Прочитај ми чланак
У БиХ се пуно тога мора мењати, а Дејтонски устав не може бити имун на процесе који предстоје овој земљи на путу ка Европској унији (ЕУ), уверени су бројни политички аналитичари, представници невладиних организација, културни и јавни делатници, уз опаску да евентуалне промене „Дејтона“ не смеју да угрозе права појединаца, конститутивних народа, националних и других мањина.
Председник Хелсиншког одбора (ХО) за људска права Републике Српске (РС) Бранко Тодоровић каже да се ради о променама које ће омогућити запошљавање, ефикасније деловање институција, сузбити корупцију и спречити одлазак младих, образованих људи из БиХ.
„Многи, донекле с правом, сматрају да је Дејтонски мировни споразум оставио многа питања нерешеним и у његовим променама виде предуслове за реформе и напредак земље. Други сматрају да је суштински проблем БиХ, који се не може надоместити никаквим споразумима на папиру, недостатак поверења између народа који овде живе, подељени на основу верске и етничке припадности. Трећи оптужују међународну заједницу да је неделотворна, односно да одржава земљу у оваквом стању, посебно када се има у виду лакоћа са којом међународне финансијске институције дају бројне кредите одржавајући у животу неодговорну и корумпирану власт“, каже Тодоровић за ДW.
Преко потребних реформи нема, а разлог је да они који би требало да буду носиоци промена, дакле власти у БиХ, не желе ништа да мењају јер им постојеће стање савршено одговара, каже Тодоровић. Он истиче како велику одговорност сносе и грађани, како они који не излазе на изборе, тако и они који гласају за појединце огрезле у мржњи, корупцији, кршењу закона и људских права.
Дејтон и немачко-британска иницијатива
„Према томе, БиХ су потребне промене, али њих заиста неће донети они који су се у протеклим годинама осведочили само у опструкцијама реформи, корупцији и криминалу. Међународна заједница, пре свега ЕУ, мора да преузме већу одговорност за све оно што се дешава у БиХ, јер за то има и мандат и обавезу. Неприхватљиво је да се из релативног благостања у ЕУ, посматрају властодршци у суседству, како крше све цивилизацијске норме и вредности и одбијају да примене преузете обавезе и када су људска права у питању. Не заборавимо, Европска конвенција за људска права и основне слободе надређена је Уставу БиХ и требало би да се примењује“, истиче Тодоровић.
Бањалучки професор Миодраг Живановић сматра да је Дејтонски мировни споразум „одиграо и завршио своју улогу“. „Промене су нужне, посебно у делу који се односи на Устав БиХ где би постојећа решења требало учинити ефикасним у процесу који је, пје свега, усмерен на европске интеграције. Нову немачко-британску иницијативу могуће је применити једино ако би се на прогресиван начин променила дејтонска легислатива и унутрашње устројство БиХ. Са Дејтонским споразумом то једноставно није могуће, јер није могуће из позиције племенског уређења једне земље спровести било шта од онога што сада ЕУ од нас тражи“, сматра Живановић.
Међутим, у БиХ је још снажан отпор променама Дејтонског споразума и уставних решења које је исти донео. Тај отпор посебно је изражен у РС у круговима окупљеним око Савеза независних социјалдемократа (СНСД) и лидера ове странке Милорада Додика. У разговорима о формирању власти након општих избора, као и у сусретима са међународним званичницима, Додик не оспорава европски пут БиХ. Он истиче како ће подржати и немачко-британску иницијативу „уколико она не задире у уставне надлежности РС“. Сличне, заштитничке ставове у погледу ентитетских надлежности имају и друге српске политичке странке у РС.
Шта и како мењати?
Подршка променама Дејтонског споразума и постојећег уставног уређења БиХ далеко је већа у Федерацији БиХ. Политички аналитичар из Сарајева Алмир Терзић каже да би реформама требало успоставити функционалнију државу која ће задовољити интересе сва три конститутивна народа, националних мањина, грађана БиХ. Терзић је за ДW анализирао недостатке постојећих, дејтонских уставних решења.
„Кроз политички договор, нужно је рационализовати прегломазни апарат. Најидеалније би било пренети овлашћења на Веће министара БиХ и успоставити функције председника, што је и мишљење Европске комисије за демократизацију путем права, познатије као Венецијанска комисија. У том контексту потребно је проширити Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, али редуковати, односно укинути Дом народа по узору на решења из Априлског пакета из 2006. године“, каже Терзић. Он, такођер, сматра да је потребно редефинирати федералне кантоне, а њихов број смањити кроз регионални устрој ентитета. Упозорава да у кантоналним скупштинама има 289 представника „што је апсолутно неодрживо“.
„Потребно је редефинисање Дејтонског мировног споразума, не с циљем укидања ентитета и кантона као средњег нивоа власти, већ њиховог свођења на праву меру, а у корист грађана и евроатланског пута БиХ“, додаје Терзић.
Међу онима који нису задовољни стањем у држави су и многу културни и јавни делатници у БиХ. Поједини верују да је управо дејтонско уставно решење узрок многих проблема у БиХ. Огорчени су, како друштвено-економским стањем и тешким положајем већине грађана, тако и кршењем њихових основних људских права.
Може ли се Дејтон „поправити“?
„Док год нама као друштву ‘паше’ концепт који не поштује ни основна људска права, који ограничава сваку могућност природног развоја, док год тај концепт не смета ни онима који су га креирали, јалов је посао мењати га козметичким захватима. Не може се ‘Дејтон’ поправити. ‘Дејтон’ се мора превазићи, прерасти. Као друштво ми морамо сазрети. Сазрети до стадијума у којем ће нам фашистички окови ‘Дејтона’ у које смо се, уз снажну помоћ демократског света сами заковали, постати неприхватљиви, сувишни. Тада ће их бити лако одбацити. Да ли ће се то и када десити?
Ако се присетите које државе гарантују спровођење тог ‘оквирног мировног уговора’ одговор ће се, на жалост, сам наметнути. Друга опција је да се креирају околности сличне онима када је уговор прављен. Дакле, да се одлучном акцијом великих сила наметне боље и природније решење, баш као што је и ово ‘дејтонско’ наметнуто. Када погледамо куда иде и како изгледа свет вођен ‘мудрошћу’ тих великих сила, чисто сумњам да је и ова друга опција могућа“, каже за ДW режисер Пјер Жалица.
Дејтонски (мировни) споразум је правни акт парафиран у војној бази Ригхт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, на конференцији која је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Споразум из Дејтона прекинуо је рат у БиХ и створио претпоставке за послератну стабилизацију земље. Од 1995. године Дејтонски споразум је, уз активну подршку међународне заједнице, више пута мењан, а међу најзначајнијим променама су одбрамбене реформе из 2004. године, којима су укинуте ентитетске војске.
(Дојче веле)
Предлог декларације о условима за очување и јачање државотворности Републике Српске унутар БиХ
(Емил Влајки)
А. ПОДСЕЋАЊА
– По изворном Дејтону, међународно верифицираном, Босна и Херцеговина (БиХ) је састављена од три конститутивна народа и два ентитета. Муслиманско-хрватска федерација (Федерација) је обитавалиште хрватског и муслиманског/сада бошњачког народа, а Република Српска (РС) српског народа. Точно је да су у БиХ сви њени грађани равноправни, али су по изворној концепцији Дејтона, Срби у Федерацији национална мањина, као што су Хрвати и Бошњаци мањина у Републици Српској. На овој основи трију конститутивних народа и њихових изворних обитавалишта, заснована је читава политичко-правна структура БиХ.
– Касније насилне промјене изворног Дејтона (на примјер, од 68 пренесених надлежности у РС, свега три су прошле скупштинску процедуру у РС) ишле су првенствено на штету српског народа, као и хрватског народа.
Треба рећи да је ово политичко-правно насиље истовремено и насиље у односу на потписнице изворног дејтонског споразума, а посебно над Руском Федерацијом која се редовито противила насилним измјенама изворног Дејтона.
– Сада је ситуација у БиХ таква да се српском народу жели одузети остатак изворних дејтонских надлежности, док Хрвати нису остварили ни минимум онога што им је Уставом загарантирано.
– Овај приједлог је један у низу наших покушаја да се заустави ерозија дејтонских политичко-правних надлежности у РС, што, у име демокрације, води обесправљености српског народа у БиХ и његових институција.
Стога:
Б: УЗЕВШИ У ОБЗИР
– Да је држава БиХ протекторат дијела међународне заједнице (МЗ), што је јединствен, анакрон и неприхватљив случај у Европи;
– Да се у таквим условима не може одвијати никакав озбиљнији развој било које државне заједнице;
– Да се, посебно, од Дејтона до данас, овај дио МЗ крајње маћехински односио према РС;
– Да тај дио МЗ видљиво фаворизира већински народ у БиХ на штету два друга конститутивна народа;
– Да се то фаворизирање прикрива под видом стварања наводно функционалне државе;
– Да се ова протекторат-држава настоји увући у војни пакт који је супротстављен другим дијеловима МЗ, а све у оквиру новог хладног рата који се актуално води у свијету;
– Да један дио политичких субјеката у БиХ, посебно у РС, под називом ‘народних партија’, вјеројатно несвјесно, а желећи да сруши актуалну власт у РС, пактира са дијелом МЗ и са неким политичким странкама у Федерацији којима је примарни циљ уништење РС и доминација над цјелокупним територијем БиХ;
– Да је сада посве јасно да ће актуално Предсједништво БиХ једногласно подржавати све оно што иде на суштинско уништење Републике Српске;
– Да ће садашња политичка подјела у РС (50:50) онемогућити било какав економски и социјални развој овог ентитета, а што ће ићи на руку онима који желе нестанак овог ентитета.
– Да су све колонијалне земље у свијету прво избориле политичку самосталност а тек се онда посветиле унутрашњим проблемима;
– Да, у том смислу и контексту, РС жели двије ствари које су неопходне за њен опстанак.
a) Ослобађање од колонијалне политике протектора БиХ;
b) Очување и јачање садашње аутохтоности и државотворности РС.
– На темељу ових базичних принципа, предлаже се слиједећа
ДЕКЛАРАЦИЈА
– Сваки српски политички субјект у РС који је свјестан свега неправедног, па и злочиначког, што је рађено према српском народу (демонизирање, уцјене, пријетње, итд), безувјетно ће инсистирати на два темељна принципа Дејтона: ПАРИТЕТ И КОНСЕНЗУС; неће, ни на који начин, дозволити прегласавање било ког конститутивног народа ни на једном ниво власти; посебно не у ентитету РС, ни на државном нивоу;
– Сваки политички субјект у РС коме је стало до српске самосвојности: неће пристати на било какво уставно преуређење које ће ставити у питање територијални интегритет Републике Српске; неће дозволити никакве промјене изборног система у БиХ које би у себи садржавале постулат: ‘Један човјек, један глас; неће дозволити да БиХ постане дио било ког војног пакта; борит ће се за самосталан одабир својих политичких и економских партнера у свијету; борит ће се за враћање надлежности које су нелегално одузете РС-у.
– Сви политички субјекти у РС морају бити свјесни да грађанска еманципација како на нивоу ентитета тако и државе, као и заједнички суживот, морају проћи фазу пуне националне еманципације сва три конститутивна народа у БиХ;
– У том смислу, одбијају се провидне манипулације гдје се под кринком грађанског, функционалне државе и људских слобода настоји наметнути доминација једног, у овом случају најбројнијег народа.
ПОЈАШЊЕЊА
1. Заједнички живот у држави БиХ, која је међународно призната реалност, разумљив је сам по себи, с тим:
– Да се престане са вријеђањем српског народа, РС и СПЦ етикетирајући их као геноцидне;
– Да се престане наглашавати како судбина БиХ апсолутно овиси о једном једином, најбројнијем народу, чиме се директно негира основица Дејтона: конститутивност народа;
– Да се престане, на државном нивоу, онемогућавати привредни развој ентитета;
– Да се изнађу праведна рјешења за истинску конститутивност сва три народа.
– Да се престане са игнорирањем злочина, од стране правосудних институција, почињених над Србима у периоду 1991-1995.
2. На унутрашњем плану РС
Апсолутно је нужна бескомпромисна борба против свих врст криминала досад почињених и оних који се настављају, као и борба за социјалну и економску правду. Један дио те борбе ће се сигурно одвијати овдје и сада и та борба ни по коју цијену не смије стати. Посебно је важно да та борба у РС обухвати читав период, од Дејтона до данас. Да ниједна власт у РС не смије бити изузета од одговорности за тешко економско и социјално стање у овом ентитету.
– У том се смислу Република Српска до сада једнако рушила извана као и изнутра.
– Али истински генератор свих врста криминала је колонијални протекторат који својим маћехинским односом, посебно према РС, и мешетарењем на различитим нивоима и у разним доменима, константно и суштински производи сво зло којег живимо. Ради тога, не постоје никакве могућности истинског економског и социјалног напретка, уколико процес јачања аутохтоности Републике Српске не буде одлучно на дјелу.
– Сви они који игнорирају одлучујући негативан утјецај овакве МЗ и мисле, тврде, да се проблеми у РС првенствено могу рјешавати мијењањем садашње власти, пактирајући притом са МЗ, федерацијским партијама које желе укинуће РС и неким невладиним организацијама (већ виђено), раде то искључиво про домо суа (ради личних интереса) и апсолутно подривају темеље Републици Српској.
– Исто тако, сви они који тврде како је у РС стање добро, стабилно, боље него другдје и слично (не)свјесно придоносе урушавању овог ентитета који грца у незапослености, сиромаштву, вањским и унутрашњим дуговима, итд.
НАПОМЕНА:
Овај приједлог Резолуције је упућен свим важнијим институцијама у БиХ као и потписницима Дејтона.
