Прочитај ми чланак
Зашто је неопходно да Русија направи корак у сусрет Србији.
Претпрошлог викенда у Београд се вратио Војислав Шешељ. Одлежао је 11 година у Хагу и постао рекордер у броју година проведених у притвору. Лидер српских радикала, са метастазама на јетри и несломљеног духа, долетео је у главни град Србије и већ за пар дана говорио је на митингу својих присталица на главном тргу у земљи.
Локални медији приказали су његов повратак као повратак победника, а власт, коју је Шешељ проклео због прављења компромиса са Западом, суздржано му је пожелела добро здравље, које ће му бити потребно: многи сматрају да је ослобађање идеолога „Велике Србије“ условљено искључиво веома лошим стањем здравља хашког оптуженика. Леш још једног оптуженика (после смрти у притвору, бившег председника Југославије Слободана Милошевића) Хашки трибунал, чији је мандат истекао још пре четири године, не може издржати.
ПРОМЕНЕ БАЛКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ САД
Међутим, не бих се ослањао на хуманост хашких судија. Наиме, пратећи одлуке Хашког трибунала од његовог оснивања 1993. године до данас, он се може оптужити за све осим за хуман однос према Србима. Албанци, Хрвати и Бошњаци масовно су излазили из затвора „због недоказаних оптужби“ или су просто били амнестирани. Срби, којих има више од 70 одсто у притвору, увек су практично издржавали казне до краја. Ослобођена је 2009. године бивша председница Републике Српске Биљана Плавшић, која је одлежала осам од 11 година, узимајући у обзир да је услов за њено ослобађање био да упути позив Ратку Младићу да се преда. Откуд одједном таква неочекивана великодушност и још према коме – према идеологу српског отпора 90-тих година. Због чега?
Понекад историја прави невероватне обрте и дојучерашњи непријатељи постају принудни савезници, а пријатељи љути противници. Главно је знати, шта је све могуће. Завади па владај – природа је власти, посебно ако је са Запада.
Последњих година америчка политика на Балкану преживљава озбиљне промене. Заједно са скрајнутим либералним крилом локалне политичке структуре, америчке амбасаде у региону почеле су се крајње пажљиво односити према главним америчким противницима из недавне прошлости – Српској демократској странци у Републици Српској и Српској радикалној странци у Србији. Тешко је замислити, али америчке невладине организације су на парламентарним изборима одржаним у октобру у Републици Српској подржале странку оснивача Републике Српске Радована Караџића против партије премијера Милорада Додика. Посебан зачин тој ситуацији даје чињеница да је Караџићева ћерка била један од главних говорника Додикове партије, против које је иступала странка коју је основао њен отац. (Грешка, Соња Караџић ушла је у парламент као кандидат СДС; прим. прев.)
ПОТЕЗ ЈЕ НА РУСИЈИ, А НЕ НА СРБИЈИ
Слична ситуација је у Београду. До краја искористивши потенцијал либералних партија, наши амерички партнери су, без и мало колебања, решили да се окрену патриотским странкама. Сада ће покушати да „замуте воду“ са десне стране. Неочекиваним повратком Војислава Шешеља у Београд Запад је поручио председнику Томиславу Николићу: не примичи се Русији више него што је потребно иначе ће те сачекати судбина Слободана Милошевића. Истовремено, интелигентни Шешељ схвата да га Запад искориштава, али ништа не може да уради – превише је огорчен на свог бившег заменика Николића, који се усудио да се измакне контроли и победи на председничким изборима 2012. године.
Тренутно, стање руско-српских односа личи на стање тркача који очекује сигнал за старт, а сигнала нема па нема. Ситуација је таква: потписан је Јужни ток, скоро све крупне руске компаније су у Србији, а инвестиције никако да стигну. Дугогодишњи пројекти чекају своје време. Одговорност за то не сноси само Београд него и Москва.
Од Русије зависи да ли ће под притиском Запада опстати влада премијера Александра Вучића, који није ишао на руку Вашингтону по питању увођења санкција нашој земљи.
Стављање у први план геополитичких решења за Србију и остале земље Европе представља природно продужење политике повратка Крима и оживљавање Новорусије. Наша администрација мора изнети предлоге у најкраћем могућем року. Србију треба кандидовати у чланство ОДКБ (Организација уговора о колективној безбедности) и Евроазијски савез, предложити статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу, приближити српску привреду руском тржишту.
У противном, „руско пролеће“ и његов природни опстанак у Европи могу постати пуцањ у празно.
Превео Петар Минић за standard.rs
(Известия – Олег Бондаренко)
