Прочитај ми чланак

РУСИЈА: Требало је подсетити актуално руководство Србије шта се дешава непослушнима

0

sloba

(Јелена Гускова)

Крајем октобра ЕУ је ревидирала одлуку о ограничавајућим мерама и за 14 година укинула санкције против сада покојног бившег председника Југославије Слободана Милошевића, његове породице и политичких савезника.

Тада је био уведен мораторијум на банкарске рачуне председника и његових ближњих, било је ограничено њихово кретање заједно са политичким руководиоцима земље разних нивоа. Рачуни породице Милошевић ипак нису били пронађени. Сам председник одавно је био ухапшен, у Хашком трибуналу је провео много година и преминуо је тамо 2006. године. Али сакнције су остале на снази. Није помогао њиховом укидању ни његов пристанак на услове НАТО-а о капитулацији 1999. године, ни добровољан пристанак на смену власти 2000, ни заточеништво у Хашком трибуналу, чак ни смрт. ЕУ је било потребно још 8 година да размисли над неопходнишћу укидања санкција. Зашто управо сада, рецимо, одмах после Путинове посете Србији? Да ли је то случајна подударност?

О томе да су санкције мера заплашивања, притиска и упозоравања актуалној влади Србије говори чињеница да важан аргумент за њихово укидање није био Слободан Милошевић, већ неактуалност санкција у светлу теренутних односа између ЕУ и Србије. Тачније, Србији, која је кренула путем евроинтеграција, показују да са једне стране укидање санкција подржава њено добро понашање, а са друге подсећа да су оне биле уведене због упорности Милошевића, његове непокорности и непослушности.

У ствари САД су изгубиле огроман број година како би натерале упорног и непопустљивог Милошевића да се одлучи на уступке, и санкције ЕУ само су мала карика у ланцу казнених мера. Жеља да се смени Милошевић са његове високе дужности руководила је акцијама САД од самог почетка кризе. Када је СБ увео санкције против Југославије у мају 1992. године, рачунао је на то да ће се народ побунити и да ће брзо збацити Милошевића. Али реакција се испоставила супротном од очекиване – земља се објединила око њега. 

Слободан Милошевић је несумњиво велика историјска фигура, и као и увек у таквим случајевима, контраверзна, противречна. Њега је грдила читава земља и… гласала за њега. Његову оставку чекали су многи лидери светског гласа и сви су волели да преговарају управо са њим. Као дугогодишњи председник Србије (1991-1997), Милошевић је био фактички лидер читаве земље. Када се налазио на дужности председника Србије, према истраживањима из 1996. године, веровали су му више (41%) него председнику Југославије (32%). А 28% анкетираних у Србији сматрало је да алтернатива постојећем режиму може да буде само јака власт, јак вођа. Највише су се народу допадале такве црте вође као што су одлучност и хладнокрвност, домишљатост и дипломатичност.

Колико је то било могуће, Слободан Милошевић се супротстављао процесу поделе земље, њеног претварања у послушну марионетску творевину. Оштре санкције нису сломиле народ и чак су ујединиле опозиционе снаге. Тада је било потребно започети операције директног уништења земље на пролеће 1999. године, али под бомбама народ није хтео да устане против председника, како је рачунао Вашингтон. Милошевића су хтели да уклоне физички, на њега је припремано неколико атентата, његову резиденцију НАТО је бомбардовао 1999.

На пролеће 1999. године уз бомбе које су падале придодата је одлука Међународног трибунала за бившу Југославију да се против Милошевића подигне оптужница за ратне злочине. Прво за ратну пропаганду, а затим су оптужбу појачали кривицом за ратове у Босни, Хрватској и на Косову 90-их година. Али и ова стратегија САД није имала успеха. Зато је Вашингтон разрадио план увођења америчке демократије у Србију под називом Акт о демократизацији Србије 1999. године.

У јулу 1999. године у Сарајеву председник САД Бил Клинтон је изјавио да је његова администрација издвојила 10 милиона долара за увођење демократије у Србији. Тако је започела припрема за свргавање Милошевића уз помоћ српске опозиције. Овај план је био поткрепљен додатним сканцијама: блокирана је имовина Југославије и САД, забрањене су инвестиције у Југославију, као и продаја нових технологија, уведена је забрана за издавање виза за низ лица из руководства земље. Бил Клинтон је позвао друге земље да прате пример Вашингтона и уведу санкције против Југославије. Он се обратио народу Србије: Са нестрпљењем очекујемо када ће СРЈ имати владу која ће одбацити политику прошлих деценија и признати демократију, људска права, правну државу…

ЕУ се одазвала на позив САД и увела санкције одграничавајућег карактера у децембру 1999. године. На списку непожељних Срба било је 6 људи из породице Милошевић, као и 74 чиновника из владиних структура СРЈ, 64 човека из владе Србије, 65 официра и генерала Армије СРЈ, као и преко сто људи који су означени као „блиски режиму“ председника Милошевића. Списак је приширен у фебруару и мају 2000. године.

У октобру 2000. Године успешно је завршена операција специјалних служби САД на смени власти у Србији. Тако је означен почетак обојених револуција

Већ одавно нема Слободана Милошевића, сви су заборавили на ове санкције. Тако зашто смо се ми њих сетили управо сада? Демонстрација љубави према руском народу, ингорисање санкција против Русије, одржавање војне параде у време Путинове посете Београду, заједнички спрско-руски војни маневри нису могли да не забрину Америку и Европу која јој је послушна. Требало је подсетити актуално руководство шта се дешава непослушнима. А још нису сви захтеви ЕУ испуњени. Међу планираним уступцима је потпуно признање независности Косова, затварање руске базе Министарства за ванредне ситуације у Нишу, замрзавање Јужног тока, добровољно одустајање од јужних територија Србије. Европске интриге на Балкану се настављају.

(Глас Русије)