Прочитај ми чланак

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О Раши Попову, насиљу, „осетљивим групама“, и још понечему

0

2-rasa-popov-napadnut

Раша Попов је, попут Бранка Коцкице, Миње Суботе, Драгана Лаковића, Миће Татића и Миће Томића, скоро митолошки лик многог детињства наших земљака.

Мој драги Раша

Свима је знан као „Раша Проналазач“ из „Фора и фазона“, и углавном га доживљавају као доброћудног, расејаног научника, који заиста, али заиста, све зна, и који, својом банаћанском добротом, бди над нашим сновима и детињским треперењима. Одличан песник и приповедач, не само за децу, човек питоме памети и чедног ока, добар као добар дан…

Vladimir-Dimitrijevic

О АУТОРУ

Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.

Рашу Попова, дакле, знам из детињства. Са телевизије. Увек сам мислио да је он неки научник, природњак; а он, по дипломи, професор књижевности, као и ја. Уживо сам га срео деведесетих година 20. века, као студент, дружећи се с његовом ћерком, иконосликарком, и сазнајући да му је син свештеник, ожењен Рускињом (кажу да су „Идоли“ „Русију“ написали управо због Рашиног сина, њиховог школског друга, који је сада са службом у Москви).

Много пута био сам гост Рашиног гостољубивог дома, пуног књига, у коме је шармантно краљевала госпа Рада, дивна супруга, и у коме је обитавао овај чаробњак приповедања; да, приповедања, необавезног и лаког на први поглед, али пуног смисла и духовистости за коју је способан Банаћанин што га чува жена из динарских србских завичаја, одакле су нас ЕУ Хрвати протерали за „Бљеска“ и „Олује“.

Дивне су биле Рашине приче (рецимо, кад је постио да се причести у свом родом Мокрину, а земљаци му, искрено, нудили чварке с речима:“Узми, Рашо, чварака, види како су посни, сва им је маст исцеђена“; или о Бранку Ћопићу, који се, као један од испитаних на предратном истраживању интелигенције студентске омладине, показао као човек са IQ генија – а само геније уме да пише тако да и насмеје и расплаче своје читаоце). Да и не говорим о Рашиној свагдашњој жеђи за знањем, о учењу нових језика, мисленим путовањима по ободима и средиштима свих пет континената.

Док сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, за сваки Савиндан програм је водио Раша Попов, преко кога је у салу нашег парохијског дома стизао Чика Јова Змај са својим религиозним песмама за децу. Како је Раша био драг и како су деца волела што баш он води њихов програм, причајући им, увек на нов начин, повест о Растковом бекству у Хиландар као најлепшу, али истиниту, бајку овог народа…

Биле су то деведесете године прошлог века, веронауке није било у школи, па су деца долазила у храм и на светосавску приредбу без морања, па својој искреној, слободној вољи, и тамо, на дверима свечаности, сретале драгог и распричаног Уметника Речи. Кад се програм у парохијском дому заврши, зна се – правац чачанска Гимназија, где су се, за свечаним ручком, дружиле колеге са студија на Филолошком факултету – шармантни Предраг О. Ћурчић, професор књижевности у пензији, и Раша Попов, професор књижевности који је постао књижевник, новинар и љубимац деце.

Кад год сретнем господина Попова, преда мном је покретни празник. Иако сам знао да је то само љубазност познаника, било ми је драго кад ми неко, овако расејаном, каже да личим на овог ватрометног, а у исти мах учтивог и скромног Банаћанина, од оних старих наших лоза, што рађају лепе плодове.

Сад тог човека,који је цео живот посветио стварлаштву за децу, у 81-ој години живота, на смрт препадају малолетни криминалци, са триста криминалних дела иза себе.

Морамо потражити дубље узроке догађаја.

rasa-popov-napadnut

Раша против неолибералног капитализма

Да, Раша Проналазач, јесте у исти мах и човек који се, песничком речју, борио против најкрволочније друштвене неправде, зване неолиберални капитализам. О томе сам, пре пет година, објавио текст, у коме, између осталог, стоји: Раша Попов, Дечји Песник, је тек једно лице овог необичног Јануса лепше стране наших медија. Друго његово лице је лице смелог сатиричара и искреног поетоборца за правду – социјалну правду, дакако. Он се сатиром која сатире лажи и привиде бавио деценијама да би ове, 2009. године објавио дело које, по оштрини и друштвеној ангажованости, наши млађани салонски антиглобалисти и анархисти могу само да сањају. Реч је о Рашином „Спеву о Транзицији“, гласу дигнутом у одбрану „понижених и увређених“ са простора који су се нашли под маљем неолиберализма (читај: бога Мамона, маскираног у причу о „отвореном друштву“ и тријумфу „глобалне демократије“).

Да, Раша Попов, чувар детињих осмеха, устао је, речју против Звери, да брани права деце и њихових родитеља од лажљиваца и насилника „слободног тржишта“./…/ Пишући предговор за „Спев о Транзицији“, Славко Матић уочава да је Раша Попов описао главне особине транзиције: „безличје и подређеност/…/ профиту и моћи“. Песник, нудећи „армагедонско катаклизмично апокалиптичну“ поезију као „бруцош бунтовник“, „млади анархиста“, који је до краја довео критику система, причајући „против државе, капитализма, полиције, рата, војске…“ И још: „Инсистирајући на томе да своје језиве слике римује, Попов уводи дозу спрдње и утиска да песник није у потпуности учесник реалног хорора који казује“. Брехтовска задршка, зар не?

А сада да прелистамо спев. У певању „Нови поредак / Највиши стадиј пљачке“ Раша Гневни диже глас против оних који су „давно одбацили Монроову доктрину“ и који ће нас „везати отровним жичаним ужадима / Нахраниће нас гершлом од које се надима“; ТА КАНЦЕР – ЗЕМЉА, по Песнику, открива да је „капитализам стадиј највишег криминала“. Описује он и „тајкуне ајкулске“ због којих пропадају ситни трговци, и маше песницом: „Због вас је село своју идилу изгубило / Хиљаде трговаца малих с вас се убило“. У „Смрти васионе“ са ТВ-а нас обликује „језик црн од нафте“, који најављује општу пропаст. Раша Борац у песми „Елита / Бедници и профит“, констатује:

„Неодговорна влада мрзи незапослене / Чиновнике прикрива корумпиране лене/…/ У Србији ко живи добро глас новца слуша / Сиромаштва се грози и оскудице гнуша/…/ Кришке хлеба све тање ко флиспапир танке/ на све стране изникле су иностране банке“. У „Ефекту смрти / Крају кроткости“ милитаристи би „најлепше градове бомбама да разнесу / У надземаљској варки у побеснелом плесу“, док у „Владарским кочијама“ „чедо либерализма и миљеник слободин“ мора да има нови укус за аутомобиле, укус „са дна пакла“, јер на тим колима су битни „црна каросерија непробојна black-стакла“. У њима је „бордура свих тканина чипкана“ и у њима ће „свака девојка бити пипкана“.

Раша Виделац у песми „Тровање / Дворци за вишу касту“ види скоро доба у коме ће обични људи бити лишени питке воде (пошто „чиста је вода пиће за кристалне дворове / а ти робе уздај се у пиће за творове“.) Пророчка слика будућности изгледа и овако: „У недоглед ће се кал затровани пружати / По њему ће се парије болне каљужати / Биће им дозвољено да науче пет слова / а уведена биће општа цензура снова“.

Уосталом, Митеранов саветник, интимус Роштилда и дугогодишњи челник Европске банке за обнову и развој Жак Атали, овако је видео скоре дане човечанства, још пре четири деценије: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу… Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству које диктира новац… Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ“.

Људи ће бити „нови номади“, који су, по Аталију, „изгубили традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“, чије ће најважније право бити право да продају и купују. Читав свет ће бити под електронским надзором. Атали вели: „Основа технологије будућности је микрочип, који ће бити уграђен у све предмете, који ће постати нешто попут продужетка наших чулних органа, функција нашег организма“. Средство везе (а самим тим и надзора) постаће свеприсутно: „Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име“.

Атали јасно каже: „У будућем светском поретку биће и поражених земаља. Број поражених ће, наравно, бити већи од броја победника. Они ће покушавати да стекну право на достојан живот, али, изгледа, такву шансу неће добити. Биће избачени из игре, гушиће се од отровне атмосфере, а на њих нико неће обраћати пажњу, због свеопште равнодушности“. Сиротињи која неће имати где да путује биће понуђена разна стимулативна средства, пре свега наркотици: „Наркотици су номадска супстанца за побеђене будућег миленијума“. Победници ће имати све „рајске могућности“ генетичког инжењеринга. Елита ће на тржишту куповати нове органе. Атали „прориче“: „Човек ће продавати и куповати своје сопствене двојнике, „копије“ вољених људи, хибриде створене на основу нарочитих особина, изабране с тачно одређеним циљевима… Човек ће почети да прави самог себе онако како прави робу“. Знајући да ће бити отпора, Атали сматра да ће сваки отпор бити угушен ако међународне институције добију „планетарну власт“.

rasa-popov-napadnut2

Да ли је Раша Виделац у нечему погрешио? По Аталију, није

У наопаком свету се „над крвавим локвама испија виски“ („Обука за дивљаштво / Пораст нивоа крви“), а мушкарци и жене носе грудњаке и доњи веш од челика („Император без граница“). У таквом свету и партијски конгреси су исти („Анђео брзе смрти“): од људских жртава у славу владара Инка, преко Дучеа и фирера, до данас ништа се није променило (јер: „Најслађе месо пада заповеднику странке / Од бубрежњака иде наддиректору банке / Ватреним партијкама деле шнитове сочне / Обичним члановима кртине крвоточне“.)Све се немилосрдно огољује („Рај све даље“); наступа закон опште пљачке („Законодавац биће преварант рогати / поново ће сва права стећи крмци богати“).

Капитал је, по Гневном Раши, кривац и за пожаре у Грчкој („Грчко лето 2007“): „Паре за катаклизму је у кешу дала / Нека од форми светског потајног капитала“. Зашто? Зато: „Људско зло је најцрње васељенско гориво / У природи га нема њом је несатвориво“.У песми „Укидање класа / Од првог милиона до милијарде“ бивши директор социјалистичког предузећа постао је „транзиционар“, који је прво створио незапослене, па онда њихову фабрику „за џаба откупио“. То јест: „Док незапослени ко лишће тону у тресет / Нови газда стекао фабричетина десет / Док незапосленици ноћивају у шахту / Уништавалац класа купио нову јахту“.

„Велеувозник“ из истоимене песме не чује Глас Разума који каже: „Привреда која лежи само на трговини / Смрдеће као измет замотан у новини“. Велепоседници из „Слома сељачке правде“, који на поклон добијају народну и државну земљу, решили су да униште „црну сељачку правду“ и поломе „орачке беле кости“ ратара. (Све у складу са саветима из песме „Највећи богаташ“ / Мајчини савети како да се то буде“, где јасно стоји: „Отимачина је циљ то одмах свати // Не хај синко ако те ико због тога блати / после прве отмице одмах се друге лати“.)

А омладина? Њу чека „Валутни хуманизам / Ниже школе за сиротињу“: „Не вреди им да моле / На универзитет да уђу парије голе /…/ Кесурда испражњена што дах зимски је мрзне / Неће на школовање смети ни да се дрзне / Потенцијално робље што дрма царев престо / Мора знати где му је предодређено место.“

Кад исплови „брод финансијског капитала“ („Успон и пад гусарског капетана“), сиромашни морају знати да ће бити на удару ђулади злог капетана – лихвара (од „дисквалификације због затезне камате“ до „фискалних казни“.) И у смрти, пирати капитализма немају мира; повампирују се („У пролеће кад смрзнуто дрвеће залиста / Одигра се смена у свету капиталиста // Они што насисали су се крвне супстанце / Лежу у костурнице обмотани у ланце / А млади још зелени вампири ничу пољем / Профиту се надају параноично бољем“. Јер, како каже Раша Глогов Колац („Циркулација вампира / Вечни живот мртвих“): „Циљ им је да постану бесконачни вечити / Наука их од смрти намерава лечити“.

Најубедљивије су Рашине речи о рату Државе против Бедних. Побеснели општинар у певању „Ко су улични трговци“ презире аргументе „председнице торбара“ која мрзитељу сиромашних предочава да су улични продавци „нагорели рубови“ пропале привреде, па их не треба гонити. Најбестидније је то што транзициони господари у сиротињи не виде сопствене жртве, него „лоше људе“, па у јуриш на торбаре шаљу задрте „плавце“, ни не слутећи да ће из тог уличног рата једног дана планути огањ буне („Јер понижени трпе много ал’ много памте“).

У „Опустошеном Леванту“ слика је апокалиптична: “Улицом кад год га гоне и кад се торбар хвата / То је нова форма грађанског рата / К’о у изопаченој и садистичкој бајци / До зуба оружани елитни полицајци./…/ Пашће у блато с тезги све хаљине зелене / Бенкице гаће беба памперсове пелене / Марица препуна биће бедника дупке / По трамвајским шинама лежаће хулахупке/…/ Ови ратни прогони су државничке ствари / Тамо где државници мисле к’о пилићари // Сад срећно могу снити запалити лулицу / Опустошили бучну велеградску улицу / Синуо је блиставо булевар новога добља / Монотоним сивилом старог војничког гробља.“ Полицајци, нахушкани од транзиционих робовласника, спремни су да руше и пекаре („Кидисаћемо најпре на меситеље хлеба / Педесет батинаша на њих послати треба / на Новом Београду један има бараку / Развал’ те је пајсером остав’те црну раку // Наредба је послата по земљи циркуларно / Да се створи бесхлебно мртвачко царство чарно / Гдегод по баракама има штогод за жваку / Строваљуј не трпимо дућане на сокаку.“ („Рушење пекаре / Бесхлебна философија“). Народ ће пекару бранити, „бљујући на име самога председника“: “Ал све је то узалуд Педесет Пендрекаша / Чит’о у новинама писац тај Попов Раша“.

Но, има наде. У песми „Ко сме Шесет осме“, Раша Бунџија нас подсећа да су „примарни дисиденти /…/ Парије и студенти“ спремни да маштају „о препороду света О рају о чарима / о Арханђелу Гаврилу и о комесарима“. У „Нижим школама за сиротињу“, Раша види „самотно једро“ које се однекуд бели, и о коме ни не сања сабор насилника и зликоваца тајкунског капитализма. Док себе замишљају као „Рокфелере и Вандербилте“, ни не слуте да „нешто ће срубити те похотљиве копце / Бело једро затеже опуштене конопце“. Уосталом, каткад и сами капиталисти опомињу једни другога („Владарске кочије“): „Али једно упамти крајњи час није стиг’о / Да се сиромах не би из очајања диг’о / Не пазари кадилак с оклопом од злата / Још увек од бедника мора стра’ да нас ‘вата.“

У нас је социјална поезија престала да се пише. У нас су угушени позиви на буну. У нас све тоне у очај беде и јада. Али, с поносом то можемо рећи: имамо Рашу Бунтовника, Рашу Копљоносца у јуришу на Аждаху Тајкунске Транзиције, Рашу Старог који је Раша Млади, Рашу Новог Бертолда Брехта који је, у исти мах, и Раша Храбри Банаћанин. Читајмо „Спев о Транзицији“ Раше Попова, да бисмо опет били спремни да устанемо против голе силе, чудовишне лажи „слободног тржишта“, антиљудске, антихришћанске Звери из Бездана. Раша је устао у одбрану свих нас, малих и скромних људи, који хоћемо да живимо од свог рада и да својој деци оставимо наду“.

Тако сам писао 2009. У „Печату“ и на Интернету.

rasa-popov-napadnut4

У том лудилу има система

Новинарски лицемери, који свих ових месеци бране безобални неолиберализам Владе Србије, што руши све пред собом у име победе „слободног тржишта“(читати изванредни приручник Владимира Милутиновића: “Неолиберална бајка“, у издању Досијеа из Београда,ове, 2014), лију крокодилске сузе над судбином Раше пензионера кога су „стартовала“ два малолетна делинквента, што имају по десет годиница живота и преко триста криминалних дела ( деминутив „делцади“ ) иза себе, од јуриша на пензионере попут Раше до насртаја на београдске труднице.

Лицемери из медија не желе ни да спомену да су, ових дана, у Србији све ствари повезане: ту је, поред удара на Рашу Песника, пораст броја манијака-педофила, злочин сатанисте Хеја у Новом Бечеју, премлаћивање професора Илије Вујачића и пуцањ у Милана Бека ( без обзира што неком Вујачић, за пензију зрели „грађаниста“, није симпатичан на месту челника ФПН, и што је Беко тајкун из епохе Милошевића). Насиље расте, несигурност се повећава, наше улице постају небезбедне, „а тек ћемо на Лијевче поље“, што би рекао, другим поводом, Љубомир Симовић. Све су то последице крвавог, злочиначког поретка званог неолиберални капитализам, чији је циљ да људе претвори у робу, жигосану стоку, уништавајући сваку нормалност и сваку друштвену солидарност засновану на чињеници да човек није саздан новца ради, него да би се из себе пео у Бога, и то не било каквог Бога, него Христа, Бога Љубави и Жртве, што је могуће само преко љубави према ближњем.

Да и не помињемо да су само једне новине написале да су Рашу напали припадници једне „осетљиве групе“ (сви знамо које, јер за њих, по налогу Вашингтерне, у Србији постоји „позитивна дискриминација“, а Немачка и друге ЕУ државе их масовно насељавају на наше просторе, јер их „воле“, али не у својој кући).

Труднице и пензионери Србије не спадају у „осетљиве групе“; „осетљиви“ десетогодишњи криминалци којима МУП (заузет квази-хапшењима у корист Газде на власти), ништа не може, имају право да злостављају и прогоне, до миле воље, кога хоће и кад хоће. И да за то добију чоколадицу.

„Осетљиве групе“ rules ! RESPECT!

Ђаво носи шалу

Без шале (давно ју је однео крволок људски, ђаво), ако се разарање Србије ММФ бандитским методама ускоро не заустави, имаћемо грађански рат. Наши непријатељи са Запада, попут трилатералаца који су недавно дошли у окупирани Београд, желе да нас униште, исто као и Хитлер, који је Нојбахеру рекао да народ као што су Срби не треба да живи уз Дунав. И они знају да је најбољи метод за то узајамно истребљење оних које треба склонити с дунавских обала. Зато свог Манџуријског Кандидата, који ће без икаквих проблема бити замењен новим послушником Империје, непрестано „ложе“: “То им ради! Удри стоку! Смањуј плате, пензије, све приватизуј, све отпусти, сад је твој час и област таме!“

А, истовремено му, због Русије (с којом Манџуријски Кандидат покушава да флертује, мада ништа озбиљно не мисли), приређују (наравно, политички!) оно што су Кинези звали „смрт хиљаду убода“: прво обавезна геј парада, па дрон на стадиону, па Еди Рама, па повратак Онога из Хага (Онога кога је издао, тресе се кад га се сети, а Онај већ у Београду, даје интервјуе ), па удар на Север Косова, па иследни поступак код Ангеле Меркел, која га, у име Боса с друге стране океана, саслушава због „специјалних веза“ са Русијом…И Манџуријски Кандидат не види да му тако праве хаос, који може да се заустави једино ако се заустави пустошење ММФ-овских бандита у нас, домаћих и страних, и ако људи почну да живе колико – толико нормално…

Сви догађаји (покушај отимања половног сата Чика Раши, од чега смо почели ову причу, је само врх леденог брега) указују на то да Империја зна шта значи „Србе на Србе“. Остаје нам да се Богу молимо и да чинимо све да им се тај „сценарио“ не оствари. У супротном, дечкићи са триста крими-дела биће упамћени као добрице из једног бајковитог доба.

(Двери)