Будући да је ово сајбер век и да интернет увелико доминира многим сферама живота и убрзано осваја религијски домен, отвара се питање сврсисходности постојања верских богомоља.

Оливер Суботић, свештеник и стручњак за дигиталне технологију

О најновијим тенденцијама формирања виртуелних богомоља, те верских интернет социјалних мрежа и дискусионих група, за „Вести“ говори презвитер Оливер Суботић, свештеник и стручњак за дигиталне технологије, који је управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Српској православној цркви.

Шта ера бинарног кода значи религијским заједницама? 

– Цивилизација бинарног кода је сама по себи изазов за све, па и за хришћане. С једне стране, отвара нам могућности осмишљавања нових видова мисије, организационих шема, побољшања комуникације међу помесним црквама, што је добро и корисно. Са друге стране, међутим, пред нама су нови видови отуђења, зависности, нарушавања приватности, виртуелних идентитета и много чега другог што је прилично штетно.

Које су предности, а које су мане упражњавања верских потреба преко интернета? 

– У православном хришћанству не постоји нешто попут „задовољавања духовних потреба“ јер је то одлика потрошачког менталитета. Православно хришћанство позива на сусрет са Богом у заједници Цркве, сусрет који је жив и отворен, сусрет у коме човек изнова проналази свој изгубљени лик и истински га остварује. Дакле, питање припадности Цркви је питање суштинског идентитета у Христу, а не задовољавања било какве духовне потребе у потрошачком маниру. У том контексту, интернет сајтови и друштвене мреже могу бити помоћник да човек дође до одређене информација и да лакше приђе црквеној заједници тако што ће се претходно „информисати“, али никада не могу и не смеју да буду замена за живо, физичко учешће и општење које захтева подвижнички начин живота.

Да ли интернет приступ религији може утицати на појаву вишка богомоља и традиционалних религијских заједница у свету?

– То се може десити једино код оних хришћана који немају изграђену подвижничко-литургијску свест. А ако те свести нема, онда изазов неће бити само интернет, већ било шта друго где се пројављује псеудозаједништво, попут дискотеке, стадиона или томе слично. Није проблем уколико је неко присутан на електронском форуму или друштвеној мрежи, поготово ако за то не издваја много времена, али је и те како проблем ако осећа већу припадност форуму-мрежи него својој литургијској заједници. Да и не говоримо о покушајима преноса литургије у виртуелну сферу, ту врсту промашаја је излишно и коментарисати.

Да ли се дигиталном пастирском мисијом губи стварни контакт са паством? 

– Све зависи од тога да ли је пастир успео да пронађе баланс у том домену. Постоје одређене границе које не треба прелазити. Примера ради, ако неко има духовни проблем и треба му хитна помоћ, а не може наћи духовника или је он километрима далеко, онда је јасно да електронска пошта или СМС порука заиста могу бити од помоћи. Но уколико таква врста комуникације пређе у навику, онда духовник постаје нека врста електронског сервиса, што је веома проблематично. Не можемо очекивати од свештеника да буде „онлајн“ и да га можемо добити притиском на дугме, иако не треба превиђати чињеницу да све више људи управо у електронској сфери проводе највећи део своје комуникације са спољним светом. Суштина је да користећи савремене технологије останемо верни живом контакту и сусрету са човеком лицем у лице. 

Без сурфовања упразно

Колико је интернет користан за хришћане?

– Ово је широко питање, али можемо поставити једну једноставну поставку која га решава. Уколико је коришћење интернет сфере у сагласју са подвижничко-литургијским животом, онда је то сасвим у реду и остаје да искористимо шансе које су пред нама. Конкретније речено, уколико се интернет користи одмерено (временски), пробрано (у погледу одабира информација), циљано (у погледу избегавања сурфовања „упразно“), без жеље за заменом живог општења и без идеја за стварањем такозване електронске цркве, онда и те како може бити користан у организационом, комуникационом и мисионарском смислу. 

(Вести)

Ознаке: продаја, хришћанство, цркве