Присуством премијера Србије, Вучића, обележавању Дана мртвих, поменута комеморацију је уздигнута на највиши степен политичке представе на међународном нивоу. Тиме су мађарски ратни злочинци изузети од других.

Празник Дан мртвих на који се наши римокатолички суседи окупљају на гробљима и сећају својих покојника, ове године у Суботици обележен је на посебан начин. Наиме и премијер Србије Александар Вучић дошао је у Суботицу ради посете тамошњем „Сенћанском гробљу“ у намери да присуствује комеморацији. Дао је посебан значај чину „сећања на жртве страдале првих дана партизанске власти после ослобођења града“, 1944. године. Организатори свечаности били су локална самоуправа и Савез војвођанских Мађара. Они су високо оценили долазак премијера Србије, оценивши речима да је држава признала жртву!

Ове речу о признању жртава изреченe су у присуству политичара, представника амбасада Мађарске и Хрватске, конзулата и мањинских удружења и организација. Представа је била комплетна поред споменика „Птица сломљених крила“ и зида са уклесаним именима жртава међу којима, поред мађарских, има имена „Буњеваца, Хрвата и Јевреја“.

Присуством премијера Србије, Вучића, обележавању Дана мртвих, поменута комеморацију је уздигнута на највиши степен политичке представе на међународном нивоу. Тиме су мађарски ратни злочинци изузети од других пошто су овим изузимањем они преведени у мање злочинци од Немаца и Хрвата, а злочинци су партизани!

Нисам од оних који верују у непогрешивост НОБ-а, револуције и партизана. Напротив због бројних идеолошких политикантских фалсификата у историографији рата 1941-1945. године и идеолошке злоупотреби архивске грађе сматрам да треба извршити озбиљну критику историје ради утврђивања истине. Али овај чин изузимање мађарских ратних злочинаца задире најдубље у међунационалне односе у Војводини и појачава стално присутну националну напетост.

Присуство Иштвана Пастора и Александра Вучића на комеморацији ради „отклањања баријера које су постојале“ дан уочи гласања у скупштини Војводини о реконструкцији покрајинске владе је показатељ вишеструког неразумевања укупне политике која се води у Србији, а која још увек стење под наметнутим старомодним титоистичким антисрпским политичким наслеђем чији је симбол Аутономна покрајина Војводина!

Иштван Патор, председник скупштине Војводине, неће да „шминка мртваца“ али зато улепшава последице мађарске окупације и угронацистичке политике у Бачкој 1941-1944. године и тиме нарушава суверенитет Србије у садејству, ни мање ни више, са председником владе Александром Вучићем.

Актуелна реконстукција владе Бојана Пајтића је практични корак сепаратиста и присталица „европске Војводине“, читати „Војводине регије ЕУ“, без суверенитета и државног интегритета Србије. Зато обраћање премијера Вучића окупљенима на гробљу у Суботици можемо да тумачимо као удвориштво мађарској мањини, уверен да ће са СВМ успети да сруши нелегитимну Пајтићеву владу. Цена за војвођанске Србе и Србију сувише висока!

Вучић је погрешно поменуо Милоша Црњанског који није угарско-мађарски писац а још више је погрешио поменом аутора песме „Устајте Мађари“ Александра Петровића, Петефи Шандора! Овај други поред све песничке славе, а чију песму о нечешљаној глави која вири из чађаве механе на крај села Срби радо певају, није близак Србима који га гледају исто као на генерала Дамјанич Јаноша или Јована Дамјанића који је направио покољ српског живља у бачком и банатском Потисју 1848. године и рекао, парафразираћу – побићу све Раце, па ћу и сам да се убијем.

Паушална оптужба елите мађарске мањине у Србији да су Титови партизани, а сада само партизани, извршили ратни злочин кажњавањем – немзетера, левенти, чланове партије мађарских нациста Стреласти крстови и Турански ловци, сараднике мађарске обавештајне службе „Кемелхирато“, а затим и грађанских угронацистичких организација који не само што су Хортијеве хонведе 1941. године свечано дочекали него су их водили у лов на Србе подстрекавајући их речима и ракијом на злочине. Само у Суботици и околини остала је тајна судбина око 5000 Срба. Исти ти који су одушевљено дочекали окупаторску војску а затим тужакали своје суседе друге вере и нације, исто су поновили јануара 1942. године. Истини за вољу све су радили на своју руку, али уживали су подршку мађарске државе, њене владе, војске, полиције и благослов римокатоличких и протестантских свештеника и прелата.

Сам председника ратне владе Мађарске, Ласло Бардоши, на суђењу 1946. године изјавио је, правдајући етничко чишћење, да покољ, логорисање и протеривање Срба са окупиране територије Бачке и Барање је изведено у интересу мађарског народа да се сачува његово јединство и у складу са ставом јавног мњења Мађарске.

Најновија обнова угронацизма у суседној Мађарској, као демократског процеса, дала је подстрек да се исти прелије у Србију и друге суседне земље. Балинт Пастор, син Иштвана Пастора, такође политичар, јавно се декларисао ступањем у чланство суботичког угронацистичког огранка „Омладински покрет 64 жупанија“. Касније је покушао да се оправда и одбаци чланство, али његов захтев у Скупштини Србије за рехабилитацијом протераних Мађара и фолксдојчера из два насеља у јужној Бачкој где је изведена Рација 1942. године доводи његов накнадни став у сумњу. А онда, отац, угледан и мудар, Иштван Пастор доводи на Сенћанско гробље у Суботици премијера Србије Александра Вучића да се поклони „жртвама партизанске одмазде“ међу којима можда и има недужних, морамо да се оградимо од било какве паушалне осуде, али већина наведених није!

Зар нису са списка имена уклесаних на плочи In memoriam постављених на зиду на Сенћанском гробљу прочитана имена убица? О томе је пре кратког времена у београдском листу „Вечерње новости“ објављена изјава и фотографија оштећене особе која је указала на име убице свога оца. Јавно су потомци жртава показали имена убица, којима се, каква несмотреност, на Дан мртвих 2014. године између осталих поклонио и премијер Србије Вучић.

Политичар ће, наравно, одбити овакву тезу и рећи да није тачна или да је бесмислена. Притом ће изјавити да тврдња увређене и оштеђене родбине, Срба, није тачна. Прећи ће преко чињенице да је спомен-плоча In memoriam настала на основу сведочења ожалошћене родбине Мађара која сматра да је учешће њихових најближих у оружаној акцији иза леђа Југословенске војске априла 1941. године патриотски чин. Тиме се, такође и сарадња са организацијом „Кемелхирато“ и учешће у геноциду 1942. године апсолутно минимизира и, које ироније, представља као чин за понос! Зато сумњамо да међу именима на списку In memoriam, има и оних који су као војници хонведског генерала Јене Густава остали у снегу и леду код Вороњежа у сукобима са Црвеном армијом 1942. године.

Због почињених злочина које су извршили мађарски мањинци као немзетери, левенте и припадници полицијских снага и обавештајне службе „Кемелхирато“ а иза којих је стајала мађарска држава, Совјети су сматрали да је Мађарска крива за почињене ратне злочине и да треба да сноси одговорност исто као Немачка.

Под утицејем Европске уније став о одговрности Немачке и сателита за ратне злочине је промењен и разматра се могућност да се изврши рехабилитација осуђених ратних злочинаца. Рехабилитацијом би се правно и историјски променио њихов статус, а у Србији би ратни злочинци Мађари, Немци, Хрвати, Арбанаси, Бугари и други постали жртве српског терора! Рад судова би се прогласио за нелегалан а кажњавање ратних злочинаца за правни и историјски злочин.

Иштван Пастор и Александар Вучић имају, сваки своје политичке разлоге за учешће на комеморацији на Дан мртвих на Сенћанском гробљу у Суботици 2. новембра 2014. године. Први, веома вешто, а да га нико не примећује, врши хомогенизацију мађарске мањине у Србији, а други вероватно у намери да у сарадњи са Иштваном Пастором без обзира на цену „има политички рачун“ око рушења Пајтићеве владе, односно спречавање њене реконструкције у чему није успео. Влада Бојана Пајтића мора пасти јер она није легитимна и не само што није легитимна већ спроводи мере које су супротне Уставу Републике Србије и у директном сукобу са већином српског становништва Покрајине и ставом бирача.

Ово је осврт само на део питања око комеморације у Суботици и тек неке недоумице које је овај непромишљени гест премијера наметнуо.

Оба поменута политичара, што је врло важно да подвучемо, дисквалификују одлуке Савезника, које је прихватила и Југославија о кажњавању ратних злочинаца а казне су у ратним условима сурове. Најтеже је то што дисквалификују рад југословенских судова и судија војних и цивилних на ослобођеној територији октобар 1944-март 1945. године. При томе занемарују и изостављају чињенице да ни једно лице процесуирано због извршеног ратног злочина није било невино.

Са друге стране Александар Вучић као да не зна или намерно прелази прагматично преко чињенице да Мађарска, а са њом и мађарска национална мањина, простор Војводине упорно од 1920. године накнданим образложењем назива Делвидек, односно, Јужни крај. Овим преименовањем једноставно не признаје међународне границе и право српског народа Баната, Бачке, Барање и Срема на његову исконску територију и на самоопредељење које су им гарантовале силе Антанте и Србија 1918. године, а потом 1947, силе победнице над Осовином приликом склапања мировног уговора у Паризу. Овим преименовањем Војводине у „Јужни крај“, Мађарска покушава да избрише да су Угри овај „Јужни крај“, Банат, Бачку, Барању, Срем па и Славонију називали Рацорсаг-Србија и ово име уписивано је у оновременим географским картама Угарске. Наметање новог имена је покушај брисања континуитета живота српског народа на реченим територијама.

Иначе, брисање српског континуитета на реченим територијама вршено је дуготрајним процесима – мађаризацијом, геноцидом и на крају аутономијом Војводине у Србији. Врхунац је учешће премијера Вучића на комеморацији за Дан мртвих праћен задовољним изразом лица Иштвана Пастора којим показује да је надмудрио и надиграо свога госта. Он веома добро зна зашта га је и са којим циљем довео пред споменик „Птица сломљених крила“!

Иштван Пастор је прихватио став да се не меша у српско-српске послове а за узврат да добије гостовање Александра Вучића у Суботицу на Дан мртвих.

Није овде реч о обарању Пајтићеве владе или спречавања њене реконструкције. Реч је о сепаратизму у Војводини, који је, немојмо да се заваравамо, опасан по безбедност српског народа у целини. Зачет је тобож на идеолошкој и класној основи 1944. године, а спроводили су га „марксисти“ шегрти, калфе, разне занатлије, несвршени ђаци и студенти којима је призната висока школска спрема! Иза аутономије су стале оне силе које су довеле Броза у Србију, а које су уједињење Баната, Бачке, Барање и Срема на челу са Лојдом Џорџом узеле „к знању“ 1918. године и никада нису опростили Србији рушење Аустро-Угарске.

Мађарска је заинтересована да штити своју националну мањину у суседним земљама. Једна политичка мера мађарске државе је ослобођење мањине од кривице за антисрпску пропаганду и почињене злочине. Идеална прилика је Дан мртвих 2014. године и поклоњење премијера Србије наводним невиним жртвама Мађара који су као ратни злочинци процесуирани и кажњени на најтеже или временске казне. Не сумњамо да није било али ни једно лице изведено пред суд није било без неке кривице. Проблем су логори у које су смештени деложирани становници неких насеља, што је била изнуђена мера да не би дошло до самовљног вршења правде над онима који нису били умешани у злочине немзетера, њихових најближих! Ово треба јавно рећи, а не да влада Србије доноси паушално ослобођење од сваке кривице протераног становништва.

Иштван Пастор са СВМ уздржао се од гласања за реконструкцију Пајтићеве владе. То је штета мања од користи у политичкој трговини коју је „зарадио“ поклоњењем премијера Србије Александра Вучића споменику „Птица сломљених крила“ и списку са плоче In memoriam на Сенћанском гробљу у Суботици Лета Господњег 2014. Пастор је постигао циљ, додао је камичак на ваги оптужбе против Срба и партизанске војске због извршене правде над ратним злочинцима немзетерима и фолксдојчерима а овај став има дубље значење – ко је извршио геноцид тај нема право на територије! Нека се премијер Србије Александар Вучић замисли због поклоњења а исто тако и чланови Владе због непромишљене одлуке, прво: што је остао у празном простору између Пастора и Пајтића; друго: да ли је поклоњење на „Сенћанском гробљу“ прече као дневно политички интерес или интерес нације и државе, и треће: да му се придруже и чланови ладе непромишљеном одлуком!

Откуда пракса и потреба да државници Србије иду на поклоњење ратним злочинцима. Да ли је борба за власт преча од националног интереса и личног достојанства. Ако то није, да ли се ради о недовољном познавању историје односа Србије и Мађарске?

Јован Пејин

Ознаке: Александар Вучић, злочини мађара над србима, пастор