Прочитај ми чланак
(Зоран Ћирјаковић)
Почетком деведесетих, српски шовинизам је црпео снагу из два моћна извора. Један су биле научне, углавном историографске студије страдања Срба, првенствено геноцида у Хрватској. Други ослонац су били иступи јавних интелектуалаца који су уплашеним патриотама сервирали онечовечене слике припадника других народа. „Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана”, поручивао је Никола Самарџић. „Нахушкани муслимански пролетаријат острвио се осетивши бруталну моћ и свевласт, избезумљена махалска сиротиња, дигла се у једну од оних побуна какве је, некада давно, у Османском царству изазивала ирационална помама дроњаве и острвљене раје.”
Данас, уз историчаре који копају по мрачним рукавцима историје и интелектуалце који свима који би да „прекораче” норме цивилизованог понашања нуде дестиловану мржњу и дехуманизацију, стоје и ауторитети који се ослањају на помодне научне приступе и воле да помињу конструкцију, деконструкцију и реконструкцију, кључне речи постмодернистичког жаргона.
Борби против боље будућности прикључили су се и угледни научници који се упињу да покажу да овде постоје само српски „континуитет” и грађански „изузеци”, маса Срба окованих окамењеном, антиевропском културом насупрот шачице неконтаминираних грађана који су једини у стању да конзумирају праву културу.
Господин Бруно Ђурђевић тражи да се „учини напор преутемељења грађевине српске нације” и наводи да, у супротном, „не види смислени разлог” за моју крхку наду да ће регион коначно изаћи из зачараног круга масовних злочина и етноцентричне виктимизације.
Али, оно што мене обесхрабрује јесте „напор” који улаже аналитичар „Пешчаника” и људи који деле његове ставове, начин како су „преутемељењу” приступили аутори који као и Ђурђевић воле да говоре о нацији као „конструкту”. Жаргон који користе може звучати рогобатно, али његова моћ да легитимише (ауто)шовинистичке ставове је огромна и зато не треба бежати од тих незграпних речи.
Један од водећих антинационалистичких интелектуалаца тврди да је „тековина савремене западне цивилизације… да се идентитети посматрају деконструкцијски, а не есенцијалистички”. Редовно нам се сугерише и да је патриотска Србија лоша и опасна зато што је склона есенцијализму, а да су увиди из „Друге Србије” добри и лековити зато што се ослањају на конструктивизам.
Есенцијализам оличава схватање да постоје суштина и дух нација, датост која се тешко мења, и да национални симболи имају јасна, фиксирана значења и смисао. Есенцијализам се обично наводи као генератор опасних бинарности, схватања да, на пример, постоје добар (наш) народ и лоши (други) народи.
Конструктивизам, који се сматра модерним, релативизује значај националних идентитета истичући да је све на чему се заснивају конструисано, замишљено и измишљено, скуп опасних фикција и утвара. Они тврде да деконструкција српских митова и приказа представља предуслов за реконструисање посрнуле нације, њену европеизацију.
Као и код многих других теорија, проблеми се појаве у пракси. „Деконструкција” је навела бројне ауторитете да закључе да Срби нису генетски лоши, што би представљало есенцијализам, већ да их је опасним учинила, или, како каже Ђурђевић, „конституисала”, њихова религија и култура.
Другим речима, овај помодарски, инстант конструктивизам је есенцијализујући и обезбедио је снажно, привидно научно и политички коректно утемељење расистичке тврдње хрватских и бошњачких националиста – да насупрот њима, цивилизованим Европљанима, стоје српски варвари.
Појавили су се и интелектуалци који сугеришу да није могућа „реконструкција” народа који је културом програмиран да убија и подржава масовне злочине. Позивање на историју „дугог трајања” постало је омиљена алатка научника који Србе представљају као хроничне болеснике, постављају дијагнозе и нуде терапије ослоњене на неоколонијалну идеологију „транзиционе правде” и расистичку идеју о „културној деконтаминацији”, која се по први пут јавила баш у Србији.
Аутошовинизам је многима почео да делује рационално и оправдано – у Србији га лакше прихватају интелектуалци него остали грађани. Штавише, без узимања у обзир (пост)модерне, паранаучне и конструктивистичке логике, на чему се данас темеље мржња, гађење и презир, није могуће разумети ни ставове једног дела наше елите ни самоувереност са којом их јавно износе. „А где је Србија данас? Лута кроз историју покушавајући да се ухвати за нешто. Нема идеала, идеологија. Нема вредности. Само глупост и незнање”, речи су којима је прошле недеље оставку образложила Миа Давид, која је као „ванстраначки кадар” Либерално демократске партије годинама била на месту директорке Културног центра Београда.
Неки интелектуалци користе речи за које не би требало да буде места ни на најопскурнијим интернет форумима. Уз оне који када говоре о Србима говоре о „стоци” и „биолошком отпаду” су и аутори из чијих текстова није најјасније да ли пишу о „зверима српским” или о Србима као зверима.
Сви они се, као и Ђурђевић, позивају на „жртве које су у име српске нације нанете другима” и чињеницу да „нама суди Хашки суд”. Али, проблем с Хагом није у томе што је углавном оптуживао Србе, већ у овом – „нама”. Трибунал је деполитизовао злочине и кривицу Срба уоквирио као историјску и културалну – и самим тим колективну.
Није лако бити оптимиста. „Постоје знаци озбиљне опасности да се враћамо у предмодерно стање и да ћемо да ’испаднемо’ из историје”, тврди Дубравка Стојановић. Мене брине и она опасност коју угледна историчарка не помиње – да не упаднемо у масовне гробнице. Од Кисанганија до Сребренице, и западни и балкански Европљани су најружније странице својих историја писали „бавећи се” народима који су претходно изгурани из историје и модерности.
(Политика)
