Прочитај ми чланак

Сергеј Правосудов: „Обојена револуција“ и антируска политика Александра Вучића

0

sergej pravosudov
„Александар Вучић проводи отворену антируску политику. Он покушава да истисне из Србије Гаспромњефт. Он блокира градњу Јужног тока, тј. проводи апсолутну прозападну политику. Зашто се наш предсједник Владимир Путин сусреће са Вучићем? Треба јавно објавити да је он непријатељ и Русије и Србије.“

Средином новембра провео сам недјељу дана у српским земљама, наступивши с рефератом у Београду и Бањалуци (текст реферата можете погледати овдје.) Конференције су биле организоване уз подршку руског Фонда подршке јавној дипломатији Горчакова. Овај фонд помаже омладини да боље упознаjу Русију.

У Србији Фонд Горчакова организује конференције већ више пута и привукао је пажњу српских политичара. Чим смо допутовали, преко посредника су нам се обратиле вође покрета Трећа Србија. Овај посредник нам је рекао да је по подацима Треће Србије Бошко Обрадовић ове године два мјесеца учио у САД. Када се вратио у Србију Двери су почеле припремати обојену револуцију у Србији како би свргнули прозападну владу Александра Вучића. Главна лозинка ове револуције мора постати зближавање са Русијом. Почетак немира одређен је за прољеће 2015. године.

Немири би омогућили Вучићу да окриви Русију за покушај организовања државног преврата. Пошто је партија Трећа Србија још недавно била дио покрета Двери ја сам се са сумњом односио према овој информацији. Како је познато Трећа Србија наступа под лозинком независности Србије од САД, али се у ствари ова партија оријентише на Александра Вучића. Средином октобра Трећа Србија је у Београду организовала конференцију Нова Европа, коју је неформално посјетио А. Вучић и поздравио њене учеснике.

Лидери Треће Србије пожељели су да се састану са нашом делегацијом у Београду да би разговарали о могућој сарадњи. И ето, док су наша делегација и представници Треће Србије сједили за вечером, десио се непредвиђен случај. Један од чланова наше делегације, под утиском мог реферата, почео је да протестује: „Александар Вучић проводи отворену антируску политику. Он покушава да истисне из Србије Гаспромњефт. Он блокира градњу Јужног тока, тј. проводи апсолутну прозападну политику. Зашто се наш предсједник Владимир Путин сусреће са Вучићем? Треба јавно објавити да је он непријатељ и Русије и Србије.“ Послије ових изјава на лицима лидера Треће Србије појавила се невјерица и страх. Убрзо су устали од стола и отишли, на тај начин не наставивши никакве заједничке пројекте са Фондом Горчакова.

За неколико дана сусрели смо се са лидерима покрета Двери. Изразио сам интересовање за њихове планове везано за организацију протеста. Они су се веома зачудили и рекли су да Бошко Обрадовић није био два мјесеца у САД него седам дана и још двије семице у Канади. У то вријеме он је држао предавања и сусретао се са представницима српске дијаспоре у тим земљама. Што се тиче покушаја свргавања Вучићеве владе, они, по ријечима представника Двери, немају такве планове будући да би то за њих било самоубиство. Па садашња власт се ослања на подршку САД и ЕУ, контролише структуре моћи, медије и имају озбиљне финансијске ресурсе.

Двери се залажу за савез Србије са Русијом и предложили су Фонду Горчакова да организују заједничке пројекте. Ипак, ми смо им објаснили да Фонд не може да се бави политиком. Фонд подршке јавној дипломатији Горчаков сарађује са друштвеним организацијама. Ако млади људи пожеле да створе некомерцијалну друштвену организацију могу поднијети захтјев Фонду Горчакова за финансирање својих пројеката

За разлику од САД и земаља ЕУ, Русија не рачуна на организовање преврата. Наша земља жели да лидери земаља, како у Европи, тако и ван Европе, мисле искључиво о својим националним интересима. Ако то буде тако они ће брзо схватити да им одговара да се друже са Русијом и да реализују заједничке, узајамно повољне, пројекте. Данас су лидери многих земаља принуђени да испуњавају наредбе САД, што је често у супротности са њиховим националним интерсима. У прилог томе може се навести пројекат Јужни ток.

Свима је јасно да је он веома повољан и за Србију, и за Бугарску, и за све остале земље Европе. У случају његове реализације успешно би се ослободили од зависности транзита гаса преко територије Украјине. Како је познато ова земља је више пута узимала из транзитног цјевовода гас који је био предвиђен за потрошаче у другим замљама. Осим тога, ситуација у Украјини тешко се може назвати стабилном, јер се тамо наставља грађански рат.

У процесу градње гасовода Србија ће добити нова радна мјеста. Притом, градњу ће платити Гаспром, а Србијагас ће надокнадити свој дио послије, када гасоводом пође гас из транзитног плаћања.

Руководиоци у Србији и Бугарској кажу да им градњу Јужног тока забрањује Европска комисија (ЕК). Али, сходно законима ЕУ, ЕК се не може мијешати у градњу гасовода и та права припадају националним владама. ЕК има право да одређује правила експлоатације гасовода , када су они већ саграђани, при чему се то тиче Бугарске која је у ЕУ, а Србија, како је познато, није члан ЕУ. При том, ЕК не предлаже Србији и Бугарској никакве алтернативне изворе испоруке гаса.

У посљедње вријеме много се говори о увозу у Европу утечењеног природног гаса (LNG). За његов пријем били су саграђени специјални терминали. Истина, били су попуњени са 20 -30 % пошто су произвођачи LNG дали предност испоруке своје производње у земље Азије: Јапан, Кореја, Кина, гдје ће за гас плаћати 40-50 %, а понекад и 100% више него у Европи. Тако да ће европски потрошачи моћи замијенити руски гас за LNG, ако се сложе да плате за њега највишу цијену.

Примјер Бугарске, очигледно показује да приступање НАТО и ЕУ не значи аутоматско побољшање квалитета живота – Бугарску буквално „доје“ богатије земље ЕУ. Положај Бугара био би још јаднији да нема 400 000 руских породица које су стекле своје некретнине у Бугарској. Осим тога, руска компанија ЛУКОЈЛ је преузела нафнопрерађивачку фабрику у Бургасу и сада је ниво плата у том граду два пута већи од просјечне плате у Бугарској.

Очигледно је да би Србији било много корисније да сачува неутралност и да добива корист од трговине како са ЕУ тако и са Русијом. Засад, пак, Србија, иде према ЕУ и НАТО и мало брине о сопственим националним интересима.

Добро је да Србија има довољно здравог разума и да се не присаједињује санкцијама против ЕУ. То је омогућило Србији да суштински повећа извоз пољопривредних производа у Русију. Ипак, од 1. јануара 2015. на територији Србије почеће дјеловати сви закони ЕУ. То значи да Србија неће имати права члана ЕУ, али ће имати много обавеза. Биће занимљиво како ће се у тим условима понашати руководство Србије.

АУТОР: Сергеј Правосудов, директор Института националне енергетикe
ПРЕВОД: Милана Бабић/

(Евроазија.инфо)