Прочитај ми чланак
Без обзира на ванредне мере које су предузете на највишем међународном нивоу грозница ебола[1] наставља да се шири нашом планетом.
До данас се поуздано зна да у седам земаља постоје болесници, заражени њеним вирусом. Највише болесних је у три западно-афричке земље – у Либерији, Сијера Леонеу и Гвинеји[2], где је и природни ареал тог вируса. 23.октобра је из Малија стигло саопштење да је и у тој земљи потврђено постојање болесника, зараженог њиме.[3]
У вези са развојем ситуације треба да се обрати пажња на два аспекта: чисто медицински и политички. Баш као и на њихову повезаност. Да размотримо како су се догађаји развијали. Од марта до јула 2014, упорно обавештавајући о новим и новим случајевима ширења смртоносног медија, главни посао су обављали светски медији. Међутим, од краја лета њима су почеле су да се прикључују међународне организације и светски лидери.
Крајем августа због појаве еболе Светска здравствена организација (WHO) проглашава „ванредну међународну ситуацију“. Њен председник путује у више земаља и обавезно га примају руководиоци нивоа председника држава. Између осталог – и држава које епидемија не дотиче. 18.септембра Савет безбедности УН доноси резолуцију која у постојању ОУН нема преседана, а у којој је појава ове болести квалификована као „претња по међународни мир и безбедност“[4].
Оваква формулација не представља само лингвистичку вежбу – то је формулација која према гл. 7 Повеље УН омогућује Савету безбедности да предузима све могуће принудне мере. Али најважније је да је први пут од постанка ОУН као „претња по мир“ наведен вирус. Да ли постоје прави разлози да се као „претња по мир“ прогласи управо и искључиво вирус еболе?..
Интересантно је приметити да су се као предлагач те резолуције појавиле САД. Приоритет питања на 69. заседању Генералне скупштине је потврдило и иступање председника САД Барака Обаме управо на том заседању. У њему је Обама навео три главне претње по човечанство, међу којима је као прва поменут – вирус еболе[5]. Зар је могуће да власти Сједињених Држава стварно еболу сматрају за претњу Но 1?..
Истог дана питање еболе је стављено на ванредно разматрање Генералне скупштине. Изјаву је дао лично генерални секретар ОУН Бан Ки Мун који је образложио нацрт резолуције[6] о оснивању Ванредне мисије УН за еболу. И то је корак без преседана! Државе су прихватиле нацрт понуђене резолуције једногласно и практично без дискусије. Интересантно је којом је брзином извршена наведена резолуција: писмо Генералног секретара државама[7] са предлогом да се таква мисија оснује носи датум 17.09, односно одлука је донета у истом дану![8] Брзина у спровођењу је завршена доношењем резолуције без гласања, односно на начин који се користи када се документ доноси једногласно! Шта је то што је захтевало такву брзину?..
Да ли та реакција међународних организација и светских медија може да се објасни чисто хуманитарним захтевима? Када покушаваш да даш одговор на то питање судараш се са неким другим зачуђујућим детаљима и у вези са епидемијом, и у вези са реакцијама на њу.
Прво, разбуктавање ове врсте грознице се не дешава први пут, али до сада ебола није привлачила неку значајнију пажњу светске јавности. За еболу се зна још од средине 1970.година када је 1976.године у Заиру умрло од ње 280 људи. Управо зато се најраспрострањенији вирус еболе назива „заирски“[9]. Од тада је до распиривања грознице долазило прилично редовно. Међу најкрупнијим је била епидемија рестонског варијетета у САД и на Филипинима 1989 – 1990. године, у Демократској Републици Конго 1995. (254 умрла), у Уганди 2000 – 2001. (224 умрла), у Габону 2002. (53 умрла)[10]. Па зашто, онда, ебола није до сада привлачила пажњу ни медија, ни међународних организација?..
Друго, треба да се обрати пажња на претерану очигледну дезинформацију у медијима која се односи на смртност од те болести. У низу случајева је констатована 100% смртност, али је било случајева када је заражен мањи број људи, где је статистика врло искривљена (на пример – један смртни случај по једном болеснику). Реалнија је статистика када се описују напред наведене појаве болести код којих је проценат смртности био од 75 до 88%, што је такође претерано висок проценат. При том је позивање на низак ниво медицинске помоћи у поменутим земљама у ствари доприносило да се донесе прецизнија слика о статистици смртности вируса.
Истовремено је слика смртности у садашњој епидемији еболе, намерно или не, ипак искривљена. У медијима се прилично често говори да је смртност од еболе и 90%[11]. Та цифра се, ипак, ничим не поткрепљује. Званична статистика WHO за 19.10. je следећа. Укупно је заражено 9936 особа, од њих је са смртним исходом 4877[12]. Тако да проценат смртности на тај дан износи око 50%. Али: смртност је, како видимо, много мања него што је била у претходним епидемијама које уопште нису привлачиле пажњу „светске јавности“. Код анализирања случајева у конкретним земљама таква слика се потврђује: Либерија (4665 случајева заражености, 2705 умрлих пацијената, тј. приближно 50%), Сијера Леоне (3706 оболелих – 1259 случајева смрти, прибл. 35%), Гвинеја (1540, 940, прибл. 60%). Зашто је било потребно да се толико преувелича смртоносност овог вируса?..
Када не постоји никаква вакцина, то значи да у половини случајева човек сам ствара имунитет и може да оздрави без икаквих лекова. Они људи, који су преживели еболу сада могу да се користе за скоро сасвим безопасан рад са тим вирусом. Истовремено стижу информације да постоје неке вакцине које се (ипак) користе. И управо та чињеница изазива сумњичавост, јер сразмере катастрофе јако личе на, са једне стране, огромни експеримент којим би се дошло до стварања природног имунитета , а са друге – масовну пробу одређених врста вакцине. Неколико случајева обрачуна са медицинским персоналом, о којима су медији обавештавали само успут, а који су се позивали на „лењост и необразованост“ локалног становништва, ипак могу да имају озбиљну основу. Шта је стварно иза тих напада на медицинско особље од оних који су, требало би бар, најзаинтересованији да се том персоналу помогне?..
Треће, ванредна ситуација која је проглашена због еболе изледа унеколико гротескно ако се зна општа ситуација са болестима од којих се умире, а које пламте по читавом свету. Јер – објективна оцена епидемије вируса ебола може да се да само преко система општег оцењивања светске епидемиолошке ситуације. Тако, на пример, нема никаквих ванредних мисија због маларије иакко она годишње коси око 700 хиљада живота. И то у тим истим земљама Западне Африке, у којима сада влада ебола. Има облика маларије који доводе до смрти за неколико дана или чак само неколико часова, односно – маларија изазива смрт много брже од еболе. Никакве ванредне мере се не предузимају ни због туберкулозе, која је свуда врло широко распрострањена.
Према званичној статистици WHOтуберкулозом је само 2013.године заражено 9 милиона људи. Исте године је од ње изгубило живот 1,5 милион особа.[13] Треба ипак констатовати да је смртност од туберкулозе смањена на 45%. Тачно, смртност од туберкулозе и еболе-2014 уопште не може да се упореди, али ако се говори о посебном облику туберкулозе – (при чему – оном, који се недавно појавио) – мултирезистентној туберкулози[14], онда се смртност од еболе никако не може упоређивати са смртношћу од ТБЦ-а. Зашто је баш ебола постала база за светску узнемиреност иако постоје друге болести, много опасније од ње, које односе много више људских живота и које су много распрострањеније по читавој планети?..
Најзад, треба да се констатује и зачуђујућа чињеница која се односи на извор финансирања истраживања у вези са проналажењем вакцине против еболе у САД. Како се испоставило, финансирање није ишло од медицинских компанија, већ од министарства одбране САД (истина, заједно са Националним институтом здравља). Сама по себи та чињеница још не представља доказ о коришћењу еболе као биолошког оружја. Систем медицине капиталистичког света сматра да је улагање у проналажење вакцине против еболе нерантабилно. Са једне стране ради се о малим „тржиштима“ – пре последње епидемије за читавих 36 година констатовано је укупно 2200 случајева болести. Са друге – мала финансијска тежина таквог „тржишта“. Чак и када би дошло до ширења болести – практично нико од становника Либерије, Сијера Леонеа или Гвинеје не би могао да плати такав лек.
Тако произилази да када се све „зачуђујуће појаве“ уопште саберу – мирно се може направити претпоставка да епидемија еболе нема само медицински аспект. Чак и без обзира од тога да ли је до епидемије тог вируса дошло природним путем или вештачки, постоје озбиљни разлози да се предпостави да су и цео низ држава и међународних организација које оне контролишу, као и светски медији, постали агенти одређених фармацеутских компанија. Кроз хистерију у вези са еболом лако се запажа циљ проширења тржишта вакцине против ње, не само да би она могла свој настанак да исплати продајом, већ и да донесе добит,посебно уколико се успе у намери да у њеној производњи учествује више држава. А масовно прикључивање највишег руководства неких земаља говори да ће се трговина њом дешавати искључиво на међународном нивоу. Тачније – не трговина, већ, у суштини – међународни рекет. Нешто слично је већ рађено у вези са Јужном Африком, када се читава држава нашла зависна од испорука конкретног медицинског препарата конкретне фармацеутске компаније како би се (као) лечила од СИДЕ – АИДС-а.
Најтужније у целој ствари је ниво суровости, јер се специјална операција тако спроводи да је немогуће одбити понуђене услуге. Уосталом, не може да се искључи ни то, да епидемија еболе може истовремено да представља елемент тоталне дестабилизације читавог света, чиме се данас САД активно баве, и нови облик кризе у више нивоа, за шта лек не мора да се понуди свим чланицама светске јавности.
[1] Ebolafebrishaemorrhagica(лат.) – акутна вирусна висококонтагиозна (изузетно заразна) болест коју изазива вирус „ебола“.
[2] Остале државе: Нигерија, Сенегал, Шпанија и САД.
[3] Министарство здравља Републике Мали је саопштило да болест постоји у граду Кајес. http://bamada.net/alerte-ebola-le-ministre-de-la-sante-confirme-un-cas-avere-du-virus-ebola-a-kayes
[4] Погл. Резолуцију СБ ОУН Но 2177 од 18.09 2014.
[5] Говор Обаме може да се у целости прочита преко Документа ОУН: А/69/PV.6
[6] „Мере за локализацију недавне појаве епидемије еболе у Западној Африци и борбу против те болести“ – нацрт резолуције коју је поднео Председник Генералне скупштине ОУН//Документ УН А/69/L.2 // http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N14/539/35/PDF/N1453935.pdf?OpenElement
[7] Идентична писма Генералног секретара од 17.09. 2014. на име Председника Генералне скупштине и Председника Савета безбедности УН// Документ УН: A/69/389–S/2014/679 // http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N14/538/81/PDF/N1453881.pdf?OpenElement
[8] Тежња да одлука буде управо онаква, каква је, јер се морао обавезно заобићи члан 78 Правилника о раду Генералне скупштине УН који гласи: „Као опште правило – ни о једном предлогу се не дискутује и ни један предлог се не ставља на гласање било ког заседања Генералне скупштине уколико он није саопштен делегатима најкасније дан пре заседања“. Делегатима Генералне скупштине је за одлучивање о одлуци било дато само неколико сати.
[9] Постоји још неколико типова вируса, међу којима су рестонски, судански, бундибугио (зона у којој је он откривен је Источна Африка) и кот- д’ивуарски (Обале Слоноваче –зона у којој се он јавио је Западна Африка). Овогодишња епидемија је изазвана заирским типом вируса.
[10] На жалост, у Русији постоје два смртна исхода од еболе – из 1996. и 2004.године. Обе особе су вирусом заражене у лабораторијама при вршењу научних истраживања вируса, због непажње у раду.
[11] Погл., нпр. саопштење RussiaTodayод 5.08 2014: „Грозница ебола се још увек не да, смртност од те болести износи 90%“. http://www.fondsk.ru/news/2014/08/05/terroristy-mogut-ispolzovat-virus-ebola-kak-biologicheskoe-oruzhie-28787.html
[12] Конференција за штампу УН од 22.10.2014.
[13] У Русији је 2013. године туберкулозом заражено 106 хиљада људи, а 17.000 је умрло.
[14] Наведеним обликом туберкулозе је 2013. године заражено скоро пола милиона људи, што је око 5% свих случајева.
(Фонд стратешке културе – Александар Мезјајев)
