Прочитај ми чланак

ОД СУЗАВЦА ДО ПЕСНИЦА: Да ли су српски и хрватски музичари једнаки

0

bajaga

Тријумф младе београдске групе С.А.Р.С. („Свеже ампутирана рука Сатријанија“) која је у суботу распродала концерт у загребачком Дому спортова, још једна је потврда да је песма јача од политике и да не познаје границе. Чланови бенда ни сами не знају да објасне чиме су „заразили“ хрватску публику, али верују да су за то добрим делом заслужни ангажовани текстови њихових песама. И док певач С.А.Р.С. Жарко Ковачевић сматра да се Хрвати, баш као и Срби, проналазе у стиховима „Чик погоди шта имам за вечеру, буђав лебац, јој, буђав лебац“ и „Свима нам је свима, сива перспектива“, рок критичар и публициста Петар Јањатовић тврди да је за велики успех С.А.Р.С. у Загребу заслужан искључиво – интернет!

– С.А.Р.С. су у главном граду Хрватске после концерта престали да буду интернет феномен – каже Јањатовић за наш лист. – Хрвати су одлепили на њих захваљујући интернету, а не телевизији и тамошњој штампи, јер су сва четири албума објавили бесплатно на светској мрежи. Кључна разлика између Србије и Хрватске је у медијској презентацији. Овде се Хрвати много врте на радио и телевизијским станицама, гостују на јавном сервису, пуне новинске ступце. Српски музичари немају ни приближно такав третман у Хрватској.

Први музичар са ових простора који је одржао концерт у Хрватској био је Рамбо Амадеус. Чим је пао ХДЗ, Светски Мега Цар је у фебруару 2000. распродао наступ у загребачком клубу „Творница“. Чак 700 људи је остало напољу. Неколико месеци касније у „лијепу њихову“ отишао је и „Електрични оргазам“. Први концерт су одржали, али им је други отказан јер је пред наступ ухапшен вођа „Оргазма“ Срђан Гојковић Гиле, због поседовања хероина.

– Ако се не варам, били смо други бенд који је отишао у Хрватску – сећа се Гиле. – То је било време када је овде био Слободан Милошевић, а Туђман је тек отишао с власти. Није било баш свима драго што долазимо. Ухапшен сам због хероина, што је била класична намештаљка. Преспавао сам једно вече и сутра сам пуштен. Тако су спречили одржавање другог концерта. И после тога сам одлазио у Загреб и нисам имао никаквих проблема.

Од хрватских музичара први су лед у Србији пробили легендарни „КУД Идијоти“ из Пуле. Они су у децембру 2000. распродали новобеоградску Халу спортова, а две седмице касније у Београд је стигао и некадашњи вођа „Хаустора“ Дарко Рундек. За само неколико сати плануле су улазнице за његова два концерта у Студентском културном центру, па је због изузетног интересовања заказана и свирка у Хали спортова. Рундек је отада редован гост српске престонице, али је пет година касније, усред Кнез Михаилове, претучен! Инцидент се десио у зору, после његовог наступа на „Бир фесту“, када су га напала петорица младића и пребила га уз повике „Усташо, усташо!“. Рундека, који је имао хематом на оку, поцепану аркаду и нагњечење прста на руци, јавно је подржао тадашњи председник Србије Борис Тадић, који је са њим попио кафу у једној престоничкој башти.

Сплићани су, пак, 2003. дочекали Бајагу и „Инструкторе“ – сузавцем! Београдски рокери су међу првима после рата кренули да свирају у земљама бивше Југославије. Њихов концерт на Бачвицама, коме је присуствовало 2.000 људи, скандалозно је прекинут пред крај.

– Често смо свирали на студенстким протестима у Београду, па нисмо обратили пажњу када је после четврте песме неко бацио сузавац – рекао је Момчило Бајагић Бајага за „Новости“. – Бацали су га трипут на нас, а онда су, ваљда, отишли кући по још. Углавном, после 20 песама бацили су гомилу сузавца на нас. Сишли смо са бине, а полицајац који нас је чувао је буквално плакао. Питао нас је колико још песама има до краја. Ја му кажем – још две. „Па, јел’ мора баш и те две“, упитао је кроз сузе. „Ма, не мора“, одговорим му и тако прекинемо концерт.

Сплит је, иначе једини град у некадашњој СФРЈ где су Бајага и „Инструктори“ својевремено имали инцидент – на једном наступу фудбалски навијачи, познатији као „торцида“, гађали су их флашама, камењем и шестарима!

Водећи српски рокери једногласни су у томе да не треба мешати политику и музику и да је у Београд добродошао свако кога публика жели да чује. И у време бивше Југославије, као и данас, српска престоница је била стандард за све озбиљне музичаре. Могли су да буду популарни у градовима из којих су долазили, али, ако их није прихватио Београд, нису имали каријеру.

Вођа „Рибље чорбе“ Бора Ђорђевић, за наш лист каже да нема ништа против да хрватски извођачи свирају овде, али сматра да не постоји реципроцитет.

– Туђе г…о увек лепше мирише него наше – категоричан је Бора Чорба. – Пробајте да у Хрватској чујете било ког српског извођача. Нема шансе! А за то време у Србији се радио и ТВ станице просто утркују у емитовању хрватске музике. Добро, то је њихово право, воља и уређивачка политика. Срби су широк народ и немамо никаквих комплекса.

(Вечерње новости)