Прочитај ми чланак
За све вас који сте у неком тренутку упутили презриви поглед некоме ко проси, запитајте се – да ли сте и сами на корак од тога да се нађете у оваквој ситуацији, а да нећете наћи никога да вам помогне. Не заборавите – живот је лутрија – данас смо све, сутра нико.
Кад неко испружи руку надајући се да ће добити мало новца, коментари попут “Иди ради”, “Марш” или “Не дам” су најчешће реплике, и ти људи оду посрамљени, постиђени, гладни.
Приликом вожње београдским превозом, неретко се деси да неко од грађана без крова над главом уђе да се угреје и одспава, макар до наредне станице. Бус Плус контролори су у себи сачували мало хуманости, па их не малтретирају за карту и не буде, док ће често бити путници ти који ће их презриво погледати, наизглед грозећи се тих “људских отпадака” који су им, ето, заузели место и с којима морају да деле ваздух.
Срећом, хуманост се није потпуно изгубила, па ће тако у руку беспомоћне старице која у својим касним 70-тим, са болесним ногама, иде по трамвају молећи за који динар, слетети и понека пара и помоћи јој да прегура дан.
Њено држање, иако старо и болесно, одише неким посебним достојанством у ходу и тону, достојанством које није гордост него остатак онога што је некада било њено нормално држање.
У линији 7Л, данас по повратку са терена ка редакцији, загрлила сам ову баку. Подсетила ме је на моју баку, и истог тренутка сам помислила да би и моја исто ово радила за мене, ако бисмо икада били у безизлазној ситуацији.
Сазнала сам како се бака зове (замолила је да јој не објављујем име), зашто је у ситуацији да проси, колико то дуго ради и каква јој је животна ситуација.
– Немамо од чега да живимо. Остали смо само син и ја, имам пензију од покојног мужа који је радио у индустрији “Зорка”, али ми је пензија недовољна за било шта. Прво је била 8.000 дин, па сам их молила да је повећају макар мало. Дали су нам помоћ, сада је 13.000, али од тога не могу ништа. Плаћамо и кирију и лекове и дажбине.
Сазнала сам и да има сина који је радио у војсци бивше Југославије, али је изгубио службу са променом власти и падом старог режима. Од тада, како каже старица, син јој је имао здравствених проблема, радио је физичке послове, али су га послодавци често изиграли причама о пробном раду који не би платили, и, када би га искористили за молерисање, скупљање отпада, и сл. – само би се захвалили на услузи и рекли да ће ипак узети неког другог.
– Ја сам некада била шнајдерка, и то добра. И, срамота ме је, сине. Уђем у превоз где ме нико не зна. Ја сам некада била угледна, мој муж је био неко и нешто, пред сином је била светла будућност. Сада сам спала на ово, а Бог нек’ да срећу свима који ми помогну.
Нешто пре нашег разговора, неколико присутних путника је баки дало по неку пару, мада је и даље било оних који су уз кисео осмех изигнорисали да постоји. Један момак јој је убацио 200 дин. у џеп, на шта се она расплакала и дубоко се захвалила. Девојка којој се приближила јој је уступила место и с њом попричала, стављајући јој новчаницу у длан.
– Како сте сви дивни, децо моја. Вратиће вам се доброта, видећете. Хвала вам – рекла је бака.
Лик, осмех и енергија ове баке остаће ми урезане у памћење цео живот. Већ смо стигле на крајњу станицу, трамвај се испразнио. Пружила сам јој руку да јој помогнем да сиђе са високих трамвајских степеника.
Када сам је питала “Могу ли икако да вам помогнем осим да вам дам мало новца?”, рекла је нешто од чега ми је застала кнедла у грлу.
– Сине, помаже и то што питаш да ли ми треба помоћ. Одавно ме неко није питао како сам. Нека те прати срећа.
Реците ми, драги суграђани – колико нас је небројено пута окренуло леђа онима којима је наша помоћ била потребна, али смо, без срама, у црквама били први за причест и себе називали великим хришћанима? Колико смо пута окренули главе од проблема и несреће других, али смо први говорили о свом чојству? Будимо заједно хумани – наших 10, 20, 50… динара је нечији још један дан живота.
(Телеграф)
