Обама би морао да потражи реалполитичко решење пре но што украјинска криза постане опасност по америчке виталне интересе

Док Русија и Украјина размењују оптужбе за очигледну пропаст слабог уговора о прекиду ватре потписаног 5. септембра, припрема се позорница за још драматичнију конфронтацију између Русије и Запада. Украјина и НАТО оптужују Русију за слање оружја и трупа у спорне територије источне Украјине са циљем да покрену нову офанзиву. Паралелно с тим, Русија је обзнанила да ће проширити патроле далекометних бомбардера на подручја која укључују и Мексички залив. Пре него што се ситуација додатно погорша, председник САД Барак Обама би требало да се заложи за дипломатско решење које обезбеђује независност Кијеву, али притом избегава дуготрајну геополитичку конфронтацију са Москвом, која би штетила виталним интересима САД.

Руско понашање у Украјини је директан изазов постхладноратовском поретку у Европи. Поврх тога, руски званичници додатно погоршавају већ постојећи крах поверења у међусобним односима, наводећи да нису умешани у догађања у Украјини, док се истовремено чланови владајуће странке Јединствена Русија на телевизији хвале заслугама за пренос тешког оружја и друге помоћи.

Кад узмемо у обзир да су лидери побуњеника истовремено признали да постоје акитвна дејства „пензионисаних“ руских војника у Украјини, тешко је Москву схватити озбиљно. Чињеница да многи лидери доњецких и луганских побуњеника у почетку нису били локални грађани, већ руски националисти додатно говори у прилог томе да је иза њихових акција стајала сама Русија.

САНКЦИЈЕ НЕМАЈУ ЕФЕКАТ

Ипак, руско понашање у Украјини на почетку није претило виталним интересима САД онако како ће то бити описано у наставку текста. Али растом и интензивирањем руско-америчке конфронтације збиг украјинске кризе расту и претње америчким националим интересима. Нажалост, пошто су ти интереси комплексни и мултидимензионални, САД не могу све да их заштите кроз једноставне, једнодимензионалне потезе као што су повећање притиска на Русију или још дубље уплитање у украјинску кризу.

Шта би онда САД требало да ураде? Кључан је први корак, а то је признавање да се постојећи приступ Вашингтона није показао добрим и да садашњи крхки споразум о прекиду ватре у Украјини није база за повољно решење, напротив. Било која нова политика ће захтевати концептуалну јасноћу, али и, што је још важније, политичку вољу да се развије и имплементира стратегија која ће довести до истинског остварења америчких интереса са акцентом на оне најважније.

Обамина администрација тврди да њена политика, базирана пре свега на наношењу штете Русији кроз неколико рунди санкција – функционише. Очигледно је да администрација успешно сарађује са Европском унијом и другим кључним савезницима, попут Канаде, Јапана и Аустралије по питању увођења санкција Русији, као и по питању наглашавања моралних осуда за потезе које предузима Москва.

Запад се данас уједињено супроставио руској интервенцији у Украјини, што је свакако веома важно јер није било лако или подразумевајуће остварити ово јединство. Међутим, америчка стратегија функционише само ако Запад може да поремети рачуне Москви и, последично томе, да промени њено понашање. До сада санкције нису спречиле Русију да се меша у украјинске послове нити се чини изгледним да ће она значајно променити своје понашање у наредном периоду.

Шта су санкције постигле? Није лако измерити њихов економски ефекат јер су се подудариле са значајним падом цена енергената, што је развој догађаја који обесхрабрује и домаће и стране инвеститоре те озбиљно притиска рубљу, која се од 28. фебруара срозала за 24 одсто у односу на долар.

Због тога што руски федерални буџет, да би избегао дефицит, захтева цене нафте изнад 90 долара, санкције значајно доприносе руским економским проблемима, посебно тиме што поткопавају дугорочне инвестиције у енергетска истраживања и тиме што доприносе инфлацији, коју почињу да осећају и обични руски грађани.

Ако су ограничавање руског економског раста – не превише значајно, судећи према већини истраживања – и кажњавање руских потрошача примарни циљеви америчке и европске политике, онда би се могло рећи да су санкције делимично успешне. И обрнуто, ако је западни циљ била промена руског понашања у Украјини или, још шире, да обесхрабре Путинову изазивачку спољну политику, онда нам ни развој догађаја у Русији ни историјат санкција уведених другим државама не пружају базу за оптимизам.

ЛИМИТИ АМЕРИЧКЕ МОЋИ

Истовремено, санкције и генерална Обамина политика према Русији могу да изазову нежељене, али очекиване последице, које имају потенцијал да угрозе америчке националне интересе. САД поседују комбинацију војне и економске моћи, полуга утицаја у међународном финансијском систему и снажних савезника, што нема нико други у свету. Такође поседују политички и економски модел којем окрећу чак и поједине критичаре америчке спољне политике. Нема сумње да Америка може да буде далеко мање селективна или обазрива следечи своје интересе и вредности од било које друге државе. Како год, америчка моћ и слобода деловања нису неограничени.

Историја вашингтонских интервенција од Вијетнама до Ирака нуди нам јасно подсећање на лимите америчке моћи. Такође, историја нас учи да су Американци потенцијално вољни да учествују у ратовима које нису обавезни да воде, али их неће подржати увек и по сваку цену. Кад гласачи не реагују на нападе или отворене и директне претње Сједињеним Државама, амерички политички систем је најчешће неспособан да обузда дугорочне конфликте у којима је победа недостижна а трајно стрпљење обавезно.

Мање очигледан, али свакако значајан је отпор остатка међународне заједнице, посебно других великих сила. Иако слабије од САД, мање силе имају капацитет и одлучност да самостално или зајединчки устану против политике Вашингтона у специфичним тренуцима и на различитим местима.

САД би требало да схвате ову реалност веома озбиљно, посебно планирјући односе са Русијом, која има моћан стратешки нуклеарни арсенал, глобалну присутност каква укључује регионалну супериорност на кључним подручјима дуж своје границе, и јак осећај да су њени егзистенцијални интереси доведени у опасност у украјинској кризи. Очекивати да ће Русија реаговати на амерички притисак као мања и слабија верзија САД или, насупрот томе, очекивати да ће реаговати као већа, али и даље релативно слаба верзија Србије из 90-тих, било би опасно самозаваравање.

Русија има свој стил вођења ратова, који показује тенденцију да у почетку буде лоше припремљена, затим да прикрије своје активности на начин неуобичајен за демократске државе, а потом да се жестоко бори са мало обзира за људске или економске жртве. Двадесетшест милиона живота изгубљених у Другом светском рату су најбољи доказ оваквог руковођења.

ОБАМИНО САМОЗАВАРАВАЊЕ

Кад нас Обамина администрација данас уверава да нисмо у хладном рату са Русијом, то је ништа друго него плод њене маште, комбинован са политичком фразеологијом. Нажалост, шта год званичници причали, нови хладни рат је већ почео и његов ток се може битно разликовати од америчко-совјетског надгорњавања. Он може да проузрокује чак и врући рат са пратећим ризицима од нуклеарног сукоба. Чињеница је да руски лидери на тај рат гледају на овај начин.

У том контексту Америка мора да прецизно дефинише шта су заправо наши витални интереси. По нама, витални интереси су само они који су заиста кључни за постојање Америке као слободне и безбедне државе. Одатле Русија може директно утицати на најмање три америчка витална интереса:

– На превенцију коришћења и успоравања ширења нуклеарног и другог оружја за масовно уништење, обезбеђивање нуклеарног оружја и материјала и успоравање пролиферације ракета средњег и дугог домета способних да носе нуклеарне главе;

– На одржавање система равнотеже снага – укључујући и преко америчких савезничких алијанси – који промовише мир и стабилност у Европи и Азији, уз очување лидерске улоге САД; и

– На превентивну заштиту од великих или понављајућих терористичких напада на америчкој територији.

Русија је очевидно једина земља која може, уз помоћ стратешког нуклеарног оружја, да уништи Америку какву познајемо за мање од пола сата. Такође, руска супериорност у тактичком нуклеарном оружју у Европи је у односу 10:1.

Обамина администрација и највећи део елите из америчког Савета за националну безбедност то неће сматрати важним јер су убеђени да су америчке стратешке нуклеарне снаге довољне да одврате Москву од коришћења нуклеарног оружја. Такво уверење нема реалну подлогу. Руска војна доктрина оцењује да та супериорност ставља Москву у предност у случају ескалације, и руски званичници могу помислити да ће њихова регионална нуклеарлна надмоћ одвратити Америку од потенцијалног одговора. Ово представља јасну и постојану претњу.

Недавни догађаји су већ указали на способност Русије да следи своје реваншистичке инстинкте у Европи, као и на узнемирујуће последице које њене постојеће и потенцијалне активности могу имати, и то не само по алијансе предвођене САД (као што је НАТО) него и по глобалну равнотежу моћи.

ОПАСНА ТАЧКА НУКЛЕАРНОГ КОНФЛИКТА

Креатори америчке спољне политике не би требало да се крећу према тачки у којој ће морати да ризикују нуклеарни конфликт, или ће у супротном испасти неспособни да пруже гаранције савезницима у ситуацијама кад је угрожена безбедност НАТО партнера, што би се потом одразило и на однос са азијским савезницима. Исто тако, док САД настоје да се носе са појавом Кине као глобалне силе, није у нашем интересу да Москва подстиче Пекинг да изазове Америку те да му отвара додатне могућности за тако нешто.

Иако Русија очигледно није на истом нивоу као САД у политичком, економском или војном погледу, уколико би Москва одлучила да активно подрива америчку политику на глобалном нивоу, то би америчке виталне интересе могло да изложи опасности, укључујући и борбу против тероризма и непролиферације (мисли се на нуклеарно и оружје за масовно уништење, прим. прев.). Деловање Москве би такође могло још више да продуби неслагања у америчком Савету за националну безбедност.

Русија, ЕУ и САД би требало да буду природни савезници у борби против Ал Каиде, ИСИЛ, талибана и сличних терористичких групација. Било како било, руска влада све чешће види САД као свог највећег непријатеља, и, ако такав поглед постане организациони концепт њене спољне политике, последице би могле да буду прилично озбиљне. То није само питање губљења потенцијалне прилике за размену обавештајних података и остваривање других видова сарадње. Многи губе из вида да су током хладног рата совјетске безбедносне структуре активно подстрекивале терористичке групе да нападају Америку и цивиле на Западу.

Непостојање моћних спонзора међу великим силама је главна слабост модерних терористичких покрета, а, ако би се конфронтација са Русијом продубила и отегла, Москва би могла да попуни ту празнину. Постоје одређени кругови руских безбедосних служби који су наводно задужени да размотре селективно пружање помоћи терористичким групама које на нишану имају Америку, што би био један од могућих асиметричних одговора на америчке економске притиске. Чак и међу онима који настоје да обнове везе са Западом (посебно Европом) постоје појединци који кажу да то обнављање може да се догоди само кроз „обострение“ (на руском: погоршање, прим. прев), што значи да Москва мора прво да заоштри конфронтацију не би ли западним лидерима пружила дозу реалности.

Утицај Русије у Украјини представља геополитички и морални изазов, али (узевши у обзир да је изолована) не прети виталним америчким интересима које смо горе описали. Европска теорија о домино-ефекту нема реалну подлогу, као што није утемељен ни страх да ће компромис са Русијом бити нови Минхен. Владимир Путин није Адолф Хитлер и Русија није нацистичка Немачка. Битно је различита ситуација где имамо уједињени НАТО од ситуације у којој је Европа била подељена, што је Хитлер знао да искористи 1938. Путин, са профилом немилосрдног али опрезног обавештајног оперативца, тешко може да се пореди са немачким расистичким демагогом.

ВИТАЛНИ ИНТЕРЕСИ САД У ОПАСНОСТИ

Москва тврди да је збацивање Јануковичеве корумпиране и неспособне, али легално изабране владе Русију ослободило обавезе да поштује територијални интегритет Украјине. Као што смо назначили изнад, ова тврдња је неубедљива. Уместо тога, украјинска криза донела је Москви јединствену комбинацију опасности и понижавајућег пораза, па је анексија Крима представљала прилику за важну победу, будући да њега велика већина Руса види као интегрални део Русије.

Права опасност за виталне интересе САД у украјинској кризи није питање хоће ли Путин покушати да обнови Совјетски Савез, већ страх који се појавио у једном броју заграничних НАТО чланица да Америка није спремна да испуни своје обавезе из члана 5 (члан из НАТО уговора који говори о обавези колективне одбране у случају угрожености једне од чланица, прим. прев.) повезан са повећаним напорима Руса да искористе војску и енергетске уцене не би ли променили постојећи поредак у Европи. То је озбиљан и оправдан страх. Штавише, није ограничен само на Европу јер многе друге државе, пријатељске као и непријатељске, имају недоумице у вези са спољнополитичким курсом председника Обаме и питају се колико могу да се ослоне на Америку.

Управо због тога администрација не може немо да посматра Путинов изазов постхладноратовском поретку, па је, попут многих претходних, посегла за економским санкцијама. Проблем је у томе што историја економских санкција показује да су успеси били ретки и да није било случајева где велике силе попут Русије мењају своје стајалиште у кључним питањима због притиска који производе санкције. Није лако принудити на акцију чак ни средње или мале државе попут Ирана и Кубе.

У исто време, као што смо видели у Ирану, санкције пружају веродостојан изговор за домаће економске проблеме услед којих јачају националистичке снаге. У Русији Путин већ јаше на таласу широке националистичке подршке, која му је подигла рејтинг подршке на 86 одсто, истовремено створивши оправдани револт против Запада, посебно против САД. Западне санкције су уствари дале најснажнији замах масовној мобилизацији руске јавности против САД и Европе. Ова националистичка грозница помаже Путину и поред тога што му отежава потенцијално пуштање низ воду украјинских сепаратиста. Ако у Конгресу прође предлог који предвиђа озакоњавање санкција уведених Русији од стране извршне власти, Вашингтон би могао да због полуперманентних санкција уведених Русији стекне одлучног непријатеља на дуге стазе.

ШТА ДА ПРЕДУЗМЕ ОБАМА

Ретко ко је очекивао да ће амандман Џексон-Ваник, који је ограничио трговину са Совјетским Савезом, трајати 40 година или да ће остати на снази 20 година пошто је Совјетски Савез престао да постоји, а Русија више није ограничавала емиграције Јевреја. Како ће руска елита реаговати на године или деценије једнострано уведених санкција? Санкције које је политички лако увести, али готово немогуће укинути лош су дипломатски инструмент за једну велику силу.

Следећа опасност је раскорак у америчкој и руској перцепцији економских санкција. Америка види санкције као алтернативу рату, будући да оне не погађају значајно америчке грађане. Руси могу да имају перспективу уколико би санкције биле заиста болне по њих. Уколико се то деси, одговор Москве неће бити савијање кичме, већ пре асиметричан напад на америчке националне интересе. Ово може да укључује сајбер нападе, подршку антиамеричким терористима или проширена војна дејства у Украјини.

Уместо увођења економских санкција против Русије – које нису промениле Путиново понашање у Украјини; које јесу заболеле руске грађане, које ће вероватно постати полуперманентни фактор међународне политике и које ће отежати опоравак руско-америчких односа – САД би требало да концентришу све напоре на уверавање савезника у своју доследност, у складу са другим виталним интересом који смо поменули изнад.

После тешких разговора са Европљанима, председник Обама би у говору нацији требао да објави конкретне кораке који воде ка решењу украјинске кризе, и они би требало да укључују:

– Захтев од Конгреса за знатним повећањем војног буџета;

– САД би, заједно са осталим НАТО савезницима, требало трајно да распореде велики број ваздушних и копнених јединица у Пољској и балтичким државама;

– Убрзање трансфера војне технологије у Пољску;

– Увећање обавештајних постројења и могућности у близини руских граница;

– Основно разматрање проблема ширења противракетног штита у Источној Европи;

– Организовање велике Вашингтонске енергетске конвенције, која би се бавила проблемом дугорочног смањивања европске зависности од руских енергената;

– Убрзање ствари поводом Кејстоунског гасовода (недовршени гасовод који иде из Канаде у САД; прим. прев.);

– Одобравање лиценци десетини америчких гасних терминала и предлог закона који би дозволио извоз америчких енергената;

– Хитни покушај закључивања TTIP (трансатлантски уговор) и рад на томе да му се осигура ратификација у Конгресу.

ПРОТИВ НАОРУЖАВАЊА КИЈЕВА

Председник би још требало да јасно назначи да је покренуо све ове иницијативе не би ли учврстио однос са савезницима због руске агресије у Украјини. Администрација није предузела ниједан од поменутих потеза, али још увек није прекасно.

У исто време, Обамина администрација би требало да убеди балтичке државе да више раде на сопстевној безбедности, што значи да треба да подигну своје буџете за одбрану. У случају Летоније и Литваније – узевши у обзир да су им издаци за одбрану нижи од два одсто БДП, што их чини најосетљивијим на потенцијалну руску агресију – било би мудро са њихове стране да пусте друге у НАТО да преузму лидерску палицу по питању реакција на потезе које предузима Москва.

Обамина администрација са правом не пружа пуну војну подршку Кијеву јер би такав потез могао бити окидач за превентивну руску војну акцију. Само замислите реаговање Москве ако америчко оружје крене да убија руске војнике.

Узевши у обзир тактичку нуклеарну супериорност Русије и њену регионалну војну доминацију, сваки корак који би изазвао руску војну интервенцију био би непромишљен. Ипак, Вашингтон би требало да смирено али одлучно објасни Русији да би проширење дејстава у Украјини неизбежно повећало притисак на Вашингтон и друге у НАТО да пруже директну војну помоћ Украјини. То није нека безначајна претња, већ чињенично стање (посебно пошто су републиканци преузели Сенат), тако да би западни лидери требало да објасне Путину и његовим саветницима да узму то у обзир приликом планирања даљих корака.

Ни ми не би требали себе да обмањујемо циничном констатацијом да ће у најгорем случају Украјина бити место новог замрзнутог конфликта, са којим Америка може живети. Ни Кијев ни побуњеници нису заинтересовани за очување status quo. За украјинску владу сама чињеница да сепаратисти контролишу Источну Украјину представља изазов легитимитету. Осим тога, то представља препреку на украјинском путу ка чланству у ЕУ и НАТО, као и непресушни извор охрабрења и подстрека на борбу против централне власти разочараном рускојезичном становништву на истоку и југу Украјине.

КОНТУРЕ РЕШЕЊА КРИЗЕ

За побуњенике тренутна линија разграничења, која оставља Доњецки аеродром под контролом војске, неприхватљиво је стање ствари, које је произашло из недостатка смисленог дипломатског процеса. Русија такође може бити у искушењу да успостави копнену везу са Кримом пре зиме, која ће закомпликовати ситуацију са снадбевањем на полуострву. На крају крајева, на обе стране је превише радикалних војсковођа, бесних парамилитараца и исфрустрираних грађана жељних борбе.

Неке оквирне контуре решења украјинске кризе се назиру. Кључни елементи су:

– Гарантовање украјинског територијалног интегритета, са изузетом Крима, поводом којег ће спор бити настављен;

– Пружање вишег степена аутономије истоку и југу Украјине уз очување изворног суверенитета кијевске владе на тим територијама;

– Осигуравање неометаног одвијања украјинских евроинтеграција, без руског мешања, али са трилатералним консултацијама, које ће узети у обзир евентуални утицај Украјинског чланства у ЕУ на руску економију; и

– Поновна потврда правне обавезе Украјине да остане ван НАТО.

Нажалост, иако су постулати успешног договора јасни, много је лакше теоретски га договорити него касније спровести договорено. Два највећа проблема у украјинској кризи су степен међусобног неповерења између завађених страна и недостатак жеље Обамине администрације да уложи било какав реалполитички напор у проналажеље решења. Као што је случај са другим аспектима Обамине спољне политике, Бела кућа се не усуђује да уложи политичке напоре у рискантне, али потенцијално ефектне потезе. Реалистично и трајно решење би требало да уважи националне интересе и да заштити достојанство обе стране, укључујући председника Путина иако би многи у Вашингтону хтели да га третирају као да је Слободан Милошевић, Садам Хусеин или Муамер Гадафи.

Државни секретар Џон Кери се изгледа узалудно нада да ће из његовог „не баш тако посебног“ односа са руским министром спољних послова Сергејом Лавровим на крају некако да изникне решење за украјинску кризу. У светлу све изгледнијег одбијања Русије да присуствује Самиту за нуклеарну безбедност, који ће се одржати 2015 године, као и одбијања предлога за размену обавештајних податка за супростављање ИСИЛ, требало би да је већ јасно да то не може успети.

Не постоји разумна алтернатива покушају да се под одређеним условима отвори приватни канал комуникације са Путином и да се покуша ставити тачка на руско-америчку конфронтацију поводом Украјине пре него што се све отме контроли. Наши кандидати за тај задатак су тим Хенрија Кисинџера и председнични саветник из Беле куће Џон Подеста, који је управо демонстрирао своје дипломатско умеће у дијалогу са Пекингом. Али да би они или било ко други имали шансу за успех, председник Обама прво мора да препозна опасност по америчке виталне интересе коју би украјинска криза могла да изазове у преосталом периоду његовог мандата, те да се понаша у складу са том чињеницом.

Роберт Д. Блеквил је виши сарадник Хенрија Кисинџера за америчку спољну политику у Савету спољних послова (CFR). Такође је био и заменик саветника за националну безбедност за стратешко планирање под председником Џорџом Бушом (јуниором) и амерички амбасадор у Индији

Димитри К. Сајмс је председник Центра за национални интерес, где га је поставио оснивач Ричард М. Никсон.

(The National Interest, Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ)

Ознаке: Владимир Путин, Дмитри Сајмс, Роберт Блеквил, САД