Политика Брисела, Вашингтона, Берлина, Париза и Приштине по питању Косова и Метохије до краја је открила своје право лице.

И сада је свима јасно да крајњи циљ те политике је уствари стварање још једне етничке државе Албанаца на Балкану у којој нема места за Србе. Стратегија која треба да да жељене резултате није више војна већ нека нова, перфиднија од осталих, где ће коначни слом Срба на КиМ реализовати сами Срби. Дакле реч је о два крајња циља:

-Асимилацији Срба, и

-Напуштање простора Косова и Метохије од стране оних Срба који не желе да се асимилују.

У току су бројни процеси који предходе овоме. Побројаћу неке од њих. Најважнија ствар која је урађена против Срба јесте та да је онемогућен повратак свих протераних са својих огњишта чиме је је етничка структура драстично промењена. Изостанак јасне стратегије државе Србије и очигледна намера Међународне заједнице да се повратак никад не деси додатно је деморалисала сваког појединца који би евентуално размишљао у правцу повратка. И ако на то додамо некажњени екстремизам који би испољавале албанске “добре“ комшије онда би се та жеља сводила на минимум.

О АУТОРУ

Звонко Михајловић је бивши посланик Српске радикалне странке и бивши председник општине Штрпце (Космет).

 

Овакво стање је произвело други опасан процес по Србе а он се пре свега огледа у раширеној појави продаје земље у власништву Срба. Продајом своје дедовине Срби заувек себи затварају врата повратку у блиској или даљој будућности. Тапије из руку Срба прелазе у руке Албанаца. Продајом своје дедовине Срби губе и свој идентитет, своје манастире, цркве, гробове предака, шуме и пашњаке, реке и ливаде. И оно што је најгоре продаја се не одвија само у градовима и селима одакле су Срби протерани већ и у оним местима где Срби чине већину. Штрпце и Чаглавица су најупетљивији примери за то.

Иако некад велика већина из дана у дан Срба је све мање а албанаца све више. Нажалост сви они који се јављају као продавци никако да схвате да продајом своје приватне имовине они продају интересе и својим најближих, својих комшија, кумова, пријатеља јер се на тај начин сужава животни простор свију нас. Има и оних који све у животу везују за просторе КиМ и чврсто стоје обема ногама на Косметско тло.

Страховити проблем за Србе представља пристанак Српске Владе на интеграцију Српских институција које функционишу у систему Републике Србије на КиМ у институције система “Републике Косово“. Док са друге стране албанци несметано формирају своје органе власти.

На чело тих институција у Српским срединама налазе се “Срби“ поданици који верно служе туђим интересима. Има ту чак и оних који истовремено раде и за Српске али и за Косовске чиме се изводи јасан закључак ко заправо стоји иза такве политике. Због овакве погубне политике засигурно је да ће велики број људи остати без посла а самим тим и егзистенције чиме ће се створити претпоставке за реализацију напред изнетог зацртаног циља Албанаца.

Имовина Републике Србије која се састоји од бројна државна предузећа, некада јако успешна и са великим бројем запослених, данас је потпуно незаштићена и налази се на мети некаквих агенција које је “Влада Косова“ овластила да “приватизују“ све што је Српско. Та назови приватизација је пљачкашког карактера и од ње нема нико користи сем појединаца у врху власти и њима блиским. Велика већина директора Срба који су се затекли на та места у највећем броју случајева пружила је комплетну докуметацију што је олакшало посао око преузимања имовине. Док је улога “Срба“ који раде у Косовским институцијама таква да се ничему не противе и народу објашњавају како је то за њих нешто добро и позитивно.

Ово је само мањи али најважније део онога што се сада одиграва на терену. Да би реализација била до краја успешна Влада Републике Србије је Бриселским споразумом оверила судбину Срба и на један отворен начин издала свој народ. Зато не чуде речи многих Срба који све више увиђају улогу актуелне власти када кажу: “Нама не треба спас из Београда већ од Београда“.

Ознаке: Звонко Михајловић, Косово и Метохија, Срби, Стрпце