Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић)
Нису ли јучерашњи проблем Украјине и данашњи проблем Србије заправо само сутрашњи проблем Немачке?
Да ли је требало да нас зачуди што је – и пре него што је авион руског председника Владимира Путина средином октобра слетео у Београд – Шпигл претеће упоредио данашњу Србију са Украјином од пре годину дана. Истина, немачки магазин није непосредно помињао могућност рата на Балкану, него је само навео све живљу и опаснију српску дилему између уласка у ЕУ и развијања чвршћих односа са Русијом.
Можда би наши овде присутни немачки пријатељи боље од мене одговорили на ово питање, тек није ли данашње немачко очајавање над судбином подељене Украјине и бригом да се слично не понови на Балкану и Србији нешто више од бриге за тзв. „регионалну стабилност“? Није ли та брига заправо пројекција сопственог страха? Нису ли јучерашњи проблем Украјине и данашњи проблем Србије заправо само сутрашњи проблем Немачке?
Истина, проблем геополитичког раскршћа Украјине и Србије, или барем цурења времена за његово решавање (у нашем случају), јавља се и као резултат њиховог двоиподеценијског полититичког, економског и сваког другог урушавања. Са друге стране, то опасно геополитичко раскршће, на коме је Украјина пала у крв и на коме ће Србија тек да доживи своју драму, Немачку суочава са питањем саме логике њеног постојања. Наиме, можемо само да замислимо ужас немачке политичке елите суочене са чињеницом да се економски лидер Европе и земља највећег послератног раста на Старом континенту у свом политичком односу са САД није ни мало померила од намесничке улоге Конрада Аденауера.
САОБРАЖАВАЊЕ ПОЛИТИКЕ И ЕКОНОМИЈЕ
Јер логика и смисао самог постојања немачке државе састоје се у сасвим неизвесном расплету: да ће у наредној деценији Берлин бити принуђен да свој економски раст прилагоди ниском степену своје политичке суверености. Остајање у атлантистичкој парадигми већ је започело тај процес саображавања: можемо да замислимо ужас немачких економиста и привредника пред помисли да увлачењем у економски рат против Русије овогодишњи раст неће прећи 1,5 одсто. Али то заиста јесте повратак у природно стање – прилагођавање немачке економске тежине политичкој. То исто био би и немачки прелазак у континенталистичку парадигму, с тим што би она тада спасавала свој високи привредни раст, прилагођавајући му свој политички статус растом степена државног суверенитета. За сада, међутим, нема назнака да је немачка политичка класа спремна да плати цену за то.
Наравно, нико упућен у данашњу немачку дилему не верује да је реч о привременом проблему који је изазван украјинском кризом и који ће проћи њеним решавањем или замрзавањем. Да није тако, потврђују тајни (зашто су тајни?) преговори о трансатлантској трговини између САД и ЕУ, према којима, на основу онога што цури из тих преговора, Европа на челу са Немачком може да се нада статусу атлантске колоније, скоро истом онаквом какав у односу према Немачкој имају земље јужног и источног обода ЕУ или земље у европској чекаоници, попут Србије.
Брислеска ЕУ, која је жртвовала мир у Украјини и која дефинитивно не може да буде оквир за развој Србије, данас се први пут показује и као тесан оквир за развој Немачке. Оно што је још важније – и за Украјину, и за Србију, и за Немачку – бриселска ЕУ ни за једну од тих земаља данас више није економско, па ни политичко питање у ужем смислу, већ пре свега питање унутрашње безбедности. И то питање безбедности активирано је у сваком случају: и у случају остајања, односно уласка у бриселску ЕУ, и у случају прављења дистанце према њој.
Разликовање бриселске ЕУ – које својим проблемом, видели смо, окупља чак и такко различите земље као што су Србија и Немачка – и Европе као заједнице нација – једина је методологија за разрешавање српске геополитичке апорије, која траје у континуитету већ четврт века. Наиме, Србија, као и Русија уосталом, у најширем културном смислу јесте европска земља. У политичком смислу, међутим, она јесте, опет исто као и Русија, омрзнути Други, кога је у бриселску ЕУ могуће интегрисати само дезинтегрисаног и обореног на колена. Ако је то могуће правдати макар и тако рђавим расним аргументима као што су руско и српско припадање источној духовности, како онда правдати данашњи притисак брислеске вашингтонске Европе на Немачку.
ЕВРОПСКИ ЛОГОРСКИ КАПО
Та чињеница сведочи пре свега о томе да је заоштравање између бриселске и Европе нација доживело своју највишу историјску кулминацију, која ће наредних година бити и опасан и спасоносни тренд европске политике. Почетак озбиљне европске реакције на ту опасност видео се на овогодишњим изборима за Европски паралмент, где се у успеху евроскептичних странака у земљама Западне Европе могла препознати реакција на погубну функцију бриселске ЕУ, а у земљама Јужне Европе на неодрживу улогу Немачке као неке врсте европског логорског капоа, који своје губитке у атлентистичкој парадигми компензује у земљама другог прстена ЕУ, уништвајући их бржим темпом него што Вашингтон стеже конопац око врата Берлина.
Због тога Европа поново постаје поље динамичног политичког дешавања. Разједињеност и пад, које јој обезбеђује опстанак у атлантистичкој парадигми, обећавају јој нови рат. Улазак у континенталистичку парадигму, истина, још јој не гарантује мир, али јој гарантује перспективу. Актуелни процеси тог типа у Србији одмакли су толико далеко да је све мање вероватно да неће веома болно кулминирати у наредних годину дана. Наравно, сасвим известан пораз САД у Украјини, где су оне натеране на драстична решења – или да стотинама милијарди долара спасавају Украјину или да отворено ратују против Русије, јер су поражене на широком пољу међурешења између те две крајности – отвара им Балкан, место на коме имеју густу мрежу пете колоне, као могуће ново жариште кризе и притиска на Европу. Немачка је, са друге стране, данас веома заинтересована за мир на Балкану, за који страхује док њени магазини пореде Србију и Украјину. Колико год, међутим, била заинтересована за тај мир, Немачка и својим позиционирањем и у Украјини и у Србији – од Косова и Метохије до српске економије – није снажан фактор мира, слабећи својом атлантистичком инерцијом локалне актере који могу да стабилизују прилике.
На тај начин пред нама још једном оживљава Европа од пре сто година: када је континент толико желео да сачува мир и када је толико радио за рат.
Излагање на међународној конференцији „Нова Европа: Париз-Берлин-Москва-Београд“, одржаној 18. октобра 2014. у Београду у организацији фонда Достојанство
