Прочитај ми чланак

ВЕЛИКА АНАЛИЗА: Дух српског и албанског народа

0

UN-Albanac-Srbin

Када се нађе овако компликована, садржајно богата тема пред човеком који има намеру да је најдубље промишља и да унесе трачак светлости у њено поимање и њену стварну природу, онда се нађе пред готово нерешеном енигмом.

Можда је то и разлог што су само два мислиоца у српској философији успешно урадила и објавила своје радове о карактерологији људи са ових простора. Мислим на Цвијића и Дворниковића, односно на Николаја Берђајева, који је написао философске студије о основним особинама руског народа на волшебан начин. Можда они нису проникли у целину духовног бића људи о којима су говорили али њихове анализе и синтезе, и данас представљају незаобилазне изворе сваке спознаје тог проблема. Ми се нећемо упуштати у дубљу критичку анализу не само њихових већ и многих других ставова који су нам, више-мање познати, јер је наш превасходни проблем однос духовног бића или карактера два народа који се вековима налазе час у добрим а час у веома лошим односима.

Откуда то, када се зна да постоји, нека врста, духовне вертикале и закониотости која карактерише многе народе Европе и света, па и ова два народа. Тај однос се стварао вековима, са разним облицима њихових односа, под снажним утицајем разних фактора и сила, и често они сами нису успевали да га проомисле на ваљан начин, препуштајући дневној политици и пиљарским перима новинарчића да о томе ,,компетентно,, говоре, нудећи море лажи и заблуда широким масама, којима је највећа књига коју читају, новина. Кад кажем ,,новинарчића,, мислим на ону велику масу пискарала којима је стало до сензација, провокација, што саблазнијих лажи и увреда да би се новине просто што боље продавале. Веома је мали број новинара који студиозно прате или проучавају оно о чему пишу, трудећи се да њихово писање има карактер објекктивнности и значаја за праведно понашање својих читалаца

„Дух“ Срба и Албанаца изблиза!

Дакле, с ону страну, свих могућих утицаја, само са својом памећу, која се хранила дведесетогодишњим искуством и радом на Универзитету у Приштини, и на релевантним студијама до којих сам могао доћи, овај рукопис настаје са скромном намером да буде веродостојан стварном животном стању Срба и Албанаца, пре свега на Космету, том великом жаришту сукоба којег свак тумачи како му се прохте или какав интерес има за тумачење.

Сусрет ова два народа, од којих један има ону велику домовину у Србији а други у Албанији, са веома различитим осећањем припадности својој матици-земљи, обележен је вековима различитим облицима сарадње и трвења, све до неке сулуде жеље да један од њих нестане са територије Космета. Заправо, та теритприја, изузетно богата свим природним богатством и лепотама, јесте главни проблем сукоба. Дакле, велика је лаж уносити у тај сукоб, разне друге факторе као што су слобода, право и демкратија, јер су они само флоскуле које намеће модерни моћни свет, да би и он уствари задобио власт над том геополитички веома важном територијом.

Дакле, нема сумње да је територија Космета, тј Косова и Метохије, најважнији разлог сукоба не само Срба и Албанаца, него и свих њихових помагача. Кратковидост, намерно и свесно употребљена, не истиче управо тај проблем у настојању да се он реши као темељ свих других решења. ЧИЈА је tо земља?

У СВЕСТИ И НАУЦИ АЛБАНАЦА или тачније Шиптара, како се они сами називају у изворном смислу речи, ма да их вређа такав назива од свих других људи, одавно су њихови историчари ,,утврдили,, да је то њихова прапостојбина, под условом да се прихвати њихова тезе да су они потомци Илира. И ако то није никада доказано релевантним историјским методама истраживања најстаријих периода о настанку народа на Балкану, та идеја је темељ на коме се заснива Албанска тежња да завладају ,,поново,, својим простором и да истерају ,,освајаче,, са њега, а то значи пре свега Србе. Дакле, у Србима су нашли ту освајчку силу која је, наводно, вековима вршила насиље над Албанцима и заузела њихову препостојбину.

Све док буде постојала та теза, не само у политици и идеологији, него и у свим уџбеницима, од основне школе до Универзитета, укључујући многе докторате и магистеријуме, на којима се вежбају не само Албанци него и многи Срби, који су бранили радове из те области пред комисијама албанских профеора и стекли сва академска звања и углед историчара, и док се буде пунила глава идеолошким смећем многих људи, она ће неговати дух ,,пониженог,,, народа и рађати нациоанлни завет за ослобођењем.

kosovo_i_metohijaЧије је Косово и Метохија?

Са друге старне, Срби имају превише доказа да су управо Косово и Метохија њихова не само духовна територија на којој се, вековима стварала српска средњевековна држава, него и многобројни материјални и духовни докази показују и да је на сваком метру Косова и Метохија проливен зној и крв српских ратника за ослобађање те територије од разних освајача, чиме је створен не сам косовски мит него и родно тло српског народа, односно српског националног бића.

У судару те две идеје, рађају се сви сукоби и тајна свих могућих споразуми Срба и Албанаца, што други народи или не знају или им не придају никакав значај. То посебно раде Амерички ,,мудраци,,, саветници оних који одлучују шта ће бити са Косметом. Сви они идеју бруталног и ефикасног одбацивања сваке прошлости коју треба што пре заборавитги у име потпуно нове будућности, што је највећа и најопаснија глупост теорије новога поретка света.

Тај негаторски став настоји да ослободи људску свест и савест од свега онопга на чему је она настала, од свог родилишта и извориште духовности као најбитиније снаге човекове која у себи чува управу ту димезију свога живота, свог идентита, као своје највеће духовно благо. Захтев у облику наговора, иде до лудила и ароганције који вређају све што је људско у оба та народа.

За Албанце одавно постоји принцип и да је ,,ливада онога човека чије су и овце,,, односно, да је територија онога народа који на њој тренутно живи, па им се чини да је то нови и веома јак доказ да је Косово њихово и по традиција и по датом стању. Још ако је тај народ, великим наталитетом, као првим принципом значаја породице и националног бића у самом извору своје моћи, онда идеја о Косову, као територији Албанаца има све атрибуте истине. На тим принципима почива идеја о апсолутном праву на Космет. То што се перфидно стално наглашава да се ради о Косову а не и Метохији, има веома циничну намеру да поништи постојање Метохије као метоха.Оодносно као изворне територије српске цркве и великог броја манастира и цркава на том простору, које Срби вековима називају својим Атосом. Отуда и свирепа тежња да се униште сви манастири на Космету.

Демографија побеђује историју

Посебно брига о необично великом наталитету, који подразуме просто што више рађања без било којих других граница, осим биолошких, је постала извориште владавине већине на Космету и Метохији. Тако је настала диктатура већине над мањином, промовисана још у главним идејама покрета Савеза комуниста. Није ни чудо што је врло брзо огроман број Албанаца прихватио ту идеју као начело демократије. Та идеја, повезана за национ, је уграђена у све програме животног става, програме који су врло брзо на Космету обезбедили мајоритет Албанаца над Србим а и другим народима и упутила их на демокраију у којој, наводно, демос влада. У ту идеју се практично уклапала и појава да људи других националности постају Албанци, да би и они уживали привилегије моћне већине. То посебно важи за велику скупину Рома на Космету.

Јасно, тада су се појавиле и вође демоса, људи који, наводно, најбоље артикулишу интересе демоса, који га воде и који му гарантују победу над било ким другим. Још када је Титова гарнитура власти донела одлуку да забрани повратак Србима на Косметску земљу коју су добили од Александра Карађорђевића као ратници за ослсобођење Космета од Турске власти, и када је свака породица, која има најмање осморо деце, добила привилегију и државну признатост за тај подвиг, настале су две колоне нових становника на Космету : она из Албаније и западне Европе, и она из породиљских пелена.

Срби су били потпуно неспремни да рационално дочекају те две колоне. Они су сањали да су већина у Југославији и Србији, па их, као мањину на Космету, дуго готово ништа није дирало. Сањали су свој сан припадника владајућег крема и настојали да имају што више власти, која им је, по закону односа снази, била све мања. За многе Србе, који су се дочепали власти , па и онда када су били изабрани по националном кључу, само је било важно да уживају све благодети власти. Друге бриге нису имали нити их осећали.

Они су одржавали и најбоље односе са Алнбанцима који су са њима владали Косметом. Верујем да веће љубав и разумевања нигде није било већа и јача, на просторима Југославије, између припадника различитих нација, као на Космету То је, дуго времена, створили уверење да је на Космету све у најбољем реду и да нема потребе говорити о проблемима међунационалних односа чак и онда када су они имали најсуровије облике. Ко би се дрзнуо да ту тему покрене из њеног замишљеног раја, као што је то урадио Добрица Ћосић? То велико зло, које се сабира и извире из власти, учинило је да се сви проблемуи на Космету, о којима су говорили ретки људи, па и тадашњи епископ Павле, потоњи патријарх, морају дубоко сакрити а њени творци добити казнуе за своје ,,несмотреност”.

Jezero_Gazivode-Srbija-Albanija

„Затамњена“ историја односа Срба и Албанаца

Целокупни односи између Срба и Албанац на Космету је дуго била велика тајна, која је сматрана у јавности и политичком животу, примером ,,братства и јединства ,, Ту се није налазио онај Албанац и онај Србин који нијсу имали додира са влашћу. Они су били потпуно занемарени, напуштени, животарећи, у највећој духовној и материјалној беди, која се није могла наћи нигде другде у Европи. Пошто њихова беда није додиривала оне људе који су се башкарили на разним нивоима власти и приватних фирми, изгледало је да на Космету нема проблема. И данас је политичка пракса да оно што не видимо голим оком, о њему се и не ваља полемисати у Скупштинама и у средствима информисања. Оно, дакле, у јавности и не постоји, па нема ни грађанског значаја. То је приватна ствар те сиротиње као што је приватна ствар и оних који управљају и уживају у томе. Тако остају потпуно заштићени од било какве одговорносии па и када врше издају виталних интереса народа и државе.

Тако је и огромна беда, у којој су живели многи и Срби и Албанци, не само била њихов заједнички усуд, него је била и велика база за ангажовање тих маса сиротиње да се боре за интересе власти. То зло произилази логично и нужно из законитости зависности беде и политичке моћи. Наиме, тиранија политичке моћи почива на онима коју тотално зависе од ње а то је управо сиротиња. Никада није било толико лако као на Космету, да најсиромашнији слојеви неког друштва буду топовска хране политике и њеног интересе, и никада политичке вође нису уживале толику оданост до фанатизма, широких маса сиротиње, као на Космету. Верујем да је то био задњи облик фанатизма у Европи. Уосталог зар се и данас политика запошљавања припадника владајуће политичке странке, не заснива на уверењу да ће најпослушнији људи бити они који економски зависе од политичара. Када би се чуо глас из доба старе Грчке да економски завистан човек не може бити ни слободан, ни праведан, нити пак човек коме је до истине стало, онда би се тај вековни проблем сасвим другачије посматрао од политичког ексцеса.

Комунистичка власт,“кључеви“ и „етничке браве“

Постоји још једно моћно извориште друштвеног положаја и Срба и Албанаца на Космету. Ради се о фамозном ,,националном кључу,,.Наиме, када је то постало идеолошко правили нове ,,народне власти,, није народ постао део ,,кључа,, него су то постали изабрани људи. Бити изабран по националном кључу значило је, према броју становника своје нације, бирати и представнике народа у власти и на радним местима, свугде. То је даље стварно значило да на седем или десет изабраних Албанаца, долази један Србин и то Србин кога изаберу Албанци. Дакле, сви Срби, који су на Космету били у разним телима власти или управљања, су били бирани по вољи већине а то значи Албанаца. Та врста националне демократије је морала ићи још дубље па су и Албанци и Срби, кад су били у позицији да бирају оне из друге нације, бирали по врло јасном новом подкључу, бирали су најгоре Србе или најгоре Албанце, оне који су својим понашањем одавно ставили да знање да ће бити највеће слуге свакој власти ако у њој учествују.

И ту су се најплодније сусретали Албанци и Срби. Непогершиво су бирали најмање способне људе из друге нације, који су наводно представљали ,,свој,, народ а у ствари су постајали још већи непријатељи ,,свог,, народа од оних који су их бирали. Тако се на Космету стварао најгори слој управљачких структура које нико није уважавао осим оних који су их бирали и са лакоћом владали. Стварањем посебног слоја најгорих људи и најнеспособније власти, није могао доносити лепе дане становницима Космета. Напротив. Стање је из године у годину бивало све теже и горе.

Најгори владају Косовом и Меотохијом

Чудновато је како су настајали кадрову власти на Космету, који су имали сву власт, јер се Србија није мешала у власт покрајине. То се звало аутономија власти као суштина демократије, без обзира што је из републичке касе огромна сума новца ишла за покрајину. Они који су давали и капом и шаком новац, и никад нису хтели да знају где он завршава свој пут, да их глава од тога није болела. Само тада је могло за оне који не познају карактер власти на Космету, бити изненађење оним што се касније догађало. Пошто изненађење налази људе на спавању, неспремне да се ваљано супроставе злу, које се прирпремало у њиховом суседству, код комшија, у њиховим центрима власти, онда је било логично да изгубе све што су имали. Свака борба за власт, рачуна и на лукавство, на превару, као и на пропаганду која ће успавати и свест и савест народа, причајући му бајке о рају.

У томе су опет, подједнако уживали и Албански и Српски кадрови, једни подржани од саветодаваца из Америке , Немачке и Италије а други из Србије. Чини ми се да је ипак лукавство, као моћ, била далеко веће код Албанских кадрова. Некад сам се чудио са којом невиношћу изражавају своје ,,незнање,,, било ког догађаја на Космету којег су наводно, изазвала мала деца, омладинци, хулигани, болесни људи или страни непријатељ, а уставри су то њихова деца и дело њихових савета и помоћи.

Ту врсту способности да се завара сваки траг ка истини, да се све представи као нешто што је било случајно, маргинално, независно од њих, и њима потпуно непознато, се граничи са неком чудноватом уметношћу и наивношћу, која извире из духовне дубине тога народа. Ваљда то што су и Албанци и Срби, вековима били под најстрожом влашћи других моћних сила, сворила је у њиховом бићу осћање потребе да варају, да лажу и да све изврћу у своју природну супротност, тако се барнећи од последица онога што су урадили. Мислио сам да би и најпросечнији Албанац био најбољи амбасодор Србије у свету, под условом да прихвата власт Срба. Наиме, Албанац, као и Србин, има моћ мимикрије,потребе да подвали, да се на све начине оправдава и измоли власт за свој живот, који је увек двострук. Када ће које духовно биће у њима прорадити, зависи од животне ситуације.

University library, Pristina_thumb5

Етнопсихологија Срба и Албанаца на Косову и Метохији

То је случај и када се речима нешто каже, обећа или саопшти. Никада ниси сигуран да је таква реч истинита а да ће се тако и остварити. Додуше, има и Срба и Албанаца, који када дају реч, онда се те речи и обећања придржавају и под најтежим притисцима. Међутим, то није општа народна особина ни једних. ни других. Отуда је готово смешно када лаици, политички жутокљунци, извлаче закључке о пракси деловања власти на основу обећаног или изреченог. Таквих саветника у највећим органима власти има на претек. Зато је политика пуна обећања а врло мало извршавања обећаног, а да нико за то не одговара, слепа улица са многим лавиринтима у којима се наиван човек веома лако изгуби. За разлику од Срба, Албанци имају веома скучену, сиромашну, културу говора, обичаја и понашања. То их чини доста затвореном нацијом, која ипак то своје биће. сматра највећом вредношћу и снагом највећег јединства. Не постоји још неки народ у Европи коме је толико стало до националне припадности. То је, без сумње највећа светиња готово свих Албанаца, далеко већа и од религиозне припадностим и од образованости, и од полности или социјалног стања.

Припадност нације је постао највећи култ и завет сваког Албанца. Он је зато највише штити, поштује и негује и тешко оном Албанцу који, на било који начин, прекрши тај нациоанлни его. Разне су врсте обавезе које сваки Албанца има ма где да се налазио у свету, које мора извршавати према својој нацији, породици и месту становања. Отуда и обавеза да се огромна количина зараде, стечена и најтежим радом у иностарнству, шаље породици и власти. По томе су Албанци јединствен народ у Европи и у томе је, можда највећа разлика између Срба и Албанаца. Национални осећај код Срба се углавном пробуди у ретким тренутцима опасности или посебне ситуације у породици и друштву. Иначе, то је све мање важна особине, коју је некажњено могуће заборављати, не придавати јој било који значај, па чак и одрицати се ње. Срби све ређе имају осећај везаности и обавезе чак и према својим родитељима и најближим рођацима. Мало је народа који толико мало држи до те духовне и социјалне особине као што то раде Срби.

Пошто је то некада, у ретким тренутцима, била највећа снага српског народа. која нестаје под притиском западне цивилизације,, Срби постају рањиви, слабашни, неспособни пред налетом уједињених Албанаца, па и када су далеко слабији од њих по многим параметрима. Да није Срба, који су својим радом и угледом, задивили онај најобразованији и најкултурније део света, о њима се готово ништа не би ни знало. Бахатост, површност, избегавање сложеног рада, неодговорност за оно што није а требало је урадити или за оно што је веома лоше урађено, је је највећа духовна слабост Срба. За њих је трговина превара а политика вештина богаћења и подвале на рачун народа. Срби воле забаве, величају политичаре и певачке звезде, воле спортисте који побеђују и тајкуне и кад немају лично никакве користи од те несувисле љубљави. Могу се лако наговорити да ураде и најгора дела, без икакве гриже савести као и лако заборавити своју традицију, прошлост, језик, своје најбоље људе. Та врста заборава изгледа постаје највећа подлога самопоштовања до дивљења, нарцисоидности и зависти, која ствара све предуслове за све врсте свађа и сукоба, у кјима су Срби мајстори.

Од „Леке Дукађина“ до „велике Албаније“

Код Албанаца постоји правило крвне освета као начина да се међусобно обрачунају за оно што им је неко нанео као неправду. То се преноси с колена на колено и даје посебан печат животу сваког Албанца. Постоји и нека врста помирења ако је на то спремна јача страна, која има већу моћ јер Албанци необично поштују све, па и своје људе, који имају веће знање, већи углед и већу моћ. Та врста поштовања иде до идолопоклонства и спремности да се верно служи јачему. Зато јачи има осећај да ће имати верне слуге у Албанцима све док буде моћан. Тај осећај према Алнбанцима је имала и једна мала група Срба који су тражили да им управо Албанци буду извршиоци разних жеља. Тако је и настао неки луди осећај да је са Албанцима лако владати, па је владавима над њима била императив многих односа на Космету. Било је Срба и Црногораца који су веровали да је то довољно да буду владари у разним политичким и управљачким телима. То посебно важи за Црногорце. Наиме, пошто Албанци лебде у простору тражења свога историјског бића, исто као и муслимани, убацују се у тај простор људи који се намећу као моћне личности са педигреом старе нације, тражећи власт.

Простодушни народ то често прихвата и негује као своју врлину. Можда је и највећа разлика и истовремено и највећа сличност измешу Албанаца и Срба, поготову на Космету, у закаснелом образовању. У разним историјским околностим, и Срби и Албанци су морали негде ван свог национа, потражити шансу да се образују. Тако су и настајали први њихови интелектуалци. Међутим, док је код Срба тај процес ишао далеко брже, код Албанаца је био веома спор.

До Другог светског рата, било је око 95% потпуно необразованих Албанаца. После рата се догодио велики потрес. Стотине хиљада Албанаца је кренуло у школе. Заповест је гласила: Што пре стицати све потртебне дипломе, било где. То је довело до тога да је армија образованих и даље остала у суштини необразована, са курсевима и разним подвалама, али спремна да преузме све полуге управљања. То је био пелцер и за многе Србе на Космету. Међутим, други део Срба са Космета, који је осећао потребу да стекне најбољи облик образовања да би био равноправан са свим другим Србима, прихватао је лако сва правила модерног образовања која су постојала у Београду, Загребу или Сарајеву. Још када су Срби са Космета затражили да им кадрови из целе Србије дођу у Приштину ради образовања студената на српској настави, та настава је постала веома слична оној који се изводила у целој Србији. Тако је стварана српска интелектуална елита професора, писаца, сликара, вајара и других занимања, која је значајно доприносила да се те две наставе готово у целини разликују.

Култура Косова између Европе и Оријента

Та новостворена инtелектуална елита је својим стваралачким радом, дала изванредне резултати у готово свим сферама науке и уметности. То што је таква елита у Београду врло мало сарађивала и знала за ону у Приштини и што је није прихватала као део свог стваралачког корпуса, дајући јој све шансе да се несметано развија, није проблем Срба са Космета, него проблем вишедеценијске нарцисоидности сваког човека који је имао привилегију да ради и живи у Београду. Београдска интелигенција је својом саможивошћу и самољубљем, нанела огроман терет оној на Космету, која је имала изванредне ствараоце чије је ставралаштво могло бити на понос свакој институцији у Србији. Још ако се томе дода да су средства информисања, како она у Србији, тако и она на Космету, све чинила, да тај огромни стваралачки производ не буде познат широј јавности, што значи препуштен само онима који су је стварали.

Онда није ни чудо да је Косово постало познато по разним екцесима или белим фесовима. Чак је и велика библиотека са огромном збирком дела разних ствараоца била јавности представљана само због белих купола зато што су личили на фесове албанске. Дакле, многи, намерно или случајно, процеси су били уперени против оног што је било најбоље на Космету не само Срба, него и Албанаца. Најгора врста културе је непрестано слата као основна ознака живота са Космета. То је нужно стварало веома погрешну слику о Космету, па није ни чудо да су многи Срби са неком индиферентношћу доживели и његову окупацију од стране НАТО пакта и албанских екстремиста.

kuran-i-biblijaСукоб светова и цивилизација на Космету

Смешне школе а посебно факултети, су само могли производити кадрове на траци. Они нису могли знањем да овладају важним пословима, него им је требала власт па је стицање власти постао животни императив, занат и највећа вештина која се брзо исплати. Пошто власт не пита за образованост већ је сматра непотребном и понекад опасном, онда се тај витални духовни процес претворио у највећу подвалу и извор зла на Космету. Томе су значајно доприносиле све инстутиције у Србији, Хрватској и Словенији.

Масовно образовање, у коме спознаја није имала никаквог значаја за живот, створила је армију бунтовника, спремну да помоћу сирове снаге и националног јединства, све доведе у питање, да би дошла до власти. Та најезда дивљаштва и примитивизма, је просто плашила људе иоле образоване и умне и терала их да што пре оду са Космета, поготово што нису имали никакву подршку одговарајућих људи из Србије. Мучно је уопште и наводити колико мало се Србија интересовала за Космет, годинама. Она је била само нема мецена свега онога што се тамо догађало. Довољно је било што има сигурну гласачку машину, па није дирали ни у једно зло које је тамо царовало годинама.

Дакле, све је било спремно за експлозију национализма, са свим особинама примитивизма и дивљаштва. Оно мало правих интелектуалаца у редовима и Албанаца и Срба, није имало никакву шансу и морало се приклањати прибегу Србију или новој власти на Космету. Сила је коначно показала све своје зубе тражећи жртву. Тада се битно променило правило сачињено у народној мудрости да ,,сила кладе ваља а ум царује,, јер се догодило на Космету да сила царује а ум кладе ваља.

Врло брзо је Универзитет на Космету, на коме су постојале само заједничку органи управљања али не и студирања, је постао извориште. Центат планирања и физичка снага побуне која је најсуровијим методама истицала стару паролу о Кососву као прапостојбине Албанаца и потреби стварања велике Албаније као јединог гаранта остварења права и слобода свих Албанаца света. Та моћна идеја, која се развијала као суштина духа Албанског човека ма где он радио и живео, брзо је играла највећу кохезиону снагу и чак силом терала Албанце у редове бораца за наводну слободу а у ствари за освајање територије. Можда најбоље огледало духовног бића и Срба и Албанаца, представља природа њихове породице. Ту настају све разлике и све сличности, које нису мале.

Наиме, породица игра веома велику улогу у животу свих људи, а посебно Срба и Албанаца. Међутим, док Срби сматрају породицу у целини не само родилиштем свога бића него и најсигурнојом средином свога живота, пуном интимности, помагања и одрицања, у којој мајка игра главну улогу у многим породичним односима, дотле Албанци сматрају мајку неком врстом подређеног бића, задуженог за рађање и ношење бриге око подизања потомства. Жена уопште у свести Албанаца је у веома подређеном положају у односу на оца породице и његову апсолутну власт над свим члановима породице, са пуно мањим правима а максималним обавезама, у којима се свако одступање од традиционалних правила сматра највећим грехом.

То се види на сваком кораку, у сваком дому, на улици, у радној организацији, или у јавном животу. Отуда и постоји стање у коме мушкарци имају одлучујући положај. Веома споро се одвија еманципације жене као пуноправном члана породице и друштва. Редак је случај да се таква породица распада. Код Срба је постало готово нормално да се порородице тако мало цене да је њихов распад постао најнормалнија ствар. Куда то води, није тешко предпоставити.

Уосталом, и сама језичка култура та два народа се толико разликује да предствља велику сметњу у њиховом комуницирању. Без обзира на дијалекте, сиромаштво Албанског језика представља како за неалбанце тако и за саме Албанце велки проблем. Веома је комплоковано преводити са једног језика на други, па се тај проблем јавља на општем нивоу, што нужно доводи да смањене могућности комуникацији људи који се служе Албанским језиком, са људима других језичких подручја. Само захваљујући разгранатој мрежи боравка Албанаца у другим, далеко развијенијим срединама, тај језички проблем се смањује. Затвореност тог језика не смета само у науци и комункацији, него и у превођењу дела било са тог језик на друге или са других на њега. То свакако ствара многа ограничења и ван језичког подручја живота.

Инфериорност рађа псеудосупериорност

Дакле, ако један народ сматра своју бројчану надмоћ највећом снагом свог друштвеног положаја, ако културна затвореност смета у комуникацији са другим народима, ако осећа инфериорност пред народом са којим вековима живи, онда није чудо да се ту јавља потреба за ,,својом државом,, као гаранцијом људске еманципације и ако држава никада није имала ту улогу, онда није чудо што се потеже за насиљем као најсигурнијом врстом борбе и неговањем мржње као облика најсигурније комуникације. Но, нису само Албанцу осећали инфериорност према Србима, већ су и Срби са Космета осећали инфериорност према Србима коју су долазили да раде и станују са њима.

Та инфериорност има мало чудновате облике изражавања. Наиме, она има и неку основу јер су Срби ван Косова имали бољи образовни систем и другачији приступ многим питањима људских односа и вредности живота. Поготово то важи за оне Србе са Космета који су говорили албанском варијантом српског језик који је био и слабо разумљив али и тако искаверен језик да помислите да су то поалбанчени Срби. Међутим са инфериорношћу, код Срба са Космета се јављала и жеља за супериорношћу на Космету коју си имали према Албанцима. Она се огледало у томе што су многи сматрали да им припада природно и историјско право на српство, односно право да управљају свим пословима на Космету. Отуда и њихова жеља да приграбе сву власт и да је не деле са Србима који су тамо долазили послом или молбом самих Срба са Космета да би имали квалификован кадар за рад и наставу.

Ти Срби су могли имати само оне послове које они нису могли вршити, а то свакако нису били послови управљања. Тако се стварала атмосфера тихе или отворене мржње између не малог броја Срба који су долазили на Космет из унутрашњости Србије на рад и Срба са Космета. Такав однос је веома одговарао Албанцима коју су врло вешто користили сукобе Срба да би несметано, као већина, имали гототово сву власт.

hasim-taci-izdaja-albanci-ljuti-samoopredeljenje-protesti-1366496992-299787

Власт која „гута“ народ

Дакле, главни извори сукоба НИЈЕ СВАКАКО БИО ПРОБЛЕМ СЛОБОДА И ДЕМОКРАТИЈЕ, ВЕЋ БОРБЕ ЗА ВЛАСТ. Само је власт на Космету, доносила неслућене могућности богаћења и моћи, нешто слично као и у Србији. Зато је само власт била толико пожељна ,,делатност,, за коју је постојала борба свих, против свих. Тако је Космет,и поред своје невероватне богате природе, изгледао на прашуму власти и живота, у којој нормално јачи гутају слабије. У ту прашуму власти никада нико није дирао, није јој се супротставио настојећи да и сам постане део власти. Тако се стварала класа власти, која је са класом богатих уживала на Космету, и класа обезвлашћених, радна класа, која је била отворен или прикривен предмет експлоатације и сваке врсте прогањања и малтретирања.

Власт у Србији је здушно помагала и придоносили снази власти на Космету, без обзира да ли је била састављена од Албанаца или Срба. Само је та власт имала сва права и све што је радила сматрало се исправним и никада нико није био позван на одговорност због злоупотребе власти, а тога је било на сваком кораку, као да се она заправо није могла ни злоупотребити. Космет је, отуда био поприште најпрљавије борбе за власт, како између Срба и Албанаца, тако и између припадниак исте нације. Само су властодршци имали разлога да ту ситуацију одржавају и негују до задње паре у некој својој банци или џепу. Ту врста занимања кеки називају борбом за власт која је била слепа за све друге проблеме, па и проблеме јавног понижавања и вређања грађана, отвореном деловању сепаратизма или уништавања припадника других народа али и припадника свог народа уколико нису одани до краја самој власти. То проклетство је на Космету годинама царовало г несметано деловало.

Албанска хомогенизација и ратнички хегемонизам

Веома је интерсантно истаћи једну необичну појаву у свим критичним ситуацијама на Космету, а било их је пуно, да је готово сва албанска инелигенција, сабрана око Академије и Универзитата, свим својим умним потенцијалима учествовала у свим процесима, предводила ,,свој,, народ, била са њим и имала највећи могући углед и утуцај. Заправо без профеосра и студената, тешко је веровати да би се тамо било шта могло дешавати. Насупрот томе, српска интелектуална елита, осим ретких изузетака, била је веоам толерантна, мирна и незаинтересована да учествује и када се у било којој фази борбе за слободу и елементарна права Срба на Космету. Она се углавном додворавала онима у Београду и млаким средствима ретких сусрета, немушто презентирала суштину проблема.

И то је најбољи показатељ да се дух српског народа није налазио у свести и емоцијам његове интелектуалне елите. Она је заказала готово у свему. Водећу улогу су узели људи који су уствари били политиканти, борци за своје личне интересе и што већу лажну афирмацију. Зато је потребан огроман напор и веома добро изабрана средства која би превазилазила разлике, које се не сматрају врлином, него узроком сукоба.

То што у оба национа постоје изузетни људи који нису оптерећени разликама, који у свом стваралаштву и хуманости, налазе довољно снаге да негују своју људскост, као највећу врлину и највећу снагу за добре односе. Још та идеја није нашла свој пут и начин остваривања. Још фактори који се боре за власт, који на разне примитивне начине оправдају ту ирационалну ржњу, која у страним факторима налази најбоље савете и рецепте за међусобне односе Срба и Албанаца, неће се померати из свога духовног лежишта ништа што спаја те људе као људе а раздваја их као приопаднике различитих нација. То не виде они којима заправо и није стало до превазилажења огрмног јаза, нагомиланог вековима, јер их тај јаз одржава на власти а власти је свеједно шта јој обезбеђује повлашћен положај. ВАЖНО ЈЕ И ЊОЈ ДА ШТО ДУЖЕ ТРАЈЕ.

Веома се погрешно сматра да су појмови нацизам и фашизам повезани само за појам немачке нације и италијанског фашизма иако су највећи свој израз добили управо у време власти Хитлера и Мусолинија. Наиме, припадност нацији, у себи не носи нужно нацистичко понашање. Оно је резултат посебне духовне структуре личности која користи припадниек ,,своје,, нације да би завлада народа и људи који у другим људима, само непријатеље и супарнике у свему. Тада се у самој свести јавља потреба за одговарајућим деловањема зла које је формирано таквом свешћу а не припадношћу нацији. Исто је и са фашизмом. Сваки човек или покрет групе људи ,који настоји да створи тако чврсто јединство припадника ,,своје нације,,, да их повеже у сноп, да би наметнуо своју власт прво другима а онда и својима, јесте фашизам. Према ТОМЕ НИТИ ЈЕ НАЦИЗАМ ИЗУМРО НЕСТАНКОМ Хитлера, нити фашизам поразом Мусонија. Само мали људи, који не верује себе, траже велика груписања да своју дрскост и агресивнсот, коју називају смелошћу и храброшћу, оставре у групама односно масама.

Оданост групи се мери духовним слепилом. Та особина је веома присутна код Албанаца. Њихова снага је повезана са стварањем великих група људи, у тим групама долази до изражаја све оно што лично никада не би дошло до израза. Ваљда је то и један од разлога тако чврстог националног амалгама који је красио Албанце. Срби су превише индивидуална бића, спремна да се подреде општим ПРАВИЛИМА ПОНАШАЊА САМО У КРИТИЧКИМ СИТУАЦИЈАМА, ПА И ТАДА ИМА ИСКАКАЊА ОД ОПШТЕГ НАЦИОНАЛНОГ ПРАВИЛА, СВЕ ДО НАЦИОНАЛНЕ ИЗДАЈЕ. Коначно, то веома сложене биће и Срба и Албанац, када се употреби и каналише по заповести људи сасвим других цивилизацијских назора, постсаје духова наказа.

Маса која се употребљава за најгоре људске поступке, губи оно што краси човека, то свест и самосвест о себи и ономе што се ради. Отуда и мислимо да би умни Срби и умни Албанци лако могли наћи заједничку реч и уз пуно рада и поверења, створити оне односе који би сачували многе драгоцене традиционалне вредности оба народа, уз договор о заједничком животу, које је историја, и природа просто наметнула. Ако разлике не схвтитмо као разлоге мржње и сукоба, ако нам власт и територију не схватимо као алфу и омега наше људскости, онда се могу сви проблеми теже или лакше, решавати на битно људским начин У томе се и састоји смиасао људског живота.

(Видовдан.орг – проф др Драгољуб Живковић)