Прочитај ми чланак
У својој прогнози услова пословања за 2015. годину Светска банка је, како пишу српска средства информисања од 30. октобра, рангирала Србију на 91. место од укупно оцењених 189 земаља у свету, што је њен пад за 14 места од прошлогодишње позиције, када је била на 77. месту. Колико је позиција Србије катастрофална доказује и то што су све друге земље у њеном окружењу заузеле неупоредиво боља места, од 30. па до 65. места. Једино је Босна и Херцеговина заузела још трагичније 107. место.
Може Србија још и горе, а нарочито ако се њена власт мало више потруди, ако учини већи напор.
Тако се, на пример, по истој прогнози Светске банке, Србија у сегменту добијања грађевинских дозвола налази чак на 186. месту, тј. четврта је, али од позади. Умал’ да освоји медаљу. Ако се њена власт још мало напрегне, медаља јој не гине.
За оне који не знају, у грађевинарству је мултипликациони ефекат 4, односно на макро плану сваки динар уложен у ту грану привреде остварује четвороструко позитивне ефекте. Од тог улагања имају корист многи, од оних који ваде песак и шљунак из тла, па све до оних који производе завесе и лустере. О користи за државу и укупну економију да и не говоримо. Скоро да нема ни једне друге привредне гране са толиким мултипликационим ефектом.
Дакле, по оцени Светске банке, тамо где су највећи позитивни ефекти улагања, Влада Србије је међу четири најгоре владе на свету. Њена одговорност за стање у области издавања грађевинских дозвола је неспорна. За две и по године, од када је на власти, ту лошу ситуацију могла је веома лако да побољша изменом законске регулативе, али она то није урадила. Зашто??!!
186. место на свету јесте катастрофа, а укупно 91. место је катастрофа у најави.
Имајући у виду да је Српска Напредна Странка заједно са својим коалиционим партнерима преузела власт у Србији средином 2012. године, поражавајућа прогноза Светске банке за 2015. год. резултат је, под један и пре свега, економске политике коју она промовише и спроводи у дело. Пошто у политици није важно шта се прича већ шта се ради и какви се резултати постижу, може без икакве дилеме да се донесе закључак да СНС већ 2,5 године спроводи потпуно погрешну економску политику. Ако је под хитно не промени за 180 степени, уништиће и ово мало преостале српске привреде.
Ако људи из СНС-а не знају како то да ураде, не кошта их много да консултују економску науку, економску теорију, економске доктрине, економску историју и економску праксу. Не треба далеко да иду у прошлост. Довољно је да се задрже на Великој светској економској кризи која је трајала од 1929. па до 1933. године.
Свет је тада пребродио велику економску кризу, пре свега прихватајући и примењујући у пракси теоријске радове и ставове професора економије на Кембриџу, Џона Мајнарда Кејнза (1883 – 1946). Он је творац економске теорије и економске политике, која је по њему добила назив Кејнзијанска економија. Главно дело му је „Општа теорија запослености, камате и новца“.
Кејнзов основни став био је да капиталистичка привреда (за оне који још увек нису тога свесни треба напоменути да је превратом од 05. октобра 2000. год. у Србији промењено друштвено-економско уређење и да је од социјалистичке Србије поново постала капиталистичка земља) сама по себи, преко тржишних механизама, не доводи аутоматски до пуне запослености.
Излаз из економских криза капиталистичке привреде Кејнз је нашао у интервенцији капиталистичке државе, што је за то време била највећа теоријска јерес.
У најкраћем, Кејнзове мере за излазак из кризе капиталистичке привреде су:
1. Смањење каматних стопа ради оживљавања приватних инвестиција.
2. Смањење пореза ради повећања укупне ефективне тражње тј. подстицање повећања потрошње и инвестиција.
3. Прерасподела националног дохотка у корист радних слојева друштва.
4. Мере у сфери директних производних функција државе, једноставније речено, јавни радови.
Дакле, по Кејнзу, капиталистичка држава мора да подстиче потрошњу и инвестиције како не би дошло до стагнације, депресије и до масовне незапослености.
У безнађу, немајући куд, капиталистички свет је прихватио Кејнзове ставове, спровео их у дело, и захваљујући томе изашао је из Велике економске кризе.Е сада да видимо како се актуелна српска, пре свега напредњачка власт односи према Кејнзовим ставовима и предлозима:
1. Смањење каматних стопа.
Нема их ни у најави. На српском финансијском тржишту доминантну позицију заузимају зеленашке испоставе страних банака, те су каматне стопе за кредите невероватно велике, како у односу на регион, тако и у односу на читаву Европу. Са толиким каматним стопама оживљавање приватних инвестиција је апсолутно немогуће.
2. Смањење пореза ради повећања тражње, потрошње и инвестиција.
У Србији су фискални и парафискални намети невероватно и сурово велики, али с обзиром колика је црна рупа звана српски буџет и колики је буџетски дефицит, свако ко би јавно споменуо ову меру могао би само да изазове општи смех.
3. Прерасподела националног доходка у корист радних слојева.
У последњих двадесетак година у Србији је прерасподела националног дохотка већ урађена, али не у корист радних слојева, већ у корист нових богаташа, нових буржуја, такозваних тајкуна. Та прерасподела још није завршена, мада је при крају, и ван сваке је памети очекивати да ће српски актуелни политичари као експоненти новонасталих капиталиста у догледно време спроводити супротне мере.
4. Јавни радови.
Немогућа мисија. Политичке странке на власти и некада, а и данас, на свим нивоима, толико су позапошљавале својих партијских кадрова, рођака, пријатеља и платежно способних заинтересованих лица у државну администрацију, да у буџету нема више довољно пара ни за њихове плате, ни за материјалне трошкове, ни за текуће одржавање, а камоли за јавне радове. Прикупљање домаће акумулације такође је немогуће, јер финансијским тржиштем, као што је већ раније речено, доминирају сурогати страних банака.
Ако се осврнемо само на последњу, и то стратешку економску меру напредњачке власти, смањење пензија и плата у јавном сектору за 10% и то без замрзавања цена, што је доказ тоталне небриге за народ, можемо на основу напред изнетог са сигурношћу да тврдимо да је она у потпуној супротности са целокупним Кејзовим теоријским делом. Зар се на тај начин повећавају тражње, потрошња и инвестиције? Свакако да не, већ се њоме све три ставке смањују.
Имајући у виду какве економске мере доносе и спроводе напредњачки властодршци, човек не може а да се не упита да ли су они и њихови многобројни белосветски саветници уопште и чули за Џона Мајнарда Кејнза и за његово успешно решавање Светске економске кризе од ’29. па до ’33. године XX века?
Највероватније да нису. У сваком случају, научно дело Џ. М. Кејнза и његова потврда у пракси, најозбиљније упозоравају и српске властодршце и сво становништво Србије да нам се врло брзо, за коју годину, неумитно приближава економска катастрофа, економски крах и државе и народа уколико власти даље буде доносила економске мере супротне основним начелима Кензијанске економије. Супротно од ове најцрње прогнозе, по свима онима који сматрају да су они који предлажу, утичу и доносе мере економске политике у Србији паметнији и способнији од Џона Кејнза и његових присталица и следбеника и да је његово научно дело превазиђено, нема места ни за какву зебњу, ни за какав страх и панику.
Живи били, па видели. Ко преживи – причаће.
(Србин.инфо, Таблоид – Алекса Мијаиловић)
