Прочитај ми чланак

БУМЕРАНГ: Привредни пад сиромашне Европе руши привреду Немачке и Француске (Графикони)

0

nemacki izvoz i euro u_1448_5816

Еуростат публикација из октобра 2014. доноси нам свеже податке о економским кретањима у индустријској производњи унутар Европске уније.

Бројке нису обећавајуће, индустријска производња у еврозони у августу 2014. у односу на јул 2014. пала је за 1,8 одсто док је на нивоу ЕУ 28 пала за 1,4 посто. У августу 2014. у односу на август 2013. индустријска производња у еврозони пала је за 1,9 одсто.

Индустријска производња у еврозони још је увек 13,1% нижа у односу на врхунац који је доживела у априлу 2008. Међутим, посебно забрињавају најаве да је и најјача европска економија – Немачка – на путу према рецесији. Гардијан је немачки пут према рецесији сажео у 5 тачака:

1. Немачка трговинска позиција слаби

Немачки извоз пао је за 5,8 одсто у августу. Реч је о највећем паду од времена ране фазе избијања финансијске кризе у јануару 2009. Увоз је такође пао за 1,3 одсто. Реч је о стопама пада које су горе од прогнозираних. Пад извоза смањио је немачки трговински вишак са 22 200 000 000 евра на 17,5 милијарди евра.

Nemačka trgovinska bilanca _e

Слика 1: Немачка трговински биланс

2. Немачки инвеститори су песимистични

ЗЕВ индекс економског поверења пажљиво се прати широм света будући да се сматра релевантним податком и корисним сигналом прекретница у економском циклусу. У септембру је индекс пао девети месец за редом на 6,9 поена због повећане неизвесности о изгледима немачке економије и осталих економија еврозоне.

Nemački ZEW indeks ekonomskog povjerenjad

Слика 2: Немачки ЗЕВ индекс економског поверења

3. Немачка производња је у драстичном паду

Према подацима Немачког уреда за статистику, индустријска производња у августу је пала за 4 одсто. Остварени пад непријатно је изненадио инвеститоре и економисте који су предвиђали мању контракцију од 1,5 одсто. Економисти тврде да се пад може приписати привременим факторима попут периода годишњих одмора. Међутим, размјер оваквог пада не може се објаснити једнократним учинком периода годишњих одмора што упућује на праву слабост у немачкој индустрији.

4. Немачка стопа инфлације је ниска

Немачка стопа инфлације остала је непромењена и у августу је износила 0,8 одсто. Ниска стопа инфлације недвосмислено је добродошла међу немачким потрошачима, међутим недостатак притиска на цене у привреди одраз је негативног тренда у еврозони.

Унутар монетарне уније, годишња стопа инфлације износи тек око 0,3 посто – много ниже од стопе инфлације коју циља Европска централна банка која износи нешто мање од 2 одсто. Недостатак инфлаторног притиска одражава недостатак раста у проблематичном региону. Развија се страх да ће то довести до опасне спирале директне дефлације унутар које ће предузећа и потрошачи одлагати потрошњу због очекивања да ће цене и даље падати. ММФ процењује ризик појаве дефлације у еврозони на 30 посто.

5. Немачки БДП удаљен један квартал од рецесије

Закључно, овај графикон показује колико је Немачка близу рецесији. Немачка економија је остварила пад од 0,2 посто у другом кварталу 2014. Даљи пад БДП-а у трећем кварталу означио би почетак техничке рецесије.

Kvartalne stope promjene njemačkog BDP

Слика 3: Кварталне стопе промене немачког БДП-а

Marcel Fratzscher директор Немачког института за економска истраживања у најновијој књизи „The Germany Illusion“ разоткрива неке од митова немачке економије:

1. Када је реч о високим стопама запослености у Немачкој заборавља се да је врло велик проценат радника запослен на хоноралним пословима (тзв. мини пословима)

2. Немачки извоз је конкурентан због потиснутог реалног дохотка који се не користи за повећање продуктивности. Потоњи приступ је једини начин за остваривање раста животног стандарда.

3. Стопе улагања у производну јавну инфраструктуру су међу најнижим у Европи (дебело испод ЕУ 27 %)

Пад индустријске производње од априла 2008. износи 5,8 одсто у Немачкој, 16,4% у Француској, 25 одсто у Италији, 30,7% у Грчкој и 27,7% у Шпанији.

Пакт о стабилности и расту – кључни фактор дугорочне нестабилности

Темељна начела Уговора у Мастрихту, те Пакта о стабилности и расту везана су уз економски раст и стабилност који су потпомогнути дугорочно балансираним буџетом. Управо из тог разлога Уговор у Мастрихту садржи две кључне одредбе: прва је да јавни дуг не сме прећи 60 посто БДП-а, друга је да дефицит буџета у једној години не сме прећи 3 одсто БДП-а.

Економска идеја која стоји иза Пакта о стабилности и расту потекла је од америчког економиста Роберта Бароа и његове „Рикардијанске еквиваленције“. Полазна тачка ове идеје је аргумент да је државна потрошња ограничена прикупљеним приходима. На исти начин као што је и потрошња домаћинства ограничена његовим дохотком, тако је и државна потрошња ограничена пореским приходима. Баро је стога претпоставио да државни буџет мора бити дугорочно балансиран (приходи морају бити једнаки расходима), те да смањивање пореског оптерећења које би повећало дефицит, у будућности нужно доноси раст пореског оптерећења.

Међутим, велики број кејнезијанских економиста сматра да је у време рецесије нужно да држава одржава висок дефицит буџета како би на тај начин стимулисала економију. Баро је стога кејнезијанске аргумент „напао“ тврдњом да ће субјекти унутар економије препознати да нижи порези у садашњости значе веће порезе у будућности те ће смањивати сопствену потрошњу у тренутку када држава повећава дефицит. Према Баровим тврдњама смањивањем потрошње они ће уствари штедети како би платили веће порезе у будућности.

Једноставним речником речено Баро тврди да повећање државне потрошње генерално узрокује смањивање потрошњу субјеката унутар економије зато што ће субјекти штедети како би могли да плате веће порезе у будућности.

Мере штедње немају егзактну дефиницију, но према до сада спроведеним мерама можемо рећи да се ради о потезима које владе држава чланица Европске уније повлаче како би смањиле дефицит буџета те на тај начин задовољиле услове из Пакта о стабилности и расту. Смањивање дефицита буџета односи се првенствено на смањивање јавног дуга и његово враћање у оквиру граница од 60 одсто БДП-а.

Javni dug u odnosu na BDP u zemljama EU

Слика 4: Јавни дуг у односу на БДП у земљама ЕУ

Враћање јавног дуга унутар граница од 60 одсто БДП-а проводи се смањивањем расходовне стране буџета, али уједно и повећавањем прихода. Дакле, реч је о смањивању јавне потрошње, те повећању пореског оптерећења.

Мере штедње редукују спољнотрговинске дефиците земаља периферије, али исто тако утичу на пад извозних прихода земаља центра. Уз то, такође угрожавају домаћу потражњу у свим ЕУ чланицама. Немачки модел који се заснива на великим извозним суфицитима може функционисати искључиво уколико остале чланице монетарне уније остварују трговинске дефиците.

Уколико све европске економије покушавају остварити балансиран буџет или суфицит буџета, земље са негативном трговинском билансом налазе се у све већим проблемима због презадужености домаћег приватног сектора који у том тренутку троши више него што зарађује и акумулира дуг. Приватни сектор не може вечно да акумулирају дуг зато што кроз одређено време он постане много већи у односу на доходак и тада се криза која је настала због превелике нивоа приватног дуга додатно продубљује.

Постоје три кључна ограничења немачке стратегије. Прво, немогуће је да све економије буду нето извозници, само мали број економија може остваривати велики нето извоз. Друго, врло је тешко одржати велики извозни континуитет због пада потражње за производима у земљама које увозе производе. Треће, у државама које су велики нето извозници постоји тенденција да раст продуктивности није пропраћен адекватним растом радничких плата.

Подаци са Еуростата приказују да је велика већина земаља Европске уније у периоду од 2007-2013 повећала дефицит буџета у односу на БДП и тај податак се врло често користи као главни аргумент који иде у прилог заступницима неолибералне идеологије како се мере штедње уопште не спроводе.

Rast javne potrošnje u odnosu na BDP u EU članicama u razdoblju 2007-2013

Слика 5: Раст јавне потрошње у односу на БДП у ЕУ чланицама у периоду 2007-2013

Битно је приметити да се горњи графикон односи на однос јавне потрошње и БДП-а у којем је јавна потрошња у бројиоцу, а БДП у називнику. Однос се може мењати као резултат промене обе варијабле стога је без чврстих података о свакој од варијабли немогуће направити нетенденциозну интерпретацију и анализу.

Будући да је у великом броју европских економија дошло до пада БДП-а, јасно је да однос расте. На пример, укупна јавна потрошња у Грчкој у 2007. години износила је 106.005 милиона евра. У 2013. укупна јавна потрошња није значајно порасла и износила је 106.577 милиона евра, али је такође у истом периоду БДП пао за отприлике 18,5 одсто. Тај пад БДП-а одговоран је за раст омјера јавне потрошње и БДП-а.

Велика иронија лежи у чињеници да Пакт о стабилности и расту уствари узрокује нестабилност и уништава потенцијални раст. Даљње инсистирање на придржавању услова из Пакта захтеваће значајне суфиците државног буџета стога би стриктно испуњавање услова из Пакта о стабилности и расту уништило посрнула привреде европске периферије, али би озбиљно угрозило и економије из европске језгра попут Француске.

Мере штедње не значе нужно пад јавне потрошње зато што их је нужно посматрати у контексту преосталих компоненти потрошње. Раст фискалног дефицита не значи да се мере штедње не спроводе. Уколико имамо осетни пад приватне потрошње и приватног задуживања, једино што може надокнадити тај пад је раст државне потрошње тј. државног дефицита.

Privatne investicije u odnosu na BDP u EU zemljama u razdoblju 2007-2013

Слика 6: Приватне инвестиције у односу на БДП у ЕУ земљама у периоду 2007-2013

Горњи граф приказује што се догодило са приватним инвестицијама у периоду 2007-2013. Кључно питање је шта би се догодило са укупним економским растом да раст дефицита није у одређеној мери надокнадио недостатак приватних инвестиција и приватне потрошње. Врло вероватно бисмо свједочили још већој незапослености и економској депресији.

Потребно је коначно рећи децидирано и јасно коме треба узети новце у јавном сектору. Дакле, треба узети политичарима, министрима, помоћницима министара, председнику и његовом кабинету и саветницима, државним агенцијама, страначки подобним управљачким структурама у јавним предузећима, члановима којекаквих надзорних одбора у јавним предузећима за које се не зна ни тачан број, начелницима општина, градоначелницима. Реч је о радним местима на којима се остварују зараде неколико пута веће од зараде просечног радника.

Зашто не бисмо прогресивно опорезивали „предузетнике“ који су на поклон добили друштвену имовину, а данас зарађују послујући с државом и још за то добијају подстицаје? Упркос економској кризи, број мултимилионера у Хрватској непрекидно се повећава. У прошлој години број људи чије богатство прелази 30 милиона долара, односно 167.000.000 куна, у земљи достигао је 220, односно три одсто више него 2012. године. Пре десет година било их је 128, а њихов се број у међувремену повећао за 72 посто.

Све док у првом плану не буду мере које ће ослабити крупни капитал и управљачке структуре повезане са њим боља економска ситуација за радну већину није на видику.

(Адванце – Б. Томић)