Прочитај ми чланак
Све више девојчица и младих жена са Запада прикључује се припадницима Исламске државе. Иза њихове радикалне одлуке најчешће стоји жеља за протестом упереним против друштва, али помало и авантуристички дух.
Три девојке из Сједињених Америчких Држава имале су пред собом још пола пута у правцу циља који је гласио Сирија и територије под контролом припадника Исламске државе Ирака и Леванта (ИДИЛ). А онда је тинејџерке старосне доби од 15 до 17 година на аеродрому у Франкфурту зауставила немачка полиција и вратила их у САД.
Другим девојчицама из Северне Америке успело је да стигну до циља. Међу хиљадама добровољаца, који су се прикључили терористичким паравојним трупама ИДИЛ-а, налази се мали број жена, али он стално расте. Пре неколико месеци је пажњу изазвао случај 16-годишње гимназијалке из Констанце. Она је преко Турске илегално допутовала у један камп за обуку у Сирији. Кетрин Браун, стручњак са лондонског колеџа Кинг, проценује да је око 200 жена из Европе отишло у Сирију, прикључивши се трупама исламиста ИДИЛ-а.
За такву одлуку постоји више разлога. „Исламска држава нуди политичку утопију“, каже Браун за Дојче веле. „Владавина ИДИЛ-а се стилизира и претвара у романтичну причу. Удела у томе имају и критичке политичке дебате о исламу, након којих се муслимани у Европи осећају изопштеним.“
Многе мушкарце, али и жене у рат вуче и авантуристички дух. Слично је било и за време грађанског рата у Шпанији пре више од 75 година. Поједине муслиманке свесно желе да се ангажују за стварање тзв. калифата.
„Они желе да буду део нечег новог, да буду мајке државе“, појашњава Браун.
Не осећају се признатим у друштву
Шеф Уреда за заштиту уставног поретка у покрајини Северној Рајни Вестфалији, Буркхард Фрајер, процењује да се 25 жена из ове немачке покрајине упутило за Сирију.
„Реч је о девојкама између 16 и 20 година и све оне потичу из имигрантских породица“, каже Фрејер.
И он сматра да постоји више разлога за радикализацију. Младе девојке се најчешће не осећају признате у друштву и немају орјентацију, исто као и младићи који се радикализују. Уз то долази и једна врста културе протеста и жеља да се дистанцирају од сопствене фамилије.
„Постоје појединачни случајеви, где су девојке изјавиле да у Сирији својом вером и марамом или бурком могу пуно боље да живе него у Немачкој“, додаје Фрејер. При томе постоји романтична представа о удаји за „лава“, како се у њиховим круговима назива мученик, који даје живот за своје идеале исламске државе.
Многе младе девојке су се радикализовале преко интернета. Оне су намамљене видео-снимцима, блоговима и садржајима које на друштвене мреже стављају жене које помажу ратнике ИДИЛ-а. Поред практичних савета за преживљавање у ратом захваћеним подручјима, присутна је и јака пропаганда. Строги селафијски ислам, којем су се обавезали млади добровољци, одушевљени ИДИЛ-ом, не оставља женама пуно слободног простора. У таквом поимању света и живота оне су сведене само на две улоге: жене једног ратника и мајке. Оне у начелу нису предвиђене за одлазак у борбу. Ипак, неке од њих су инволвиране у злочине или се у најмању руку представљају као борци.
Браун у том контексту помиње једну лекарку из Малезије, која је на свом блогу написала: Имам свој стетоскоп и калашњиков. Шта ми више од тога треба? Протекле седмице је објављена слика, на којој се једна Францускиња са експлозивом представља као атентатор-самоубица.
ИДИЛ – жене не учествују у борбама
Шеф Службе за заштиту уставног поретка у Северној Рајни Вестфалији каже да жене не учествују у борбеним акцијама. „Оне се користе у сврхе надгледања и подршке мушкарцима. Многе од њих тек на лицу места увиђају колико су спутане, али за повратак је обично касно.“
То искуство су имале и две младе Аустријанке. Након шест месеци живота на територији коју контролише ИДИЛ и након удаје за џихадисте, оне су се јавиле пријатељима, јер нису више могле да поднесу проливање крви. При томе су се ове младе жене (16 и 17 година) само неколико месеци пре тога сликале у буркама и са пушкама у рукама, најављујући како желе да погину за Алаха.
И за стручњаке Браун и Фрајера ова радикализација нема пуно заједничког са вером, колико са политиком и протестом.
„Један део жена са веома малим предзнањем о исламу одлази на пут“, примећује стручњак са Кинг колеџа.
„На снимцима се обавезно виде црне заставе, чују уобичајени слогани и певање. Али ове младе жене су мало или никако окупирани теоријом.“
(Deutsche Welle)
