Прочитај ми чланак

ГЛАВНИ УРЕДНИК ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ: Кад те силује спортски коментатор

0

barsa-real

(Ратко Дмитровић)

Волите фудбал, месецима чекате чувени дерби шпанског и светског фудбала, судар Реала и Барселоне, и онда вам један човек све упропасти. Убије сву лепоту телевизијског преноса, јер не зна основно правило тог заната које гласи: На телевизији треба знати ћутати, на радију треба знати причати.

Коментатор (писало је да се зове Небојша Вишковић) „Спорт клуба“, канала који је преносио „Ел класико“, никада није чуо за споменуто правило. Он је све побркао; радио, телевизију, директан пренос, скраћени снимак, кутак за статистички тренутак, форму, садржај, све.

Деведесет минута није престајао да прича; упорно, без паузе, истим тоном, а то што је причао никакве везе није имало са утакмицом. Посредне, асоцијативне можда, али зар је директан пренос утакмице Реал – Барселона место где се саопштава колико је ко дао голова у каријери, колико му треба да обори неки рекорд стар 27 година, постиже ли Роналдо голове у првом или другом полувремену, кад је ефикаснији, средином утакмице или у последњих петнаест минута, колико је до сада шутирао пенала, колико промашио, како му се зове девојка (ено је на трибинама) а како ујна, хоће ли Меси данас или за седам дана оборити тај и тај рекорд, колико је Меси дао голова Реалу на гостовању а колико у Барселони, левом или десном ногом, да ли су Реал и Барселона одиграли 189 или 192 дербија, колико их је било службених а колико пријатељских, каква је била мрежа иза голмана 1973. године, шта је по занимању судија, колико има година, шиша ли се седмично једанпут или на сваких 14 дана, да ли су му родитељи разведени, да ли је жути картон Инијесте 47. или 48. од почетка каријере, колико фаулова је Барселона направила у зони шута у првих 18 минута…

Кога то интересује, чему служи та статистика, пребирање по биографијама, то вербално силовање нас који смо сели пред екране да уживамо у фудбалу.

Телевизија је слика с тоном. Све се види, офсајд, аут, играње руком, статива, буквално све. И све се чује; навијање, хук с трибина, уздаси због промашаја, судијина звиждаљка, Касиљас док прави распоред одбране пре Месијевог слободњака, све… Односно, све би се чуло да није Небојше Вишковића. Он за то време не узима ваздух, не пије воду, не трепће, њему се језик никада не осуши, он стално, упорно, бездушно прича, прича, прича.

Знам људе који већ годинама искључују тон за време утакмица које преносе наше телевизије, што ће рећи да Вишковић није усамљена појава. Има их десетак исви су исти.

Може ли ту нешто да се уради? Наравно, али само ако на српским ТВ каналима још постоји категорија која се зове уредник. Е, тај треба да пронађе снимак неке утакмице, стар тридесетак година, коју су коментарисали Владанко Стојаковић и Драган Никитовић, на пример, посади Вишковиће пред монитор, натера их да утакмицу одгледају до краја и каже: Овако се то ради. До тада, искључиваћемо тон. Друге одбране од Вишковића нема.

(Вечерње новости)