Прочитај ми чланак
Могуће повећање обима извоза нафте из САД представља на први поглед не тако интересантну тему као будући извоз природног гаса. Јер ће се у случају извоза гаса на тржишту заиста појавити додатне количине гаса. Но, по питању нафте САД ће још дуго бити увозник, што значи да ће раст извоза нафте значити и увећање увоза, то јест, у суштини се ради о размени која не мења глобалну равнотежу светског баланса у понуди нафте. Наравно, и овде постоје неки интересантни аспекти: разлика између домаћих и светских цена, разлика у сортама увезене и извезене нафте.
Но, све су то другостепене појаве. Према нашем мишљењу, најинтересантнији аспект извоза повезан је са тим да ће будуће дозволе за извоз бити повезане са саставом нафте. А пошто за извоз иде нафта из шкриљаца, тај сиже нам дозвољава да се боље упознамо са саставом нафте добијене из шкриљчаних поља. Јер, као и раније, овде остаје много нејасних питања.
Ми смо још у јулу почели разматрати перспективе великог извоза нафте, пошто су две компаније (Enterprise Product Partners и Pioneer Natural Resources) добиле одобрење да експериментално извозе нафту из САД – тачније њену најлакшу сорту, такозвани кондензат (прву серију материјала можете видети овде: Истина о 40 степени. Зашто САД желе д а извозе нафту остајући њеним увозником). Ради тога су поменуте компаније морале да подвргну нафту почетној преради како би у складу са правилима извоза добили дозволу за извоз нафтних продуката. Већ тада су многе компаније постављале питања: због чега је потребна дозвола ако се извози (макар и формално) нафтна продукција.
И тако, 4. новембра је постало познато да је сировински гигант BHP Billiton договорио продајu партије од 600 хиљада барела, не сачекавши извозну дозволу и ослањајући се на чињеницу да је њихов производ прошао прву прераду, док под забрану извоза потпада само сирова непрерађена нафта.
Да ли је потребан извоз: “за” и “против”
Како ће регулатори одреаговати на овакав приступ? И да ли су САД спремне да такав извоз учине масовном појавом?
Као и у случају извоза природног гаса, у САД још нема консензуса по том питању. Као и у случају извоза природног гаса, треба очекивати доста дуг период истраживања дате теме, после чега ће – уколико буде донето позитивно решење о извозу – почети изградња неопходних капацитета (о томе ниже у тексту), иако ће овде све бити нешто једноставније него у случају постројења са природним гасом.
Да напоменемо да за извоз нафте у позадини непрекинутог увоза, постоји неколико разлога.
Као прво, разлика у цени међу унутрашњим и светским ценама за нафту. Ако унутрашње цене порасту до нивоа светских, онда то са једне стране може довести до поскупљења бензина и дизел горива унутар земље (премда нису сви сагласни са оваквим тумачењем: по једној верзији цене ће се снизити). Али са друге стране извоз повећава рентабилност шкриљаца и дозвољава да се упосле нови ресурси што ће снизити зависност од увоза нафте и подржати привреду. У крајњем случају, то је аргументација присталица извоза. Истина, последњих месеци се у позадини пада цена нафте смањио и распон између WTI и Brent, но он и сада износи око 6 долара за барел.
Као друго, толико лаких компоненти (а раст производње сада увелико иде на њихов рачун) не може се прерадити у рафинерији као средње и тешке сорте нафте. Иако су прерађивачи овде већ изнели своје мишљење по коме ће до 2020. године порасти капацитети за прераду лаких сорти нафте за 3-4 милиона барела на дан, недавно истраживање EIA истовремено прогнозира да ће до тог времена бити додато само око 1 милион б/д такве прераде.
Истина, и самим САД може да се не допадне толико лаких компоненти нафте, али и овде постоји аргумент у корист домаће прераде нафте: извоз нафтних деривата је доста угодна ствар и већ сада САД извозе око 3 милиона барела дневно.
Било како било, борба, као и у гасној сфери, традиционално се води између прерађивачких компанија (које намеравају да блокирају извоз) и произвођача који се већ организују у групације за лобирање извоза нафте.
Сви ови фактори надограђују се на политички аспект. Барак Обама је заинтересован за ниске цене на бензинским станицама, што ће у првом реду осетити бирачи. Са друге стране републиканци традиционално имају тесне везе са произвођачима нафте заинтересованим за извоз. Додатни фактор овде представљају и новембарски међуизбори за Конгрес, где је ојачала позиција Републиканаца. То говори у корист јачања лобистичких могућности присталица нафтног извоза.
Док текући извоз нафте још увек протиче уз систем изузетака (постоји изузетак за Канаду, поред тога, наставља се извоз кондензата и две компаније које су добиле пробне дозволе), порастао је са још недавно стабилних 250 хиљада барела на дан, на преко 400 хиљада б/д. Поред тога, са Аљаске која је такође изузета са извозне забране (од 1996. године), брод са 800 хиљада барела нафте упућен је у рафинерије Јужне Кореје, по први пут од 2004. године.
Пажња према “сплитерима”
Но, уколико чак извоз лаке нафте и буде дозвољен, поставља се питање неопходности тих самих капацитета за примарну прераду нафте. Проблем је у томе што је још неизвесно какав тип прераде ће бити неопходан за формално претварање нафте у нафтни дериват у случају “зеленог светла” за извоз лаке нафте великог обима. Није обнародовано на који начин ће бити прерађен кондензат који је летос добио дозволу за извоз у виду експеримента (две компаније су добиле дозволу), премда је познато да се тај кондензат пропуштао кроз ректификациону колону.
Најпростија варијанта је уређај за стабилизацију кондензата који није скуп, брзо се израђује, а трошкови расхода за прераду износе 0,5-1 долар по барелу.
Но, сада је у САД планирана изградња такозваних “сплитера” за прераду кондензата, који представљају својеврсну “јединствену” ректификациону колону, то јест, неинтегрисану како са нафтно-прерађивачким заводима тако и са другим уређајима.
Наравно, изградња таквих “сплитера” је много скупља од уређаја за стабилизацију кондензата, потребно време за изградњу броји се у годинама, а вредност прераде такође је већа – 1-1,5 долара за барел. Али ће управо ова варијанта највероватније бити неопходна за извоз.
Сада у САД функционише само један “сплитер” у Тексасу (75 хиљада барела). Али се планира само на обалама Мексичког залива изградња таквих уређаја укупног капацитета од најмање 0, 375 милиона барела на дан. Истина, многи од њих су још увек у фази пројектовања или прихватања инвестиционог плана.
Проблем прераде лаке нафте (кондензата) у директној је вези са његовом стабилношћу приликом транспорта. Много буке се подигло поводом експлозија у железничким цистернама из Северне Дакоте (где се и налази налазиште “Бакен”), које су биле узроковане управо недовољним или неквалитетним одвајањем нестабилних компоненти из лаке нафте.
Дејствујући и планирани “сплитери” на обалама Мексичког залива (САД)
У сваком случају, још пет “дестилационих апарата” капацитета 20 хиљада барела на дан (то јест, још у суми од 100 хиљада барела на дан) на налазишту “Бакен” планира да построји компанија Quantum. Како се сматра, они ће бити потребни за решавање два задатка: повећање безбедности транспорта и обезбеђење минималног нивоа прераде за будућег извозника.
“Ми не познајемо нафту коју производимо”
Допунску збрку у не баш најјаснију слику донела је чињеница да је кондензат веома неодређен појам. Подсећамо да је првобитно кондензат (или гасни кондензат) била компонента која је у суштини пратилац природног гаса која се из њега кондензује при нормалној температури и притиску после изласка гаса на површину земље. Формално, материје састава С5 су при нормалним условима у течном стању (молекул са 5 атома угљеника) и више, док су пропан (С3) и бутан (С4) још увек гасови. Али и они могу делимично да се издвоје у виду кондензата. Због тога се у Русији посебно издваја стабилни гасни кондензат очишћен од нестабилних, испарљивих компоненти.
Под одређеним условима, кондензат може да се добије и из нафтних извора.
У америчкој класификацији постоји такозвани «lease condensate», који се добија из нафтних бушотина и узима се у обзир заједно са производњом нафте. Званично се сматра да се узима у обзир заједно са производњом управо течних компоненти (С5+). Но, у ком степену је такав кондензат стабилизован, остаје отворено питање. То се посебно види из прича о експлозијама цистерни на Бакену. Појмови попут “стабилни” и “нестабилни” кондензат очигледно се у САД не примењује.
Поред тога, остаје сами гасни кондензат (то јест, кондензат из гасних бушотина), који се у САД класификује као Natural Gas Liguids (NGL). Велики део састоји се од компоненти С2-С4 али такође садржи и С5+ (на нивоу 10-15%). Занимљиво је да у САД и NGL спада у категорију “течних горива” (иако то у суштини нису), што омогућава да се ојача и без тога, мора се признати, добар успех у производњи нафте.
Ипак, у неким случајевима се разматра и нестабилизовани кондензат који садржи компоненте С4-С4. Тако, према оценама наведеним у материјалу, кондензат при дестилацији може да добије око 60-70% производа који се квалификују као нафта, а остатак као течни гас.
Ако се читалац помало збуни у особеностима класификације израчунавања лаких фракција нафте, путева њихових доставки и прераде, то није нимало чудно. Тачније, тако можда и треба да буде. Пуно схватање терминологије и класификације нафте нема ни код најодговорнијих лица у САД. 2Шта је кондензат – заиста није јасно” – рекао је Адам Семински, шеф америчке управе за енергетско информисање, указујући да нема званичних стандарда који дефинишу појам “прераде”, “ректификационе колоне”, па чак ни просто “дестилације”. Штавише, чиновник је приметио да остаје нејасно и колико се кондензата извози и колико се производи унутар земље.
Америчко министарство за трговину са своје стране је упутило упитник компанијама које желе да добију дозволу за извоз нафте. Компанијама је предложено да доставе опис кондензата пре и после обраде. Како се и очекивало, главни критеријум за доношење одлуке биће релативна густина нафте (то јест, биће одређена граница до које се може лака нафта извозити). Остаје нејасно питање на ком стадијуму ће се мерити њена густина – на бушотини или у извозној луци. Као што видимо из постављених питања о којима се може више прочитати на указаном линку, министарство жели да добије веома подробну информацију о преради, саставу, тржишту и ценама за све разматране компоненте нафте.
Колико кондензата већ има и колико ће га бити
Упркос чињеници да постоји конфузија по питању дефиниција, а тачна слика није јасна чак ни америчким регулаторима, неке процене, наравно, већ постоје. Према овим проценама, производња кондензата у САД износи око 0,9-1 милион барела на дан, то јест, око 12% целокупне производње. Око 300 хиљада барела дневно од све те производње иде на Eagle Ford, где се у већем броју бушотина издваја управо кондензат.
Но, производња на Eagle Ford расте. По прогнозама МЕА, на кондензат ће у 2015. години отпадати око трећина производње Eagle Ford-а — то јест 550 хиљада барела на дан од 1,6 милиона. Расте и производња на Baken-у, где је такође много лаке нафте.
Плус већ помињани NGL. Сада је то око 3 милиона барела на дан. Од тога је 400 хиљада барела компоненте С5+. Раст производње NGL повезан је са тим што компанија приликом бушења пролази преко “сувог” на “масни” (то јест, онај који садржи кондензат) гас, тако да је то економски угодно. Тај тренд ће се наставити, а поред тога очекујемо да се апсолутно повећа и обим производње гаса што ће довести до раста обима NGL.
Поред тога ту постоји још један фактор. Њега је размотрио руски стручњак А. Хуршудов на примеру налазиштаEagle Ford. Приликом експлоатације нафтних бушотина притисак у продуктивним резервоарима опада. Растворени нафтни гас прелази у слободно стање. Из бушотина почиње да цури гас или кондензат. Тај процес је тек започет. У перспективи ће то довести до одређених проблема за вађење нафте из шкриљаца. Али у контексту наше приче такав обрт догађаја говори у прилог томе да улога кондензата у производњи нафте из шкриљаца превазилази планирану (у случају Eagle Ford) за 30%.
Из горенаведеног је јасно да улога лаке и суперлаке нафте и њихових компонената у америчкој производњи може расти и у апсолутној и у релативној равни. Да ли је то добро или лоше? Да ли је то проблем или допунски “бонус”? Јер лака нафта је често испадала и скупља од тешке.
Супер лака нафта је сада на цени. Колико дуго?
Најпростије питање и могући проблем – да ли се у обимима нафтне производње (макар и суперлаке нафте) скрива извесна количина пропана и бутана?
Што се тиче главног – суперлаке нафте – кондензат са преовладавањем компоненте типа С5, онда је таква роба заиста потребна на тржишту.
Истина, лака нафта са тог истог налазишта Bakken (Северна Дакота) у САД се тргује нешто јефтиније од WTI (уз то је WTI и знатно тежа). Али овде се не може недвосмислено тврдити да нема проблема повезаних са “скривеним недостатком” нафте из Северне Дакоте. Може се рећи да постоји вишак унутрашње понуде за суперлаком нафтом у позадини извозних ограничења.
Али ако нестане тих ограничења, како ће се даље одвијати ситуација?
Сада се на светском тржишту ствара таква ситуација да су лаке компоненте нафте тражене по већој цени, што често превазилази цене традиционалне нафте.
То је у првом реду повезано са растом азијске петрохемијске производње, где нафтни продукти типа нафте постају сировина за производњу полиетилена, других полимера и продуката нафтне хемије. Но, нафтна хемија је увек играла умањену улогу у општем обиму потребе за нафтом. И ако се то тржиште засити, колики ће бити онда захтеви за новим обимима лаке нафте на традиционалном нафтном тржишту?
Те компоненте могу бити искоришћене за блендирање при производњи бензина. Но овде опет постоје нека природна ограничења.
Поред тога, укупан раст потражње у Азији(која практично већ и формира цео раст потражње за нафтним продуктима) не одлази на бензин, него на дизел гориво.
Све то говори да се у датом тренутку на тржишту може појавити вишак кондензата.
Посебно имајући у виду да се раст производње лаке нафте, кондензата па и угљоводоничног гаса очекује и на Блиском истоку који може додати још неколико милиона барела на дан.
Па и у нашој земљи се види прелазак на производњу масног гаса што са своје стране такође доводи до повећања понуде лаких фракција нафте.
Извоз из САД није почео, а већ сада се јављају конкуренти америчким суперлаким нафтама. Кондензат са Блиског истока (Иран, Катар) као и из Аустралије, може се показати удобнијом варијантом – и по логистици и по цени. На пример, Иран продаје кондензат Кини са попустом у односу на блискоисточне сорте нафте од 5-8 долара по барелу.
У том случају САД мора да пожури како би заузела место на тржишту. То додуше може бити један од аргумената у корист тога да се не одуговлачи процес тако дуго као у случају гаса и да се донесе одлука у скраћеном року.
Али за нас, као што смо већ приметили, најинтересантнији аспект представља информација о саставу нафте добијене на налазиштима. Наравно, није добро правити сувишне закључке и ставити знак једнакости између кондензата и нафте из шкриљаца. Довољно је подсетити да раст производње у САД потврђује и смањење увоза традиционалне нафте. Истовремено, овде нису искључени разноврсни фалсификати. Као што је познато, америчка статистика воли да улепшава ситуацију.
А у овом случају то је повезано и са објективним разлозима – непотпуно схватање опште слике на тржишту. Неопходност да се донесе одлука о извозу нафте присиљава регулаторе да саставе ту слику и надамо се да ће она бити обнародована. Остаје само да се мало сачека.
