Ђукановићева ера у којој су произведени Шарићи, Калићи и многи други „хероји“, шири и несносан задах труљења једног дивног мита о етици Црне Горе, у који је, као и у Бога, ваљало вјеровати по цијену опасности да је све само фикција!

Хапшење Сафета Калића на бечком аеродрому свакако је главна вијест у Црној Гори ове недеље, чему ће се највише обрадовати политичка арена узбуркана бројним међустраначким и унутарстраначким препуцавањима којима обилује и од којих неизлечиво болује медијски простор Црне Горе.

С обзиром на ранг Калића у свијету нарко-бизниса, не чуди што се за њега занима широка јавност, али је за хроничаре друштвених феномена важно сагледавање аспекта кроз који се овај криминалац представља на разним форумима, друштвеним мрежама и дијелу медија, гдје све врви од величања и похвалних изјава.

„Баш ме брига чиме се бавио, био је добар човјек и нема тога ко му се обратио, а да није помогао. Учествовао је у градњи цркве и џамије, покренуо привреду и донио много радних мјеста за Рожајце. Да га нијесу склонили, Рожаје би данас била најнапреднија општина у Црној Гори!“, овако би отприлике гласио став већине Рожајаца, које смо чули или читали претходних дана.

О АУТОРУ

Горан Ћетковић има своју колумну на подгоричком веб порталу ИН4С где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Црне Горе и српског народа.

Да Рожајци нијесу изузетак, могли смо видјети и на примјеру обрачуна са Шарићима, када је из Пљеваља кренула лавина хвалоспјева на рачун Дарка Шарића, трговца кокаином у свјетским оквирима.

Пљевљаци су чак уприличили и протесте којима су тражили „правду“ за браћу Шарић и њихове компаније, а такође је кружила петиција подршке империји коју су саградили кокаинским новцем.

И Калић и Шарић представљају слику нове Црне Горе, а великим новцем који су направили на трговини наркотицима, у својим срединама су, умјесто осуде, добили епитете савременог „Робин Худа“.

Тако би неко, ко не зна бекграунд ових сторија, остао запањен ријетко виђеним примјерима филантропије и био одушевљен њиховом пажњом и бригом за потребе народа и ближњих, религијских заједница, општинских структура, спортских и других асоцијација и, наравно – своје драге државе, чијем су отцјепљењу, свако на свој начин, а обојица силним новцем, итекако били од користи.

Ређе ћемо чути да су њих двојица, међу дјецом ширили болест наркоманије, водећи је у извјесну прерану и духовну и физичку смрт и у коначну неупотребљивост за социјалну заједницу.

Штокхолмски или „црногорски“ синдром

Да се не чудимо оваквим приказима најгорих криминалаца, помогле су нам болне тековине 25-годишње владавине комунистичког мутанта ДПС-а, које су нам анестезирале и упокојиле вредносни ситем, каљен вјековима

Оно што би у неком другом времену била делегитимишућа ставка: политички заокрети, преумљавања, преваре, лажи, пљачка, непотизам, криминал…. пред нашим очима се претвара у разлоге обожавања и дивљења за челника таквог система, које добија озбиљне обрисе религијског заноса. Тиме је јаснија и шира слика моралне пропасти цијеле заједнице.

Иако и птице на грани знају да је Ђукановић на многе начине инволвиран у високе кругове глобалног криминала, то му не смета да и даље буде на челу Црне Горе. Напротив.

Но, није то најирититантније, нити чињеница да увијек успије да украде довољно потребних гласова и поткупи довољан број политичара из супростављених табора како би опстао на власти, која му је једини гарант недодирљивости. Он ради оно што зна и како зна, па ће као доказано интелигентан човјек знати да се суочи са последицама својих (не)дјела.

Као и у Рожајама и Пљевљима и овај примјер нам показује да еквивалентно збрајању Ђукановићевих грехова, расте глорификација његових непочинстава.

Значајан број људи у Црној Гори се удруженим личним силама, по сваку цијену труде да га одрже на власти, ниједног тренутка не постављајући себи моралну, али ни разумску дилему: у чему они то учествују и кога одржавају на власти?

Попут штокхолмског синдрома, социологија и психологија ће у неким освешћенијим годинама, које неминовно слиједе после ових, добити нову категорију за персонификацију поистовјећивања жртве и виновника недјела.

Бездушје које влада под актуелним режимом и који цијепа духовне оквире, културолошке посебности и цивилизацијске шавове овом народу, а све под фирмом „демократичности“, „либерализма“ и људских слобода, довео је Његошев народ на само дно моралне лествице, у којој се не преза ни од, до јуче, најнеопростивијих дјела, које су у нашем епском и митском памћењу заслуживали само презир.

Ђукановићева ера у којој су произведени Шарићи, Калићи и многи други „хероји“, осим тога шири и несносан задах труљења једног дивног мита о кодексу Црне Горе, у који је, као и у Бога, ваљало вјеровати по цијену опасности да је све само фикција!

Када је тако, треба ли се чудити локалним фасцинацијама Сафетом Калићем и Дарком Шарићем?

Подржаваоци, чланови, потписници петиција, гласачи и управљачи… у суштини само војници Содома, важан су стуб једној новој Црној Гори, која нема везе са истоименом историјском категоријом, ни у државном ни у вриједносном смислу.

То говори о менталитету и тог дијела народа, којем није важно да ли су на „мрвицама“ трагови хероина, кокаина, или пак крви из трговине људским органима, убиствима и широким опусом најгнуснијих злочина!

Забога, новац је новац!

А ми смо то што смо…

(in4s.net)

Ознаке: Горан Ћетковић, Мило Ђукановић, срногорска јавност, Црна Гора, црногорски синдром