Прочитај ми чланак
Устајали мирис буђи на самом улазу, затворен прозор кроз који светлост скоро да не допире у једнособан стан, у којем се чује плач гладне деце, свакодневница је десеточлане породице Томић, којој је након смрти четворогодишњег Ђорђа све пошло по злу, тврди мајка Слађана.
Како каже, социјалну помоћ од 14.000 динара ће примити још само овог месеца јер је Центар за социјални рад у Младеновцу констатовао да су оба родитеља радно способна, иако мајка након смрти сина није психички стабилна.
Рачун за помоћ
Свако ко жели да помогне породици Томић, то може учинити уплатом на динарски рачун жиро-рачун Комерцијалне банке 205-9001011902501-34
– Социјалне раднице из Центра за социјални рад у Младеновцу ми говоре да сам сама крива што немамо пара, да ми није било потребно толико деце. Претили су да ће ми послати децу у дом ако се будем жалила на њих.
То не бих поднела.
Ми јесмо сиромашни и дешава се да не једемо и по три дана, али се волимо. Срећни смо када имамо чај и хлеб на столу – прича кроз сузе Слађана Томић, којој је највећи страх да ће остати без деце, која су јој све у животу.
Супруг Ивица је остао без посла и сада ради успутне послове када му се пружи прилика, што није често. Мајка је радила као секретарица, па је као вишак остала без посла.
– Данас нам је 25 година брака и данас ће да нам искључе струју. Нису јуче, због државног празника. Ни ова пећ на дрва неће да повуче, па нам стално враћа дим у стан.
Немамо чиме да ложимо ватру, па палимо одећу коју пронађемо – причала нам је јуче Слађана кад смо је посетили.
Пошто живе у стану који нису откупили, Томићима траже 15.000 евра како би био њихов.
– Какав је, такав је, док смо у стану бар нисмо на улици. Избациће нас из стана већ следећег месеца јер га нисмо откупили, а плаћамо станарину 2.400 динара на месечном нивоу. Дугујемо више од 12.000 динара, јер нисмо имали одакле да платимо. Да откупимо стан траже нам 15.000 евра.
Дечји додатак не примам од 2009. године, када се родио покојни Ђорђе, јер нисам платила порез на стан, па су ми рекли да нисам имала права ни на додатак – са сузама у очима прича мајка осморо деце, која каже да не спава ноћима јер не зна како да помогне својој деци.
Иван болује од епилепсије, али напад пет година није имао. Ујутру и увече пије лекове, који коштају 800 динара.
– За то морам да имам. Једну кутију потроши на 15 дана. Ништа не узимам за себе. Ове патике што су на мени поклонила ми је нека жена, одећу такође. Не буним се, само да деца имају.
Знате, сањала сам синоћ Ђорђа, седео је на трави са неком женом. Дозивао ме је, а ја нисам могла да загрлим своје чедо – кроз плач изговара ова мајка, која је прошла кроз прави пакао како би излечила своје дете, али услед болести и немогућности да му плати операцију, јер је Ђорђе имао проблем с непцима и хранио се на сонду, па је могао само на флашицу, он је преминуо 2013. године. Брат највише недостаје Луки, који готово да не прича са укућанима.
Центар за социјални рад у Младеновцу без одговора
“Ало!” је јуче контактирао и са Центром за социјални рад у Младеновцу, али су нас, због немогућности давања приватних података, упутили на Центар за социјални рад у Београду. До закључења овог броја нису стигли одговори.
Свако од њих, Александар (23), Војислав (21), Иван (18), Милица (16), Катарина (13), Филип (11), Лука (6) и Миленко (4), зна шта би желео да буде кад порасте, али не вреди када немају могућности.
– Милица много лепо црта, а Катарини је жеља да постане кројачица. Филипа су деца из комшилука тукла јер је сиромашан. Стално га прозивају, кажу му да му мајка стално мољака.
Он је у ствари дивно дете и много се плаши мрака. Комшије нас вређају, жале се на буку, али то су деца која воле да се играју и не раде ништа лоше.
Поред све ове беде у којој живимо, још нас и људи малтретирају. Наша жеља је да нам неко, макар и на крају света, поклони парче земље или напуштено домаћинство, ми нисмо лењи, могли бисмо тако да се прехранимо, радила бих у башти.
Пристала бих и да чувам неке старије особе, само да прехраним децу – жали се ова мајка.
(Ало, фото: Рајко Ристић)
