Немачки министар спољних послова, Франк-Валтер Штајнмајер, у уторак, 18.11., је обишао Кијев и Москву те се тамо састао са државним званичницима како би разговарао о све напетијој ситуацији на истоку Украјине.

Судећи према његовим данашњим коментарима нема значајног помака. „Не видим разлога за оптимизам“, рекао је Штајнмајер за време данашње новинске конференције.

Шта је Штајнмајер планирао постићи, није сасвим јасно. Но његова посета долази у време све веће ескалације сукоба на истоку Украјине, мада је званично мировни споразум потписан пре више од два месеца још увек на снази. Берлин је очигледно забринут због оваквог развоја ситуације без обзира што су се својом иницијално релативно несврстаном политиком на крају пребацили потпуно у „Западни камп“.

Но, неке ствари се од почетка украјинске кризе нису знатно промениле, барем ако се пита Немачку. Нове санкције према Русији могле би угрозити неколико стотина хиљада радних места у Немачкој. Притом треба споменути како анти-руска клима у Немачкој никада није била знатно јака, а у пословном сектору готово да ни не постоји.

Европа предвођена Немачком, Украјина и Русија, заједно би се можда нешто и договорили и пре избијања рата на истоку Украјине, но сада је већ САД уплетен као кључни актер, а то додатно компликује ствари.

У разматрању украјинске кризе паметно је понекад се вратити на сам почетак. Наиме, док је Виктор Јанукович још увек био на власти, а Мајдан се тек захуктавао и бројале су се прве жртве, кључне силе Европе договориле су сусрет између лидера опозиције и самог Јануковича.

Три земље одрадиле су тај посао, Француска, Немачка и Пољска. Министри спољних послова ових земаља отпутовали су у Кијев, састали се са обе стране и испословали компромис. Лидери опозиције већ су се профилирали и њихова имена постала су позната – то су били боксерски ас Виталиј Кличко, као председник странке „Удар“, нео-фашист који више не поздравља са уздигнутом десницом, Олег Тахњибок, те Арсениј Јацењук, вођа партије „Домовина „- типичан демагог и полу-технократа.

Мајдан се запалио и све је усредсређено на рушење Јануковича. Реч је о врло корумпираном човеку, типичном представнику олигархијске издајничке класе која држи украјински народ као жртву сопственог профита већ деценијама. Исти је дошао на власт легитимним, демократским, путем, а на Западу нико није тада оспорио његову победу, зато јер никоме није нити сметао. То је било време док је Јанукович често причао о „евро-атлантским интеграцијама“ као важном путу за Украјину.

Зашто дирати корумпираног председника који ради у нашим интересима, па таман и ако јесте у добрим односима са Москвом, кога брига? То је отприлике био став Запада након његове победе на председничким изборима 2010.

Како ли се само олако ствари заборављају, као да је та 2010. једноставно нестала из формалне хронологије. Јанукович је након победа на изборима за своје прво међународно путовање одабрао Брисел како би ЕУ бирократима дао да знања да Украјина жели постати део европских интеграција те како ће наставити НАТО-ов тзв. „Програм достигнуча“ (енг. outreach program).

Сви они који су почетком ове године писали о „про-руском“ Јануковичу очито мисле на неког другог Јануковича, јер ако би скупили све његове изјаве дате током четири године на власти оне су биле доминантно про-Западне.

Тај добар однос између Јануковича и Запада трајао је негде до краја 2013. Тада се десио један шок. Одржавао се самит у Вилнијусу на којем је Украјина требала да потпише ЕУ трговински пакт. О том пакту сам Јанукович већ годинама прича и тврди како је то онај прави пут којиме би Украјина требало ићи.

Ако ћемо бити баш педантни могли бисмо рећи како су ЕУ интеграције биле нешто што је Јанукович обећао својим бирачима за време кампање за изборе 2010. Заиста, тако је и било, то је био његов програм. Но, пред самит у Вилнијусу десио се споменути шок – Јанукович је поручио како од потписивања ЕУ пакта неће бити ништа, од тога се једноставно одустаје. Не само то, Јанукович истиче како ће се Украјина окренути руској сфери, Царинској Унији којом доминира Русија.

Зашто је то учинио?

Тешко да се тек тако, „преко ноћи“, предомислио. Ствар је заправо врло јасно и ту нема ништа спорног – Русија је, у манирима слободног тржишта и конкуренције, Јануковичу понудила у последњи тренутак бољу понуду. На аукцији за Украјину Русија је дала више и Јанукович је то оберучке прихватио. На састанку са западним лидерима само слегну раменима и пријавио нову ситуацији.

Русији се никако није допадала идеја да Украјина постане део ЕУ трговинског пакта, не нужно зато што Русија жели доминирати Украјином (наравно да жели, као и готово све веће земље својим мањим суседима) већ зато што им је тај пакт посебно сметао из економских разлога. Наиме, слободни улазак ЕУ робе у Украјину угрозио би руске извознике који се већ ослањају на низ досадашњих уговора између Русије и Украјине.

Русија је стога Украјини понудила избор, не баш једноставан избор, али ипак избор који још није на нивоу ултиматума – Украјина може ући у ЕУ пакт, али повлашћени уговори са Русијом тада престају да важе, или може заборавити на ЕУ пакт, примити одмах велике новце (милијарде евра) подстицаја и кредита и оријентисати своју економију према Русији.

О економији се ради од првог дана, сви ови каснији национализми нису ништа него продужеци одређених политика. Све у свему, Јанукович се састао са Путином и пристао на одбацивање ЕУ пакта. Заправо, не баш „одбацивање“ већ само „одлагање“, према његовим речима.

Ако је мислио, а то важи и за Путина, да ће ово тек тако проћи, ускоро ће открити колико је грешио. Мајдан је експлодирао непосредно након што је Јанукович, настојећи не изгледати дрско, слегну раменима пред западним лидерима.

Мајдан је изведен беспрекорно те би га требало још дуги низ година студирати као огледни пример брзо организоване, дуго припремане, напредне верзије „Наранџасте револуције“ са елементима оружаног устанка.

Јанукович је био затечен, а Путин још и затеченији. Док је он гледао затварање Олимпијских игара у Сочију распадао се његов план за Украјину.

Три месеца након ескалације Мајдана ствари су постале критичне и тада долазимо до поменутог компромиса у режији ЕУ сила. Министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске стигли су у Кијев, разговарали са обе стране и понудили им компромисно решење које је укључивало заправо готово све на чему је опозиција инсистирала, од превремених избора до неприступања руској Царинској Унији.

Да, тим споразумом Јанукович и даље остаје на власти, али чисто реда ради, да се демократски избор баш не гуши силом. Није било тешко очекивати да ће Јанукович пристати, мада су му из Москве сугерисали да настави жестоко. Руски премијер Дмитриј Медведев јавно му је поручио да не допусти „да га се гази“. Но, Јанукович није био спреман на борбу, једноставан није такав тип, а и у таквом сукобу би превише изгубио.

Опозиција је с друге стране добила што је тражила, процеси су замрзнути и на неки начин већ преузимају контролу. Коме смета да је Јанукович још мало ту након 4 године? Европи очито не, па то и јест био њихов план – они су га потписали, то је била њихова замисао.

Но, некоме је овакав исход ипак сметао – САД-у.

Зашто?

Пре свега због чињенице што би Украјинска криза била решена „европским решењем“, а између ЕУ и САД ипак постоји једно одређено ривалство, колико год се понекад чинили као изузетно компактна целина (не надзире НСА Европљане зато јер немају што паметнијег радити).

Тада у јавности цури контроверзан телефонски разговор између америчког амбасадора у Кијеву и америчке заменице државног секретара, Викторије Нуланд, којој је украјинска криза „додељена“ као посао живота. Амбасадор Пјат јој у разговору (којег је готово сигурно у јавност пустила руска или про-руска обавештајна служба, но разговор је аутентичан) говори о актуелном стању на терену и догађањима, укључујући и решење којег су скројили највиши ЕУ званичници на што онда, сада већ историјски, одговара „јеб * ш ЕУ“ те истиче како би требало Арсенија Јацењука погурати да преузме контролу над земљом.

Речено – учињено. Мастило на потписаном споразуму између опозиције и Јануковича, уз присуство ЕУ министара, још се није нити осушила, а у центру Кијева је отпочео један процес којег се не може да назове другачије него оркестрираним државним оружаним ударом.

Снаге нео-фашистичког Десног Сектора извеле су напад на зграду парламента и друге Владине зграде. Сам Јанукович једва је извукао живу главу, на његово возило је отворена ватра, а живот су му спасили лојалисти који су успели да га прво пребаце до источне Украјине, а тада и до Русије.

Америчка званичница Нуланд желела је да Јацењук преузе Украјину, Јацењук преузима Украјину. На власти је, у тачној интерпретацији те речи, хунта на чијем челу се налази Арсениј Јацењук као премијер. Тек касније ће се одржати избори којим ће се пучистичким властима дати демократски легитимитет.

САД је хтео изразито анти-руско настројеног Јацењука, добили су Јацењука. Немачка је хтела „немачког човека“ Кличка, нису добили Кличка.

Све касније је историја – као последица пуча у Кијеву избија оружана побуна на истоку земље и побуњеници заузимају територију на простору региона Доњецк и Луганск те тамо проглашавају своје Народне Републике. У рату ће живот да изгубити преко 4,000 људи, а рат нипошто није завршен, само мирује (мада ни то с обзиром да су спорадични сукоби већ свакодневни).

И с чиме сада заправо Штајнмајер долази у Кијев и Москву? Да прича о томе како је ЕУ план за Украјину гурнут у страну јер није одговарао САД-у? Може ли уопште смоћи снаге то си признати једног дана? Јер изгледа да је његов јучерашњи посету Кијеву подједнако бесмислен као и ове судбоносне фебруар када је све прегажено без повратног коментара.

И након свега још увек само Русија нуди нешто што донекле има смисла – руски МИП Сергеј Лавров јуче је свом немачком колеги у Москви поручио како би најбоље било да Кијев ступи у директне преговоре са побуњеницима, па нека си међусобно једни другима признају недавно одржане изборе и крену радити нешто на тим темељима.

Берлин је тај који је у фебруару нудио компромис у виду „мало нама, мало вама“, а сада је заиста тешко рећи на који начин уопште представљају своју спољну политику и имају ли је уопште?

Утисак се стиче да се Европа поприлично повукла откако је САД украјинску кризу претворио у пуни борбени анти-руски пројекат. То је најгори сценарио јер само Европа и повратак на компромисе може да спречи нову ескалацију, а судећи према свему што можемо чути последњих дана та ескалације се опако припрема на обе стране, а број од досад 4,000 мртвих би се могао веома лако и брзо да удесетеростручи ако се нешто не предузме.

Решење се налази негде на релацији између Европе и Русије, али Европа је та која мора сести за тај сто.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: analiza, SAD, Ukrajinaааа, геополитика, Д. Марјановић, ЕУ, Русија