Прочитај ми чланак

ПРОЧИТАЈТЕ И ДОНЕСИТЕ ОДЛУКУ: Ил’ су попови “лопови“ ил’ је народ “стока“

0

pravoslavni vernici 1c2_f

– У овој земљи се више се исплати направити свој оркестар и свирати по свадбама, јер тад нико неће да ти замери. Међутим, кад је потребно платити нешто свето, људи не разумеју зашто и долази до осуде – каже за Телеграф протојереј Љуба Стојановић.

“Он се вози у бесним колима, а мени наплатио крштење детета 5.000, а свадбу 7.500″, само је један од озлојеђених коменатара верника који се везује за “тарифу” цркве и “понашање” свештених лица.

Велики број верника очекује да Црква ништа не наплаћује или да та наплата буде симболична, те због тога често долази до нетрпељивости верника према црквеним тарифама, вређања Цркве као институције, па и свих оних који “под њеним кровом” служе и раде. У разговору са протојерејем Љубом Стојановићем, а у сврху рашчишћавања и објашњавања овог питања, добили смо следећи одговор:

– Видите, када је у питању црквени живот и одређена давања верника, то није плаћање, то није куповање, то је једно одговорно живљење у коме имамо одговорно давање верника и одговорно примање свештеника. Дакле, то нису купо-продајни односи и потрошачко-произвођачки. Ту је реч да верник, као неко ко живи у цркви, црквеним животом, промишља о потребама Цркве, о одржавању самог црквеног објекта, о одржавању свештеника.

И, још једном оно што је заборављено, што је у прошлим вековима био обичај – први део новца који се скупи иде за одржавање храма, друга трећина за одржавање свештеника и трећа трећина за сиротињу. То је било тако и мислим да би било добро то успоставити и у наше време. Наравно, с обзиром да сада постоји Црвени Крст, као и разне социјалне установе, требало би направити договор са државом и друштвом.

Протојереј Стојановић даље објашњава:

– Оно што је у причи са црквеном наплатом проблем је што појединци не схватају да, рецимо, централни догађај на венчању или крштењу није шатра под којом ће певати неко звучно име фолк, поп или које већ естраде, него моменат када су младенци рекли своје “Да” пред Богом и када постају венчани и благословени. Када се помене склапање брака, с разлогом се каже “венчање” а не “весеље под шатром”.

Људи изгубе осећај. Шта се то догодило да се само свештеник ставља под лупу? Не желим ни да правдам ни да осуђујем него позивам све да размислимо – ако знамо да један оркестар који свира наплати колико наплати, и да цело весеље кошта колико кошта, мало је збуњујуће (ја нисам више у пракси, али сам био у пракси) да појединцу уопште није много да да невероватне суме на фотографа, музику, и све остало што иде на весеље једино му пара уши када чује или очи када види да свештеник нешто наплаћује.

Просто, и Црква мора да живи. Можда би све требало уредити другачије у договору са државом, али сада је тако како јесте. Зар не би требало да је и у верничкој и црквеној стварности да промишљају ово трезвеније и дубље јер се овде не ради о куповини и продаји него о односу верника и Цркве, а изгледа да су ти односи дубоко поремећени.

Изгледа да већина мисли да Цркви сваке суботе с неба пада одређена сума новца пред олтар и златници којима свештеици располажу, и сад они, безобразни, наплаћују народу. Има ту нешто и симпатично – очекујемо од Цркве много више него од других, што значи да није изгубљена вера у Цркву само је пољуљана. Оно што Црква даје се не купује и не продаје, то је благодет, нешто што је изван сваке цене. Али, да сад мало банализујемо ствари, из угла човека коме је то радно место, потребан је новац од ког ће и он живети.

Замислите како функционишу парохије у селу – на годишњем нивоу буде 15, 20 обреда од којих је потребно направити буџет, издржавати цркву, платити порез, платити комуналије, платити црквењака, платити социјално за свештеника, за црквењака… 80% свештеника не може да плати себи социјално.

Још једноставније, ако на Цркву гледамо као на предузеће, неопходно је да се стварима приступи здраворазумски – да би нешто функционисало и да би људи добили плату, потребни су приходи. Изгледа да у контексту Цркве нико не размишља о томе. Више се исплати направити свој оркестар и свирати по свадбама и нико неће нико да ти замери.

А када је потребно платити нешто свето, људи не разумеју зашто. Потребно је, можда, отворити то питање, и у друштвеном и државном контексту – да запослени у цркви добијају плату од државе или сл. како верници не би више били збуњени чињеницом да нешто плаћају. Тврдим да већина свештеника у Србији тешко живи, и да немају од чега да издржавају своје породице.

Питали смо зар није за очекивати да људи сумњају у поштење свештеника и Цркве када им се испред носа свештена лица провозају у Аудију или се појави податак да је тај и тај, званично сиромашни поп, власник читавог кварта тек изграђених зграда?

– Постоје свештеници који долазе из богатих породица. И не можемо њима забранити да живе на високом стандарду када могу – да купе добра кола, стан, да их условимо да се одрекну тога да би били свештеници. Има и других који су, просто, успели.

Али, одговорно тврдим да од садашње парохије у Србији не може нико добро да живи осим тих 10-15% код којих, опет, морају да постоје неке додатне активности, нажалост. Код тих свештеника које имају додатне активности, често и парохија трпи и онда се јвља проблем. Дефинитивно је ту проблем, што је наш човек, верник-корисник а не верник-стваралац. У оним случајевима где је верник-стваралац, свештеници и они су успоставили добру духовну комуникацију и ту нема оваквих тема него се говори о дубљим темама, црквенијим темама, социјалним активностима.

Многи шире дезинформације и нико се не позабави добробити свештеника као индивидуе која је исто човек. Зашто се не запитамо како да помогнемо некој парохији да опстане, да свештеници добију редовно плате и имају од чега да издржавају породице, већ само како да их оптеретимо тиме да је нешто плаћено много.

Радост вере је нешто што се не може купити и продати, то је узајамно помагање, вољење и давање. А када се све сведе само на весеље, свештеник се ту искључује из самог чина и лепоте догађаја. Често ћете чути да неко од сватова у цркви каже “Ајде, попе, скрати”, јер би да се пребаце на “праву ствар”, тј. то весеље за које су дали силне новце. И знам много свештеника, добрих свештеника, којима је непријатно јер не знају како да реагују. Тако да о овој теми треба мало дубље промислити, кроз одговорно примање и одговорно давање. Када оркестри свирају нико не прави проблем око новца који да, али када свештеник говори, сви се буне.

Симпатично је што људи очекују много више од Цркве, и добро је. То значи да још има наде да се ствари промене, да се верницима објасни постојеће стање ствари. Да схвате да оркестри свирају због пара, а да смо ми, Црква, ту због других разлога али да смо и ми људи којима су потребна средства за живот. И врло је битно не судити свим свештеницима по оних 10-15% добростојећих, јер, колико год да делују као честа појава – нису, закључио је протојереј Стојановић.