Прочитај ми чланак

КАКО ЕУ ФАРМЕРИ уништавају домаћу производњу кромпира

0

krompir2
Иако има довољно за своје потребе, Србији прети неконтролисани увоз по багателним ценама пошто фармери у Европи тренутно за своју кртолу могу добити само два цента по килограму.

„Агромобил” у Гучи, линија за пребирање и паковање кромпира (Фото Г. Оташевић)

Кушићи на Јавору – Секција за кромпир „Плодова Србије” објавила је почетак борбе за опстанак произвођача тог поврћа, и радни тим удружења покуцаће, за дан или два, на врата министара пољопривреде и трговине. Јер, прекјуче по подне у Кушићима, у хотелу „Јавор” при врху истоимене планине, водећи кромпираши у Републици већали су шта да се ради и одлучили да не седе скрштених руку.

Црвена лампица упалила се због цена овогодишњег рода у земљама Европске уније, где фармери килограм кромпира испоручују за само два цента јер не могу да добију више. Председник Секције, професор др Зоран Броћић, навео је да извозници из земаља ЕУ утоварен кромпир, спреман за испоруку, нуде по цени од седам до 12 центи. Др Живко Бугарчић, који ради за предузеће „Арум” из Земуна, указује да је због повољних цена у три последње године производња кромпира у водећим државама ЕУ расла по стопи од два до пет одсто, па се на крају лета појавило 10 процената кромпира више, „што је направило општу пометњу на тржишту и сад се чека какве ће промене донети следећа два месеца”.

Невоља је, додаје Бугарчић, што рецимо „холандски фармер има много нижи праг пропадања него његов српски колега”. Али, и наши кромпираши имају план како да опстану, не позивајући се при томе на заштитне царине јер је Србија још 2007. прихватила Споразум о стабилизацији и придруживању, а ове године је наша земља потпуно укинула царину на увоз кромпира.

– Очекујемо притисак јефтиног кромпира из земаља ЕУ за које је затворено руско тржиште, и захтеваћемо од наших министарстава да се роба која у Србију приспе по ценама нижим од трошкова производње оптерети таксама на јефтиноћу или сезонским дажбинама. Ми не помињемо забрану увоза, већ заштиту од дампиншких цена које би, сигуран сам, уништиле нашу производњу. Било би погубно да увозници купују кромпир по Европи за четири или пет центи и довозе га у Србију. Нервира ме кад чујем да немамо основа то да тражимо, и овог пута борићемо се до краја за наша права – истиче Ратко Вукићевић, председник Управног одбора „Плодова Србије”.

Он подсећа на обавезу државе да своје произвођаче сачува од дампинга и да је Хрватска, рецимо, држала заштитне царине и у време кад је прилично одмакла у поступку придруживања Европској унији.

– Таксе против дампинга значиле би додатни прилив у буџет Србије, поред осталог. У супротном, биће уништена домаћа производња, наши људи ће остати без посла и ионако малог прихода. А следеће године кромпир неће бити два, већ 32 цента, и онда ћемо молити фармере из Немачке да дођу и овде нам организују производњу кромпира. То је већ виђено код млека и меса, и данас смо једина земља на свету која извози кукуруз а увози месо, па још зовемо странце да нам овде отворе товилишта – казао је Вукићевић.

Другу тачку у овој борби за опстанак описао је Марко Чарнић који у Бегечу код Новог Сада гаји кромпир на 80 хектара:

– Морамо да молимо и приволимо потрошаче да купују домаћу робу. То се не коси ни са каквим правилима а у питању је опстанак српске производње, не само кромпира, већ и осталог поврћа и воћа. Принуђени смо да се борим, јер то неће учинити нико други уместо нас. Месец и по нисам продао ни килограм, а сутра товарим камион за „Делез” који ми плаћа 20 динара. Њих апсолутно не интересује ниједан од мојих проблема.

Као и Чарнић, још неколицина учесника овог скупа подсетили су да је економски национализам уобичајен у Европи, од Словеније до Немачке, чијим је држављанима не тако давно препоручено да летују у својој земљи и ту оставе паре. А шта радимо ми? Координатор „Плодова Србије” Евица Михаљевић саопштила је у Кушићима да је у Србију ове године увезено 6.300 тона семенског, 14.000 тона меркантилног и 1.500 тона младог кромпира, као и 6.000 тона помфрита. Српска потрошња прженог кромпира управо је толика – 6.000 тона – што значи да све количине купујемо од странаца, а највише од једне нове фабрике у Бугарској, отворене прошлог новембра.

Нарочита прича је то што нико у Србији не зна тачне површине и приносе кромпира за јело, нити кога то брине. Ратко Вукићевић само на основу дугогодишњег искуства сматра да је то ове године било од 45.000 до 48.000 хектара са просечним родом 16–17 тона по хектару, додајући да је то сасвим довољно за потребе и потрошњу српског становништва.

У нерегистрованој трговини по нашим селима камионске количине купују се по 15 или 16 динара за килограм, а сви који су на неки начин укључени у посао са кромпиром очекују вести из Москве, јер је руском тржишту потребно милион тона, што је неки просек у четири протекле године. Међутим, отуда још нико не одговара на понуде из Србије, кажу да је рано. Др Зоран Броћић наводи да је озбиљном купцу за руско тржиште понудио кромпир по 20 центи укључујући и сређене папире, али није добио никакав одговор.

Иначе, семенски кромпир је ове године у Србији био засејан на 428 хектара и просечан принос је 23 тоне. Са уобичајеним увозом од око 6.000 тона то је укупно 16.000 тона квалитетног семена. Теоретски, за сетву на 48.000 хектара потребно је око 150.000 тона семена, што значи да имамо само 10 одсто потребних количина, док је на 90 процената сетвених површина у употреби неко помоћно семе или решење.

И малобројни произвођачи семенског кромпира жале се како годинама трпе зловољу из Министарства пољопривреде. Више пута догађало им се, веле, да на уверења о признавању квалитета, без којих не могу продати ни килограм семенског кромпира, чекају чак сто дана.

– За узорке предате у октобру уверења смо добијали тек крајем јануара, јер није имао ко да их потпише у министарству или је искрсла нека друга препрека, а у међувремену је страно семе продавано без проблема. Било би катастрофа да се то понови само још једном. Имали смо и мучан састанак у Управи за заштиту биља око етикета за семенску робу, које се штампају у вишемилионским тиражима, а све плаћају произвођачи. У фебруару је тај папирић поскупео са 2,2 на 3,5 динара иако смо ми, самоиницијативно, пронашли фирму која ће то неупоредиво јефтиније да уради – напоменуо је Ратко Вукићевић.

Руководилац групе за семе и садни материјал у Министарству пољопривреде, Владан Ђоковић, учествујући у раду скупа у Кушићима одговорио је на то:

– Тачно је да су промењене цене етикета, тачно је да шест година нису мењане и тачно је да су цене тада биле високе. Тачно је, такође, да је то био један од најнепријатнијих састанака у мом животу.

(Политика)