Народни социјализам, штитећи радника као носиоца стваралачке снаге нације, брине о благостању читавог народа. Партијски политичари и њихове реформе не могу нам вратити национално достојанство, право на рад и зараду. Зато је национална револуција, налик Буни против дахија, поново потребна србском народу.

Актуелни штрајкови и обуставе рада, учестала малтретирања србских радника од стране бахатих страних капиталиста, појачани напади шиптарских терориста на србски народ на Косову и Метохији, тмурни су облаци који ових дана мраче србско небо, жедно сунца правде и слободе. Суморно стање ствари додатно је зачињено најновијим тзв. ребалансом буџета, којим је пљачкашка власт додатно смањила плате и пензије.

 

И то пред долазак у Србију белосветских хохштаплера окупљених у тзв. Трилатералној комисији као организацији чија је сврха планирање и организовање додатне разградње националних држава и социјалног обесправљивања људи. Јасно је да је тренутна економска ситуација у Србији већ катастрофална, а може бити још и гора. Економске реформе које спроводи антисрбска власт имају управо супротан ефекат од оног који обманути део народа очекује. Стога се политичари на власти више ни не труде да нас убеде у супротно већ народу отворено говоре о доласку тешких година за Србију, после којих ће наводно доћи бољи дани.

Дијагноза стања у данашњој Србији

Закони физике важе и у економији: ни из чега се не може створити нешто. Што значи да се наш државни буџет не може напунити штедњом коју предлаже премијер Србије. Нетрошење новца неће створити новац. Ако у резервоару имате 10 литара нафте, вожња низбрдо на леру неће напунити резервоар, већ ће само продужити вожњу. Тако ће и штедња у државном буџету само продужити агонију државе и опстанак људи на власти. Ако би новца нестало за пола године, могло би нестати и њихове власти, тако да су мере штедње, односно „вожња на леру низбрдо“, из њихове перспективе заиста неопходне.

Осим опстанка овдашњих политичара на власти, овакве мере штедње могу изазвати и низ других штетних ефеката. Ако нам је за нормално функционисање државе неопходан новац, онда циљ реформи треба да буде пуњење буџета уместо трошења онога што већ постоји. Макар и да је сваки динар потрошен на најбољи могући начин, то неће напунити државну касу. Као што и свако од нас зна, новац се може добити на неколико начина: позајмицом, продајом имовине, поклоном или зарадом. Позајмица није решење, јер се мора враћати. Продаја имовине представља губитак исте а не њено стицање. Поклон се не може више измолити ни од кога, а за поштен рад и зараду у данашњој Србији има све мање услова. Уместо корумпираног система и компликованих административнх процедура, држава би да реформише наш кућни буџет – да нас убеди да ми сами морамо надокнадити све губитке ове и свих претходних неспособних и корумпираних власти.

Уместо да уведе ред и рад, држава уводи мере које изазивају штедњу и развлачење преосталог новца уз све већи хаос у економији и привреди. Да новца у буџету нема, то народ и сам зна. Да су потрошени и исцрпљени сви ресурси, и то нам је познато. Најгоре што нас може задесити јесте да народ поново поверује политичарима који јесу или су до јуче били на власти. Јер ако је неко у стању да се одрекне дела државне територије, ако је неко у стању да понижава сопствени народ и предност у Србији даје свима а на штету матичног србског народа – како му онда поверовати да ће ове погрешне економске реформе извести како треба, а не на штету државе и друштва? Како да човек буде сигуран да новац од наших плата и пензија неће завршити на рачунима странака и политичара?

Перспектива најављених „реформи“

Ево и до чега ће нас довести нове владине мере за „спас и препород“ Србије. Једна од могућих намена новца, кога иначе нема, како се тврди јесте кредитирање привреде. Прво што било који произвођач роба или услуга жели да сазна о тржишту на које улази, јесте куповна моћ становништва. Шта мислите, какву ће слику произвођач стећи о земљи у којој се плате и пензије смањују за 10%? Једино што може да закључи јесте да ће на том тржишту тешко наћи купца за било шта, осим хлеба, лекова и погребне опреме. Смањење куповне моћи становништва аутоматски доводи и до смањења свих производних активности у свим гранама привреде. Мања предузећа се гасе, а велика смањују производњу или је премештају у земље са већом куповном моћи. То за последицу има повећање броја незапослених, а самим тим и још слабију куповну моћ становништва.

Познато је да са порастом броја незапослених, расте и стопа криминалитета. Глад у комбинацији са немањем посла и зараде доводи до повећане криминализације друштва. Слабији ће завлачити руку у контејнер, а они јачи ће је завлачити у туђи џеп. Ради задовољења основних животних потреба, људи се неће враћати угашеним огњиштима и запарложеним њивама, већ ће спас потражити у лакој заради од препродаје наркотика, проституцији или провалним крађама.

Следећи ефекат смањене куповне моћи становништва вратиће се држави као бумеранг. Недостатак новца за основне животне намирнице учиниће да народ почне куповати што је могуће јефтинију робу. А таква се може наћи на црном тржишту или на рафовима са генетски модификованом храном. Куповином на бувљим пијацама избегавате плаћање пореза. Ако не плаћате порез, не можете ни очекивати да у државном буџету буде било каквог новца. Тако је држава овом уштедом заправо почела смањивати прилив новца од пореза у буџет. Са друге стране, народ ће временом почети да побољева од сумњивих ракија, лошег дувана, сокова справљених у бојлеру или производа који су „на акцији“ јер им је истекао рок употребе.

Шта још може да се догоди? Може се догодити да услед овако ниских плата у здравству, судству, просвети, култури, полицији, војсци, државној управи, остану само најгори кадрови. Сви који имају знање и стручност искористиће прву прилику и запослити се на боље плаћеним радним местима у приватном сектору или у иностранству. На овај начин држава ће изгубити на квалитету када у њеним редовима остану корумпиране судије и полицајци, полупијани професори и хирурзи са дипломама ветеринарског факултета.

А онда једном када дотакнемо дно, постоје само два могућа излаза. Један је напуштање реалности, а други је кретање у супротном правцу од правца пропадања. С једне стране, можемо потонути у дрогу, алкохол, криминал и апатију. А са друге стране, можемо преузети управљање сопственом државом и сопственим животима. Примери народног преузимања ствари у сопствене руке нису непознати. Многи политичари плаше се народног гнева и његове освете за упропашћене животе и уништену државу. Ова енергија народа, ако се правилно управља њоме, може створити нову државу и нови поредак. Буна против дахија није имала само национални карактер, већ и свој економски циљ. Такође, није била ни само побуна из социјалних већ и из националних разлога.

Јаловост левичарског „антикапитализма“

Национална слобода не подразумева само поседовање сопствене државе и њену формалну сувереност, већ и слободно располагање сопственим ресурсима. Национална слобода и социјална правда нити су биле нити могу бити раздвојене, осим у перцепцији комунистичке и сродних идеологија, које вештачки раздвајају те две ствари, па се тако баве само економским питањем. Зато њихова борба не успева да да било какве позитивне резултате по питању борбе за економски просперитет народа, утолико више што ове идеологије народ не третирају као органску целину већ као арену у којој се боре непомирљиво завађене класе. Народни социјализам с друге стране, штитећи радника као носиоца стваралачке снаге нације, и дајући савремено и реално одређење овог појма (за разлику од комунистичке зачаурености и коришћења превазиђених категорија), брине о благостању читавог народа. Зато ће и актуелни капиталистички владари увек стимулисати и индиректно подржати постојање левичарске опозиције, јер она није ништа друго до средство за расипање народне енергије, те је као таква део Система.

А и када левичари улазе у отворену сарадњу са капиталистичким властодржцима, они нису ни вољни нити способни да пруже благостање никоме другом осим најужем кругу своје котерије и својим финансијерима, као што је уосталом и правило са политичким партијама, јер партија је интересна група чији је циљ освајање власти. Тако смо имали пример да је жестоки левичар Александар Вулин управо постао тај који као министар укида социјалну помоћ и уводи робовласнички закон о раду. Политичке партије, као што видимо, држе монопол и на власт и на опозицију. Постоји ли сада партијска опозиција у Србији?

 

Да ли бисте могли да замислите да вас на демонстрације мотивисане економском кризом, а против ове власти, позову Драган Ђилас, Млађан Динкић, Борис Тадић, Јошка Броз, Весна Пешић, Вук Драшковић? Најмање што бисте захтевали од некога ко би водио ову националну револуцију, јесте да не припада политичкој партији, нарочито не антисрбској. Јер најмање што бисте могли да очекујете од неког новог поретка јесте нестанак било каквих политичких партија и демократског система у коме такве паразитске организације могу да делују.

Нужност националне револуције

Национална револуција, налик Буни против дахија, поново је потребна овом народу. Ни партијски политичари ни њихове реформе не могу нам вратити национално достојанство, право на рад и зараду. Оно чега се многи и плаше јесте чињеница да народ у суштини не жели да се сналази по бувљим пијацама, купујући и препродајући шверцовану робу, већ жели ред и рад, уређену и стабилну државу. А из ове народне жеље рађа се нови поредак.

 

Зато из оправданог страха, нашу државу називају „Вајмарском Србијом“. Све смо ближи часу кад ћемо као народ морати да одлучимо: хоћемо ли домаћински поредак или криминализацију друштва до нивоа на коме деца почињу да отимају патике једна другима. Јесмо ли овце којима само треба дати мало траве или смо људи који желе да слободно живе и раде у сопственој држави? Морамо одлучити јесу ли наши Стари узалуд давали животе за ослобођење од турског јарма. Јесу ли се зато чували турчења, да бисмо ми данас били слободни да живимо од свог рада или да и даље служимо неким новим султанима и дахијама?

(Србска акција)