Прочитај ми чланак

ЈАПАНЦИ И СРПСКА СРАМОТА – они поклањају ми упропастимо

0

gsp-autobusi

(Јелена Арсеновић)

Када странца желите да провозате Београдом молите бога да наиђе „јапанац“ – Манов аутобус жуте боје који се редовно технички одржава и чисти.

Популарни „јапанци“ прошли би као и друга возила градског предузећа, замазана и раштимована, да дародавац – Влада Јапана – није поставио услов редовног одржавања. Као дисциплинована и нација од речи, сваки пут када представници земље излазећег сунца долазе у Београд они не буду лењи, већ сврате у гараже ГСП и обиђу поклон који су 2003. даривали Београђанима.

Да то није пуко источњачко цепидлачење, говоре примери да је из земаља у којима нису били задовољни начином употребе поклоном, Јапан повукао донацију. Озбиљни и поуздани људи не желе да се лоша роба или услуга ни на који начин везују за њихову земљу.

Даривали су Јапанци и возила за превоз смећа, и скупоцене медицинске апарате и рачунаре, и пројекат обнове хидроелектране „Бајина Башта“, опремали српска позоришта, побољшавали водоводни систем, помагали у превенцији рака… Увек конкретно и прецизно изведено. Предњаче и у помоћи поплављеним подручјима.

Када су у владиној Канцеларији за помоћ поплављенима недавно признали да још ни евро нису добили од силних донација који су летос у Бриселу на донаторској конференцији махали неким великим цифрама, поменуто је и да ће Влада Јапана своје обећање ускоро реализовати.

Обећано, реализовано, па се ових дана јапански амбасадор Масафуми Куроки упутио у ваљевски крај не би ли с пет милиона евра помогао обнову поплављених подручја у Ваљеву, Лозници, Крупњу, Чачку, Осечини и Горњем Милановцу. Тамо га је сачекало традиционално српско гостопримство и немар државних функционера. Његова екселенција остављена је на чекању пола уре, јер је тамо неки државни секретар из Министарства пољопривреде каснио.

Шта зна Атила Јухас шта је пет милиона!

А бар када су Јапанци у питању морали би да испоштујемо нешто од државног протокола и домаћинског понашања. Њихова земља је удаљена од Србије преко 9.000 км, припадају потпуно другачијој култури, религије нам нису сличне, о језицима да не говоримо. Формално смо били у рату, али нам се бајонети нису укрштали. Јапан према далекој Европи и маленој Србији сигурно нема територијалних претензија, а довољно су свесни ни да стратешки утицај не могу да шире преко хуманитарне помоћи. Другим речима, њихове интересне зоне на Балкану су никакве.

Сумњичави, какве нас је историјско искуство направило, свако се од нас бар једном упитао: „Зашто се, бре, ови Јапанци тако труде око нас“. Нема логике. Нема рачунице. Нема интереса. Нема заједничког именитеља за ширење утицаја.

У нашем случају, Јапанци разбијају одавно потврђену истину да дарови никада не долазе за џаба. Чак нам и њихове дипломате исказују ту врсту поштовања да у Београд обавезно долазе са знањем српског језика, насупрот појединим нашим екселенцијама који нису у стању да науче један немачки или француски!

Када се сложе коцкице пожељне меке моћи, Србија би земљи самураја могла да буде последња рупа на свирали. Узимајући у обзир хуманитарну помоћ и донације, такав закључак је тешко извести. На другој страни, Јапанцима дугујемо бар толико да не каснимо на заказане састанке на којима се нама нешто дарује, а не обрнуто.

Када су прошлог јапанског амбасадора Тошио Цунозакија овдашњи новинари упитали имају ли наша два народа уопште нешто заједничко, он је направио фино поређење. Поделио је људе на трговце, самураје-ратнике и фармере. И Србе и Јапанце је сместио у пола самураји – пола фармери.

Умешно и дипломатски ласкаво. Наши званичници ако већ неће да буду дипломатски захвални, оно бар нека буду дипломатски пристојни.

(Вести)