Прочитај ми чланак

КАКВИ СМО МИ ТО ЉУДИ?! Човек шета го и бос Београдом, сви га исмевају!

0

Starac-u-gacama01

Јесте ли се икада запитали до које мере може ићи људска себичност?

Претпостављам да јесте, јер је свако од нас барем једном доживео ситуацију у којој су на наше проблеме и муке сви окренули главу и склањали поглед. А ми смо остајали сами, разочарани и сломљени, питајући се како је могуће да сви гледају само себе, док смо наглас обећавали да никада нећемо бити као они.

Како се онда десило да смо постали баш онакви какви нисмо желели да будемо?

О човековој суровости, могу да посведочим баш ја, на основу ужасног призора који ме је затекао, док сам се са посла враћала кући. Ушла сам у аутобус број 88, на станици код старог Меркатора, на Новом Београду. Како сам тада била крајње исцрпљена, села сам на седиште не обраћајући пажњу на путнике око себе.

Тек након десетак минута вожње, схватила сам да са моје леве стране седи старији мушкарац, који на себи има само гаће и дукс. Потпуно голих ногу, овај човек је мирно седео, чекајући да стигне на одредиште.

Посматрала сам га неколико минута и схватила да се највероватније не ради о бескућнику, јер је био прилично уредан. Кратко ошишан, обријан, погнуте главе, грејао се у аутобусу, док је у десној руци држао дрвени штап.

Сви погледи били су уперени у њега, а могли су се чути и коментари путника:

– Види овог клошара! Шта му је? Лудак…

Сишао је на Земунском кеју, последњој станици осамдесет осмице, након чега је ушао у оближњу пекару. Ја сам стајала испред, размишљајући кога бих могла да позовем. Возач аутобуса ми је пришао у том тренутку, са речима:

– Опет неки лудак. Пун их је град, не знам шта је ово.

Нисам одговорила. Уместо тога поставила сам питање кога бисмо могли да позовемо да помогне овом несрећном старцу.

– Ма никога није брига. Полиција док дође, он ће већ отићи. Хитна исто. Ја му не бих прилазио, гони то…

Много људи чуло је наш разговор. Сви су окренули главу, или посматрали полу-голог деку, који је у следећем тренутку излазио из пекаре, празних руку.

Нисам могла да га пустим да оде. Улетела сам у исту ту пекару и тражила бурек. Млада плавуша, на чијем се лицу могло видети гађење, прокоментарисала је:

– Ово је већ други за два дана. Срећа није агресиван.

Потрчала сам за старцем који је већ увелико одмакао. Његове ноге тресле су се на хладном ветру, али је корачао прилично брзо, по леденом тротоару. Напољу је дувао ветар, а он па је и мени која сам носила велику перјану јакну било зима. Нисам могла ни да замислим како му је.

Док сам ишла ка њему, са врелим буреком у кеси, пролазници су реаговали исто као и сви остали. Једни су га исмевали, гласно коментаришући. Други су скретали поглед. Неки су се само правили да га не виде.

Нико ништа није предузимао.

Коначно сам га стигла. Уз речи ” ГОСПОДИНЕ, извините”, пружила сам му кесу. Онда ме је дочекало нешто што ћу памтити читавог живота.

– Сине, ниси требала ништа да купујеш. Ја имам новац, купићу ја теби бурек следећи пут – рекао је мршави старац.

Сјај у његовим очима НИКАДА нећу заборавити, као ни осмех који је био искренији од 90% оних које свакодневно срећем. Није ме било брига како ме људи у том тренутку гледају. Нити шта говоре.

Човек се окренуо и наставио својим путем. Позвала сам га још једном, питајући ко је и одакле је, могу ли некако да му помогнем… Само ми је одмахнуо и наставио, носећи храну у руци.

Кући сам стигла разочарана и бесна. Мучило ме је то што нисам урадила ништа више, боље… а могла сам.

Али, могли су и остали. Али нико није урадио апсолутно ништа. Пустили су немоћног старца да оде, ругајући му се, говорећи да је лудак.

Сада ја вас питам, када смо постали овакви нељуди? Како нам савест дозвољава да прођемо поред оваквог и многих других призора?

КОЛИКО НАС БИ ЗАИСТА ПОМОГЛО, А КОЛИКО ОКРЕНУЛО ГЛАВУ?

(Телеграф)