Прочитај ми чланак
Свуда се жале да је тешко. Слушао сам то у Украјини, Шпанији, Русији, Црној Гори. Али овде, у братској Србији, коначно сам нашао мир.
Овако за „Блиц“, мало на руском а мало на српском, почиње своју исповест Рус Алексеј Ширин (37). Из Украјине је избегао у августу, а у Србију је стигао пре месец дана и ту, каже, намерава да остане.
– Побегао сам када су Украјинци покушали да ме регрутују да ратујем против Руса. Да нисам отишао, ухапсили би ме, убили… – прича Алексеј спуштене главе, док у рукама обрће чашу.
Заљубљен у Храм СВ. Саве
За месец дана у Београду, Алексеј је обишао све музеје, где су га пустили да уђе бесплатно.
Нарочито, каже, воли да прошета до Храма Светог Саве, а најлепшим делом Београда сматра Калемегдан.
– Волим да посматрам старе грађевине. Познајем историју ових предела и занимљиво ми је како се она осликава у архитектури – каже Алексеј.
У Украјини је живео у Запорожју, граду на реци Дњепар, који броји скоро 800.000 становника. Тамо је завршио средњу машинску школу и дипломирао на техничким наукама.
Као инжењер металургије радио је у металуршком комбинату, али је због мале плате бољи живот решио да потражи у Шпанији, где је својевремено живео са супругом Перуанком.
– Она је и даље тамо, у Мадриду. Развели смо се. Ја сам се онда вратио у Запорожје иако се тамо живело лоше и пре рата. Сада је тек трагично. Нема воде, нема струје. Последњи пут када сам се чуо са мајком само ми је рекла: „Сине, не враћај се“ – прича Алексеј.
Из Украјине је прво избегао у Црну Гору коју описује као „лепо туристичко место, али ништа више од тога“. Потом је стигао до Босне и Херцеговине и посетио Републику Српску за коју је чуо да има сличну судбину као исток Украјине.
– Српски народ, а туђа земља. Таква нам је судбина. Можда зато осећам да овде припадам. Лутао сам такорећи по целој Европи, али нигде нисам осетио топлину дома као у Србији – каже он.
Смештен је у центру за азиланте у Крњачи, у соби са још једним православцем, Бранком из Македоније. Дане проводи учећи српски, па смо тако на његовом столу затекли Љермонтов роман „Јунак нашег доба“, са паралелним странама на српском и руском језику. Алексеј нам је одмах показао и свеску исписану лекцијама из граматике.
– Научићу српски као матерњи и потражити посао. Било какав. Свој пут посматрам као авантуру. Биће тешко, али занимљиво. И надам се са срећним крајем – поручује млади Рус.
(Блиц, Фото: О. Бунић)
