)
