Одрастао сам у „Дринки“. Била је то моја једина кућа. Одгајали су ме васпитачи. Сигуран сам да сам не само својим трудом, већ и због подршке Јадранке Чавић, која ми је осам година била мајка, пријатељ и васпитач, разбио предрасуде о деци из сиротишта. Завршио сам средњу школу, од дипломе Високе спортске школе дели ме дипломски рад, тренер сам рагби тима и као играч освајач неколико десетина медаља!

Ово је Александар Петровић (28). Још једно дете из сиротишта. А данас момак вредан пажње. Пре две године изашао је из Дома за децу без родитељског старања „Дринка Павловић“ и живи у социјалном стану са цимером из дома. Ускоро, међутим, мораће да оде и одатле. И да се сам сналази.

– Преокупиран сам спремањем дипломског, али уз то сам на рагби терену сваког дана барем четири сата – прича Александар. – Када одрадим свој тренинг, стижу ми моји клинци којима преносим своје знање. Рагби клуб „13 Партизан“ који је основан пре шест деценија и постојао свега десетак година, сада сам реосновао и после само 12 месеци, већ имам 50 сталних чланова и неколико медаља.

Аца каже да је од првог дана у Звечанској почео да се бави спортом. У рагби тиму „Сингидунум“ покупио је готово све од награда што се нудило. А од своје 18. године, био је тренер тима.

 

ВАСПИТАЧИ БЕЗ АУТОРИТЕТА

Ствари су биле потпуно другачије пре 18 година када сам отишао у дом у односу на данас – каже Александар. – Васпитачи су тада имали ауторитет, а сада су та дечија права све изврнула наопачке. Превелике слободе отвориле су врата и великим проблемима. Деца имају већу власт. Нисам могао да замислим да останем увече после девет напољу. Знало се када је време за спавање, да је школа приоритет. Раније су млађа деца била заједно са старијима у собама, што је било корисно, јер постоје ствари које научиш од њих. Било је ту и ружних ствари – „опери ми чарапе“, „намести ми кревет“, али много ређе. Сада су мали одвојени од великих и морају сами да се сналазе.

 

– Спорт ми је много помогао да прегурам најтеже године, зато сада стално повлачим клинце из Дома да се прикључе нашем рагби клубу – прича овај младић. – Имао сам седам година, када сам остао сам са братом у породичној кући у Рипњу. Прво ми је умро отац, а убрзо је мајка страдала. Брат је имао 19 година и већ жену и дете. Није се снашао у свему томе, ваљда. Био сам љут на њега дуго, јер ме је оставио у дому. Можда би требало да му будем и захвалан, јер у Рипњу сигурно не бих открио рагби, нити имао могућност да завршим факултет.

Увек када се каже дом, сиротиште, деца без родитеља, нижу се слике страхота, бола, несреће. Остављени, напуштени, осуђени на неупсех.

– То је велика неистина и нико није унапред осуђен на пропаст – каже Аца. – Нисам никада имао проблем са тим што сам у дому, нити сам се стидео као многи моји вршњаци. Можда јер сам знао да нисам напуштен. Много је важан приступ васпитача и ја сам имао среће да моју групу води Јадранка. Имала је здраве, исправне, праве родитељске ставове. И увек је имала времена, није јој било важно радно време. Могао сам да рачунам на њу. Знала је сваки мој страх, радост, са њом сам разговарао о девојкама, пријатељима… Нажалост, све је мање таквих васпитача, али на срећу, систем није потпуно прогутао све добре људе. Срећан сам и због познанства са Драшком Ђеновићем, бившим хранитељем мог пријатеља из дома. У томе да упишем студије, он ми је много помогао.

Пред Александром је сада много изазова и неизвесности. Тренутно ради као шанкер у једном београдском кафићу, али ускоро ће имати диплому Високе спортске и здравствене школе и нада се послу у својој струци. Уз све то, рагби, наравно, не сме да трпи.

ДРУГА ШАНСА

Пошто сам завршио средњу школу, био сам решен да упишем Факултет, али за тај који сам желео нисам имао новца – каже Александар. – Отишао сам, представио се одакле сам и тамо су ми дозволили да полажем пријемни и рекли да ће ми школовање бити бесплатно. Онда сам за две године дао свега два испита, све време проводио на терену, радећи по кафићима да зарадим новац. Схватио сам, тако ме је Јадранка учила, ако добијем другу шансу, морам да је искористим, јер треће неће бити. Дозволили су ми да се поново упишем и више нисам пао ниједан испит.

(Вечерње новости)

Ознаке: Александар Петровић, поправни дом, штићеници