Прочитај ми чланак
За све ове године бизнисмен Милан Беко, који је пре неколико дана рањен испред своје куће из за сада непознатих разлога, није успео да се ослободи јавних сумњи да је његов пословни успех имао везе са политичким контактима. Као и његов пријатељ Мирослав Мишковић, али и други тајкуни, политичку потпору су добијали тако што су финансирали већину важнијих странка. С тим што им се те инвестиције, по сопственом признању, нису увек исплатиле и враћале онако како су они то желели.
Док је Мишковић за време владавине Бориса Тадића деловао као бизнисмен који је на неки начин био поштеђен, иако је, истина, без много помпе прихватио Тадићев предлог да у Србији плати порез од продаје „Максија”, Беко се оштро супротстављао тадашњем председнику и његовој администрацији. Углавном је то било због „Луке Београд” (купио је заједно са Мишковићем, али власник „Делта холдинга” се није експонирао, а касније се и повукао из тог посла). Када је на власт дошао Томислав Николић, који је у јавности важио за Бековог пријатеља, ситуација се донекле преокренула. Мишковић је ухапшен, што га је нагнало да изађе из сенке, док се Беково име није нашло ни у једној оптужници без обзира на то што се његово име спомиње у три од 24 спорне приватизације. Према Бековом тумачењу, долазак на власт његових некадашњих пријатеља Николића и Вучића није му донела никакве повластице. У интервјуу „Недељнику” је објаснио: „Високо сам котиран на кладионицама за хапшење, одмах иза бизнисмена Мирослава Мишковића.”
У данима док Милан Беко лежи у Ургентном центру, готово пророчки делује питање новинара „Недељника”: „Кад је Томислав Николић штрајковао глађу, ви сте били једини бизнисмен који га је посетио. Да се вама нешто деси, шта мислите – ко би био први политичар који би дошао да вас посети?”
Беко је тада одговорио, не слутећи да ће врло брзо на болесничкој постељи моћи да се у то увери.
„Грађанин Тома Николић би ме посетио, председник Томислав Николић ме не би посетио. Мислим да је нешто слично и сам рекао, у ширем смислу, не баш за мене. Остаје ми дакле само да се нашалим да би ми вероватно постхумно доделио неко одликовање, у име старог пријатељства”, казао је Беко.
Док за Александара Вучића мисли да га не би посетио ако је болестан, „а ако бих био у некој терминалној фази, онда би ме посетио, али би обезбедио да медији то не евидентирају”.
Да ли су Бека посетили председник и премијер, није познато јавности. Камере су испред Ургентног центра прошлог петка снимиле једино Чедомира Јовановића од актуелних политичара, чији ЛДП је финансирао власник „Луке Београд”, и Милорада Вучелића, некадашњег функционера Социјалистичке партије Србије. Да ли је то знак да се Беко налази на маргини политичког живота, као што је он сам за себе волео да каже („Одавно изражавам свој став да не желим да учествујем у политичком животу. Желим дистанцу од свих њих…”)?
Од тог је летос ипак одступио када је одлучио да се стави на располагање премијеру када је реч о руковођењу „Железницама Србије”. То је објаснио чињеницом да не жели да буде „неми посматрач уништења српске економије”, те да жели да помогне, истакавши да га на то место кандидује добра пословна биографија, а не пријатељство са државним врхом.
„Тадић ми није био наклоњен и јавно смо изражавали нетрпељивост, то је познато, али он овај дуг није утврдио, већ је то учинио Вучић. Зашто би ме он испитивао 15 сати, а није Тадић, и зашто би он нашао да има елемената кривичног дела у ’Луци’, а није нашао Тадић”, запитао је Беко и констатовао да је премијер градио политички ауторитет на томе што је настојао да разграничи ауторитет крупне привреде и државе и да зато у том свету не може да има пријатеље.
Пошто је за време Коштуничине владавине купио „Це маркет”, „Луку Београд” и „Вечерње новости” (с којима у вези и данас тврди да не зна коме треба да врати кредит од 20 милиона евра), веровало се да је уживао подршку премијера и да се управо у то време догодио дил крупног бизниса и политике у Србији. Беко није негирао да је Коштуница био наклоњен домаћим привредницима у односу на странце. Али осим тога, ништа друго од њега нису имали. У Коштуничино време се десио велики инвестициони бум, када су банке испоручивале велике количине новца. А у целој тој причи „он је био само неми сведок догађаја и потпуно му се без разлога приписује одговорност у тајкунизацији Србије, како се то већ компромитујуће назива”, рекао је Беко, кога прати фама да ужива подједнако велику моћ и у бизнису и у политици.
„Мислим да је наивно веровати у политичку моћ било ког појединца који се овде бави бизнисом. Ако имам толику моћ, зашто је ефикасније не користим? Србија се у том смислу променила, нешто као Русија, само траљаво. У Јељциново време радило се свашта, корупција је цветала, а у Путиново је држава преузела водећу улогу и Путин постао централна личност. То се десило и овде. Десила нам се транзиција ауторитета, који је потпуно концентрисан на страни државе. Хапшење Мишковића, као најбогатијег, али и других, показало је колико је његов директни ауторитет у суштини мали, пошто ниједан политичар који је с њим био близак није устао у његову одбрану”, сматра Беко.
(Политика)
